PRLE PROTIV MOG OCA ILI KAKO JE DRAGAN NIKOLIĆ POSTAO NAŠ

BILjANA BOŠNjAK Džaba su bile opaske mog oca da u Beogradu u toku rata...

BILjANA BOŠNjAK

Džaba su bile opaske mog oca da u Beogradu u toku rata nije nastradao nijedan Nemac osim nekog koji je poginuo u saobraćajnoj nesreći

Nije moj otac pripadao niti sada pripada nekom režimu, a kamoli stranci ili – verovatno ne zna ni šta je to i zvuči mu neozbiljno – grupi građana. Ali znao je oduvek jedno: nije voleo Tita. Dok smo sestra i ja bile deca – a baš je tada bio pomenuti bio i živ i aktuelan – otac je morao što tiše da ga ne voli. Ne zbog OZNE ili kakvih drugih službi, već zbog naše majke – da deca ne čuju kakve ludosti ptiča i slučajno ne ponove to u školi. Mogao je on protiv svih, od Dozvolite da se obratimo, preko pionira koji mašu karanfilima i zastavicama, do svečanih otvaranja fabričkih giganata u Dnevniku posle crtanog filma i Milke Planinc, za koju je moja tetka uvek izgovarala meni mističnu rečenicu: „Oblači se na najlon pijacama“. Nisam mogla potom da ne zamislim veliku pijacu sa mnogo urolanog najlona, i ne počnem da se mučim u razmišljanju – gde da tu smestim kostime drugarice iz televizora, kako bi ona mogla baš doći da ih kupi. Ali nije mogao ni moj tata protiv Prleta!

Džaba su bile njegove opaske da u Beogradu u toku rata nije nastradao nijedan Nemac osim nekog koji je poginuo u saobraćajnoj nesreći. Nije da me nije interesovalo odakle on zna taj podatak. Da li je za to gaženje fašiste čuo od mog deda-strica, koji se još pre rata zaposlio kao žandarm? Sve pada u vodu kada krene uvodna špica Otpisanih. Ginu naši, al` ginu i njihovi! Pa tada neka neko, pa i moj rođeni otac, samo pomene kakvu ludost o saobraćajnoj nezgodi u prestonici.

Svi smo kao deca zamišljali šta bismo radili da smo živeli tokom Drugog svetskog rata. Mi koji nismo sebe mogli da zamislimo da bi iz svojih kuća, ako je rat, otišli u šumu gde nema kreveta i ume da pada kiša, videli smo kako možemo da damo svoj doprinos u borbi protiv fašizma, a da se ne ublatnjavimo i ne idemo peške preko baš svake planine u pocepanim čizmama i vunenim čarapama.

Prle nam je bio rešenje. Kul, gradska faca, a ne sedi baš skrštenih ruku i čeka da prođe rat. Ne Tihi, mada su mnoge majke pričale da je tokom snimanja i prikazivanja Otpisanih baš on, Voja Brajović, među devojkama kupio najviše poena. Isuviše ozbiljno je za naš ukus, valjda se generacijama naših majki to sviđalo ili je tada takvo vreme bilo, shvatao Partiju, obaveze prema njoj i sve poverene zadatke. A zamisliti sebe kao Mariju, Zlatu Petković, bilo nam je nekako preopasno – da nam život baš svaki dan visi o koncu dok radimo u specijalnoj policiji i još je i špijuniramo. Rešio nam je tako Prle našu veliku dečju muku, a Dragan Nikolić je ušao u naše živote i osetili smo ga svojim. A repliku „ako mi neko pomene proju posle rata…“ izgovarali smo sa „prletovskim“ izrazom lica kada god je za večeru ugledamo na stolu.

Nadalje je u svakoj novoj ulozi bio samo još više „naš“.

beograd1941Stasavali su neki novi klinci, nisu imali te naše „ratne“ dileme, ali svi su gledali i Otpisane, Nacionalnu klasu, Kad budem mrtav i beo, Balkan ekspres, Ko to tamo peva, Tri karte za Holivud… I sad da u parku pitaš klinca ko je Prle, Urke ili Popaj, svi znaju, a za Stoleta Haringu će ipak nešto mlađi morati da razmisle. Kada im i pomogneš iznenadiš se odgovorom – to je hadži Zamfir, Mutavi, sudija Velibor, Žil Rime…

Kultura
Pratite nas na YouTube-u