MIGRANTSKA KRIZA 2.0. ILI ŠTA JE SLEDEĆE NA BALKANU? (1)

ENDRJU KORIBKO Napušteni iz EU, lideri Makedonije i Srbije ostali su bez stvarnih alternativa...

ENDRJU KORIBKO

Napušteni iz EU, lideri Makedonije i Srbije ostali su bez stvarnih alternativa austro-ugarskom predlogu

Balkan je podneo najveći teret izbegličkog talasa koji je zapljusnuo Evropu prošle godine, postajući tako geografsko usko grlo kroz koje je – u svojoj potrazi za srećom u predelima Zapadne, Centralne i Severne Evrope – prošlo preko preko milion ljudi. Baš kao vekovima unazad, Balkan je opet postao ključna karika između Evrope i Bliskog Istoka, a to je, prema novouspostavljenoj međunarodnoj tradiciji, urađeno na štetu ovog regiona, koji nije imao želju da bude deo pomenutog procesa. Udarna vest u medijima ovih dana je da je takozvani Balkanski koridor zatvoren, uz priču kako je kriza privremeno okončana i da više ne predstavlja akutni problem.

To je, kako god okrenete, potpuno besmisleno, budući da se u narednim mesecima očekuje još jedan ljudski cunami od preko milion ljudi koji se kreću ka EU i u koji nisu uračunate potencijalne izbeglice koje će krenuti iz Libije ako se tamo rasplamsa međunarodni rat ili ukoliko se borba za vlast u Alžiru izlije na ulice u vidu građanskog rata. Ne računajući, dakle, na ove scenarije koji bi se preko Mediterana i Gibraltarskog moreuza sasvim sigurno prelili u Evropu, najveći broj od očekivanih milion izbeglica koje će preplaviti Evropu ove godine krenuće preko Grčke i pokušaće da ponovo otvore balkansku rutu, koju su im prethodnici prokrčili pre godinu dana.

I, dok naizgled deluje kao da su države „balkanskog koridora“ i „uzvodne“ zemlje sigurne, činjenica je da trenutne vanredne mere još uvek nisu adekvatno testirane. Sama priroda problema sve više poprima oblik asimetrične pretnje, koja će sasvim sigurno u bliskoj budućnosti staviti na probu odbrambene kapacitete regiona. Čak i ako centralnobalkanske zemlje, kao Makedonija i Srbija (ključne na Balkanskom koridoru), prevaziđu ovu neizbežnu krizu, nema garancija da će ona zaobići druge balkanske zemlje kad imgranti i NVO trgovci belim robljem krenu da crtaju nove geografske rute i zaobilaznice na putu do evropskih rajskih utočišta. Pored toga, postoji i poseban rizik da će imigranti nagrnuti kroz Otrantska vrata i nabasati na Italiju, koja bi bila opasno ugrožena ako se taj scenario vremenski poklopi sa mediteranskim prilivom libijskih migranata.

grckamakedonijaizbeglice05Da bismo pružili verodostojan uvid u sva tekuća dešavanja i približili smisao događaja koji će se potencijalno odvijati , članak ćemo otpočeti analizom trenutnog stanja u pogođenim državama, uz osvrt na neke trendove koji se obično ne mogu pročitati u mejnstrim medijima. Potom ćemo obrazložiti neke od disruptivnih scenarija koji su nagovešteni i pojasniti opasnost koju oni predstavljaju za region Balkana u celini. Konačno, tekst ćemo zaključiti političkim smernicama za makedonsku i srpsku vladu, koje im mogu pomoći da sačuvaju svoj suverenitet i da se u najvećoj mogućoj meri obezbede od svih predviđenih i nepredviđenih scenarija.

NOVI REGIONALIZAM
Tekuća dešavanja na Balkanu daju za pravo tvrdnjama da zemlje bivše Jugoslavije prolaze kroz prve faze novoformiranog regionalizma, koji je pod velikim uticajem Austrije i Mađarske i predstavlja neočekivanu posledicu migrantske krize, koju su veštački izazvali i isplanirali Amerikanci. Oživljavanje slabašne i rezervisane saradnje među bivšim jugoslovenskim republikama ostvareno je samo zbog političko-diplomatske umešanosti Budimpešte i Beča, istorijskih regionalnih hegemona koji su se tek nedavno okuražili da krenu sa obnovom uticaja na prostoru – i najbližoj okolini – koji im je nekada pripadao. To što se sada dešava nije nužno samo po sebi neprirodno, što potvrđuje istorija višedecenijske saradnje na potezu od Slovenije do Makedonije, ali ostaje činjenica da se sve odvija pod iznuđenim okolnostima i uz učešće stranih sila, čime se stvara proces koji će kasnije biti obrazložen nemogućnošću održivosti postkriznog okruženja (bez obzira kako će ono na kraju izgledati).

POVRATAK HABZBURGA
Vrhovna monarhija kraljevske porodice Habzburga nije obnovljena, ali njeni simbolični centri moći još jednom pokazuju mišiće u njihovoj tradicionalnoj sferi uticaja u koju spada najveći deo Balkana. Austrijski ministar spoljnih poslova Sebastijan Kurc i mađarski premijer Viktor Orban udružili su napore u stvaranju jedinstvenog fronta za pomoć tranzitnim zemljama na Balkanu da se odbrane od najezde koja ih je pogodila zbog migracione krize. Zbog toga ćemo ove dve države nadalje nazivati zajedničkim imenom Austro-Ugarska (eng. Austria-Hungary). Zbog same prirode globalizacije i posthladnoratovskog uticaja na region, nemoguće je jednostrano i neusklađeno delovanje jedne od zemalja koje bi u potpunosti doprinelo bezbednosti i prosperitetu njenih komšija, zbog čega se javlja potreba za multilateralnim i koordinisanim pristupom rešavanju tekućih problema.

grckamakedonijaizbeglice04Zbog nasleđa raspada federalne republike i ratova koji su se zbog toga vodili, izuzetno je teško za neke od članica da pragmatično koordinišu poteze jedna sa drugom, budući da se u njihovim međusobnim odnosima još uvek oseća element bezbednosne ugroženosti (primer je srpsko-hrvatska trka u nabavci raketa). U takvoj situaciji u kojoj su vanregionalne zemlje direktno pogođene odsustvom zajedničkog balkanskog odgovora na migracionu krizu, Austrija i Mađarska su obnovile svoju vekovnu stratešku alijansu u cilju promovisanja sopstvenih interesa kroz nametanje multilateralnog rešenja. Mađarska je, zbog jednostavnog pristupa koji Orban od samog početka zauzima u odnosu na ovo pitanje, vrlo uspešno kod komšija stvorila imidž države kojoj se može verovati, što je razvejalo sve potencijalne sumnje ostalih država o njenim motivima, uprkos tome što prikriveno sledi prećutnu NATO agendu.

OD BALKANSKOG KORIDORA DO BALKANSKOG SAVEZA
Austrougarska je poslužila kao poluga za dovođenje balkanskih država za pregovarački sto i donošenje polukohezivnog, ali prihvatljivog odgovora na migracionu krizu. Da bismo razumeli kako se Balkanski koridor transformisao u veoma krhki balkanski savez, predvođen nebalkanskim državama Austrijom i Mađarskom, važno je podsetiti se kakav je haos pretio regionu krajem prošle godine.

Mađarska je jednostrano izgradila ogradu na granici sa Srbijom i kasnije Hrvatskom i na taj način zatvorila glavne švercerske rute za migrante, koji su tako u potpunosti preusmereni ka Austriji. Ovo je šokiralo vlasti zemalja koje su se našle na novoj tranzitnoj ruti, posebno malu Sloveniju, i podstaklo lančanu reakciju usvajanja politike zaštite granica svake od balkanskih država. Zbog toga što „uzvodne“ države Slovenija i Hrvatska nisu u potpunosti koordinisale poteze sa „nizvodnim“ partnerima Srbijom i Makedonijom, rezultat je očekivano bio uznemirujući za druge dve budući da se stvorila realna bojazan da bi desetine hiljada migranata moglo da ostane zaglavljeno na njihovim teritorijama, bez ideje kuda dalje da idu. Ovde bi trebalo naglasiti da pragmatična saradnja između Hrvatske i Srbije, zemalja koje dele ključnu dodirnu tačku na Balkanskom koridoru, teško da može biti ostvarena zbog neprijateljskog stava Zagreba prema Beogradu, koji je posledica dugotrajnog nasleđa jugoslovenskih ratova, Drugog svetskog rata i čak seže do ranijih perioda. Stoga je jedini izlaz iz ovog političkog ćorsokaka spoljna diplomatska i politička intervencija u koju bi imale poverenja obe strane, čime su stvoreni uslovi za strateški ulaz Austro-Ugarske u ovu jednačinu.

grckamakedonijaizbeglice03U širokom nizu sastanaka koji su se odigrali u prethodnih par meseci, Austro-Ugarska je navela bivše jugoslovenske države da pronađu donekle koordinisan način za rešavanje migracione krize iako format u kojem su uspeli da postignu ovaj dogovor nisu zaobišle kontroverze. Krajem februara Austrija je sazvala konferenciju koja je okupila vlade svih država bivše Jugoslavije (uključujući srpsku provinciju Kosovo, koja je pod okupacijom NATO), Albaniju i Bugarsku u nameri da dođu do održivog rešenja problema, ali ostalo je primećeno da Beč nije pozvao Grčku. Helenska republika je neslavno transformisana u odskočnu dasku migrantima za planiranje putovanja dublje u kontinent, a austrijski ministar spoljnih poslova Kurc branio je ovu odluku naglašavajući da Grčka „ne samo da je jasno pokazala nezainteresovanost za ograničavanje priliva imigranata već namerava i dalje da ih propušta kroz svoju teritoriju ka Makedoniji, odakle nastavljaju da se kreću ka severu“.

Valja istaći da su grčke vlasti do guše preplavljene dnevnim prilivom imigranata, a njihova zemlja toliko zloupotrebljena i ekonomski disfunkcionalna da im je veoma teško da se pravilno postave prema ovom problemu, premda to njihove lidere ne oslobađa odgovornosti za negiranje problema i čak povremeno korišćenje „oružja masovne migracije“ protiv svojih makedonskih suparnika na severu. Austrija i druge zemlje na konferenciji su bile svesne situacije u kojoj se Grčka nalazi i razloga zbog kojih njeni lideri osciliraju između ignorisanja i eksploatisanja migrantske krize. Poznajući sopstvene kapacitete, znali su da nemaju realnih mogućnosti da pomognu Atini u patroliranju istočnom pomorskom granicom, koja je ionako proglašena zapadnoevropskom NATO zonom odgovornosti. Suočen sa ovim fizičkim i političkim ograničenjima u kreiranju regionalnog rešenja za migrantsku krizu, blok država predvođen Bečom opredelio se da umesto toga zatvori kopnenu granicu kroz koju je tradicionalno prolazio najveći broj novopristiglih migranata, što objašnjava fokus koji je grupa usmerila na Makedoniju sa ciljem da stvori što je moguće veću stratešku dubinu i „potencijalnu tampon zonu“ u zaštiti država-članica.

Znajući za „problem oko imena“ i grčku poziciju po tom pitanju, koja bilo kakvu bližu saradnju sa Republikom Makedonijom čini apsolutno nemogućom, Austrija je, u nastojanju da izbegne obesmišljavanje konferencije, donela smelu odluku da Grčkoj ne uputi pozivnicu. Beč je formalno obrazložio odluku stavom da Grčka generalno nije konstruktivan partner, ali je izbor verovatno jednako motivisan i odbijanjem Atine da sarađuje sa Skopljom na toliko bitnoj političkoj i bezbednosnoj temi kao što je migrantkska kriza. Poenta ove analize stvarnih motiva Austrije nije još jedno pokretanje beskrajnih debata o „problemu sa imenom“, već objašnjavanje geopolitičke situacije i imperativa koji stoje iza ovakve odluke Beča. Austrijanci su poznati kao efikasan i pragmatičan narod, pa je, s obzirom na takve mentalitetske karakteristike, razumljivo zbog čega su želeli da izbegnu krah političko-bezbednosne konferencije zbog toga što je Grčka vlada zloupotrebila dragoceno vreme i međunarodnu platofrmu događaja za rešavanje svog bilateralnog spora sa Makedonijom, posebno kad se uzme u obzir da su sve zemlje učesnice već priznale Republiku Makedoniju pod njenim ustavnim imenom.

Izbegavši mogućnost jedne od učesnica da odvuče pažnju okupljenih zemalja sa ciljeva konferencije i tako podrije perspektivu sastanka zbog nedostatka privrženosti rešavanju problema migrantske krize, Austrija i ostatak pozvanih država postigli su važan dogovor o zatvaranju Balkanskog koridora i odbrani svog regionalnog prostora. Ovo samo po sebi ne stvara „balkansku koaliciju“ u bilo kom smislu, posebno jer učestvovanje Albanije i Kosova (kao NATO protektorata) isključuju svaku mogućnost realizacije takvog koncepta sa Srbijom. Međutim, mislim da treba obratiti posebnu pažnju na prećutni dogovor bivših jugoslovenskih republika, koji predstavlja nivo saradnje koji je bez presedana od 1991 godine, bez obzira koliko je u trenutnom formatu još uvek formalno nezvaničan. Ove zemlje se nisu na ovakav način složile oko neke inicijative još od raspada nekad zajedničke federalne republike, a do ovog istorijskog događaja je došlo samo zahvaljujući austro-mađarskoj diplomatsko-političkoj intervenciji, koja je imala za cilj rešavanje migrantske krize, koja pogađa svaku od pomenutih država.

SKEPTICIZAM EVROPSKE UNIJE
Daleko od toga da je Brisel – koji se preteći mrštio toga što je regionalno okupljanje bez posredovanja EU dovelo do postizanja okvirnog sporazuma o zajedničkom odgovoru na ovaj urgentni problem – bio zadovoljan ovakvim ishodom. EU je posebno zabrinuta da se Orbanov „evro-opominjujući“ pristup (mnogo objektivniji naziv od klevetničke etikete „evroskeptika“) ne prelije i na balkanske zemlje, koje bi, budući da su sad pod delimičnim uticajem Austro-Ugarske, uskoro mogle početi da ga kopiraju. Međutim, Brisel je sam sebi jedini krivac što subregionalne tendencije dolaze do izražaja unutar EU, posebno na Balkanu, gde je blok stvorio svoj strateški okvir oslanjajući se na potpuno zanemarene države bivše Jugoslavije. EU je bila izuzetno nekonstruktivna u odnosu prema Republici Makedoniji ne samo zbog pristupa političkoj krizi orkestriranoj od SAD već još više zbog osuda hrabrih pokušaja makedonskih vlasti da samostalno brane svoju južnu granicu.

grckamakedonijaizbeglice01Posledica ove kontraproduktivne i nepromišljene politike dovela je do toga da čitav Balkan stekne trajne negativne utiske o stvarnim namerama Evropske unije. Trenutne članice Slovenija i Hrvatska izneverene su od organizacije zbog koje su – u procesu pristupanja – mnogo toga žrtvovale, a javnost tih zemalja ostala je zbunjena zbog nemogućnosti da shvati zbog čega njihove zemlje nisu tretirane kao ravnopravne članice zajednice, za koju su verovali da počiva na principima jednakosti. Države koje nisu članice, Bosna, Srbija i Makedonija (Centralni Balkan), suočile su se sa bolnom činjenicom da Brisel samo želi da ih ekonomski eksploatiše, posebno imajući u vidu da su isti put prošle (i još uvek prolaze) Hrvatska i Slovenija, koje je EU ostavila na cedilu. Države Centralnog Balkana su shvatile da EU nije spremna mnogo da se žrtvuje da bi im ekonomski i strateški pomogla u teškim vremenima, što je dodatno učvrstilo njihov novouspostavljeni osećaj opravdanosti stvaranja zasebnog bloka. Uvidevši da su namenjeni isključivo za ekonomsku eksploataciju i prepušteni da se u migrantskoj krizi snalaze kako znaju i umeju, mala je verovatnoća da će građani ovih zemalja ikada više poverovati Evropskoj uniji, koja se nije našla tu da im pomogne kada je bilo najpotrebnije.

Sebično ponašanje EU bi se moglo pripisati kulturnom marksizmu kao dominantnom idealu njenih elita ili „politički nekorektnim“ objašnjenjem da ove tužne birokrate prosto ne smatraju da su zemlje Centralnog balkana vredne troškova koje bi iziskivalo pružanje neophodne pomoći. Ali, bez obzira na razloge za ovakvo ponašanje, potezi EU (ili nedostatak istih) ozbiljno su narušili poverenje lokalne populacije i raspršili negdašnje naivne sanjarije o tome da će jednoga dana uzeti učešća u bajkovitoj „evropskoj integraciji“. Napušteni od organizacije na čiju podršku su račinali i, što je još važnije, ubedivši svoje birače da će u teškim vremenima moći da je izmole za pomoć, lideri Makedonije i Srbije ostali su bez stvarnih alternativa kad je u pitanju saradnja u okviru formata predloženog od Austro-Ugarske. Uzevši to u obzir, jasno je da široki multilateralni regionalni dijalog predvođen Bečom (sa Budimpeštom kao važnim mlađim partnerom u pokretanju ove inicijative, što i jeste istorijska uloga koju su Mađari oduvek imali u saradnji sa Austrijancima) nije bio prvi izbor Beograda i Skoplja, ali ih je EU suštinski na to primorala, ne ostavivši im drugi izlaz koji bi mogli da opravdaju pred očima javnosti kojoj su dužni da polažu račune.

Zbog toga je skepticizam EU prema pojavi regionalističkih tendencija na Balkanu pogrešno usmeren i bilo bi korisnije da bude preorijentisan na introspektivno sagledavanje sopstvenih političkih nedostataka i taktičkih grešaka koje su nepovratno dovele do ove situacije. Nema vraćanja na prethodno stanje stvari i vrlo je moguće da i Brisel ovo prizna, što i jeste razlog oštrih kritika na račun Austrije i Mađarske i ignorisanja ostalih država koje su učestvovale u zatvaranju Balkanskog koridora. To je jasan znak da je EU uplašena da će centralnobalkanske države, koje su sada labavo strateško-politički integrisane, zbog proaktivnog austrougarskog liderstva postepeno početi da se udaljavaju od briselskog transnacionalnog i centralizovanog pristupa ka nacionalnom suverenitetu i pragmatičnoj međunarodnoj saradnji, koju su demonstrirali Beč i Budimpešta. Važnost ove promene stavova je velika jer se nadovezuje na manjak poverenja koji centralnobalkanske države imaju prema zvaničnoj EU birokratiji, dodatno dajući na snazi argumentu da je građanima tih zemalja Brisel danas manje privlačan u odnosu na period pre migrantske krize i smutljive reakcije EU koja je usledila. Pored toga, ovo čini da se lokalna javnost dodatno založi za organizovanu međunarodnu saradnju koja se ne bi odvijala pod patronatom EU, nezavisno od toga da li se radi o Austriji i Mađarskoj i krajnje neformalnoj „balkanskoj koaliciji“ stvorenoj sa ciljem rešavanja samo jednog problema ili saradnji centralnobalkanskih država, posebno u okviru strateške ose Makedonija-Srbija-Republika Srpska.

DOLAZE CRNI DANI
Balkan se priprema za drugi imigracioni talas, za koji se očekuje da će zapljusnuti region u narednim mesecima. Makedonija je utvrdila glavne granične prelaze ka Grčkoj, ali tek treba da obezbedi celu granicu. Na to treba dodati da je zemlja relativno mala i stoga vrlo ograničena u pogledu kapaciteta za suočavanje sa nečim što bi se moglo pretvoriti u redovan priliv „rojevskih“ napada, što bi vlast moglo da dovede u neugodnu dilemu izbora između žrtvovanja sopstvenog suvereniteta i bezbednosti svojih građana ili pucanja na ljude o kojima zapadni mediji veoma pažljivo i krajnje manipulativno grade sliku „nenasilnih izbeglica spremnih na integraciju“. Čak i ako nekim čudom Republika Makedonija uspe da podigne zid ili na drugi način odbije veliku najezdu na sopstvene granice, kojom se koordiniše iz raznih NVO centara, uvek postoji šansa da će se ovo asimetrično oružje iskoristiti protiv Albanije i Bugarske, uz mogućnost da migranti iz ove prve prečicom koja vodi kroz Otrantska vrata krenu masovno da pristižu u Italiju. To bi u suštini pokrenulo imploziju koja bi mogla da pretvori jednu od najvećih, ali i strukturno najkrhijih država u politički i ekonomski ekvivalent Grčkoj, sa svim pratećim posledicama.

grckamakedonijaizbeglice02Da bi čitalac razumeo autorov pogled na migrantsku krizu i tako mogao lakše da isprati misaonu spiralu koja je uticala na pisanje prethodnih redova, neophodno je da prethodno pročita Oružje masovnih migracija od Keli M. Grinhil kao i da se upozna sa sadržajem Brejnstormovog teksta Imigrantska kriza: Činjenica, mit ili zavera? i mojim dvodelnim tekstom pod nazivom Civilizacijska agresija: Reinkarnacija nezapadnog sveta i rebrendiranje levice.

Nastaviće se

Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ

The Saker

Politika
Pratite nas na YouTube-u