ŠTA JE POZADINA KAMPANjE PROTIV SRPSKIH OBAVEŠTAJNIH SLUŽBI?

UROŠ NIKOLIĆ Zarad podizanja tenzija prilikom poslednjih zbivanja oko KRIKa, ponovo smo svedoci teških...

UROŠ NIKOLIĆ

Zarad podizanja tenzija prilikom poslednjih zbivanja oko KRIKa, ponovo smo svedoci teških optužbi da država i službe uhode medije

U prethodnom tekstu pisao sam o političkim razlozima napada na Informer. Ali ono što zahteva podrobnu analizu je to što je u drugosrbijanskom obračunu sa jednim novinama ponovo usledilo etiketiranje cele države i poretka na izrazito negativan način. Posebno mesto u tome zauzimaju, iako neodređeni, bučni napadi na obaveštajne službe u Srbiji.

Optužen je najpre jedan medij da je eksponent službi, uz pitanja kako je nabavio određene materijale, odakle mu informacije, fotografije i sl. Da stvar bude interesantnija, ta pitanja postavljaju upravo oni koji su se proslavili objavljivanjem raznih materijala koje nisu mogli da pribave bez saradnje sa službama, vrlo moguće stranim. Na primer, KRIK je objavio snimak Ivice Dačića od pre nekoliko godina, pa je Stevan Dojčinović tad ponosno govorio kako mu je bila dužnost da to objavi, kako nije bitno odakle mu to, kako novinari nikad ne otkrivaju izvor itd. Niko tada nije pokrenuo hajku na Dojčinovića nekim legitimnim pitanjima – odakle mu snimci, zašto baš tada da objavi nešto staro toliko godina, s kojim ciljem, a nekog političkog cilja je sigurno bilo. Dakle, to je bio vrhunac slobodnog i istraživačkog novinarstva, a, da je neko osuo paljbu po KRIKu da je možda eksponenti službi, strana agentura, doušnička grupacija i sl., to bi bio poziv na linč. Sada, kad je Informer plasirao svoja saznanja – nije bilo čak ni demantija da je izneseno neistina, nego se postavilo pitanje odakle mu ti podaci. Zar nije ni to, ako bi posmatrali jednakim aršinima, istraživačko novinarstvo i zar ne bi trebalo reći da novinari ne odaju svoje izvore? Pritom se niko nije zapitao zašto je neko u društvu osuđenog narkodilera, već odakle ta fotografija Informeru?

KOME TREBA POVRATAK U 90-TE?
Kad je pušten snimak Ivice Dačića i Rodoljuba Radulovića, niko nije napadao KRIK pitanjem za koga rade, zašto to rade i odakle im, već je ključno pitanje bilo šta će Dačić sa Radulovićem. A ovde nije pitanje šta će Dojčinović sa Vojislavom Jenićem, već odakle Informeru fotografija. Čak ni na ozbiljne optužbe Dojčinovića za saradnju sa francuskim špijunima nije bilo demanta tih veza, već se opet postavilo pitanje odakle saznanja novinarima, a nije tema da li su te veze tačne i šta je njihova priroda. Prenošenje svima poznate informacije da je Dojčinoviću bio zabranjen ulazak u Rusiju isto se tretira kao hajka. O kukama i sadomazohizmu, ne bih, jer su to lične stvari i moral pojedinca, ali opet, ako je i to istinito, novinarska je sloboda da svaki novinar objavi ono što sazna ako proceni da je bitno za javnost, a odgovoran je samo ukoliko je informacija lažna.

Taj slučaj ponovo je poslužio plasiranju spekulacija o ugroženosti slobode mišljenja i novinara u Srbiji, o tome kako ih službe progone jer drugačije misle i sl. Čak su pravljene i zloslutne paralele sa Slavkom Ćuruvijom. Čemu ti histerični vapaji o ugroženosti? Čini se da u 90-tim još uvek žive samo oni koji su navodno najžešći borci protiv tih 90-tih i povratka na staro, jer oni kroz prizmu 90-tih i dalje posmatraju stvari, pokušavajući da Srbiju ponovo uvuku u spiralu unutrašnjeg političkog sukoba.

petarcvetkovicZarad podizanja tenzija prilikom poslednjih zbivanja oko KRIKa, ponovo smo svedoci teških optužbi da država i službe uhode medije. Tako je Dojčinović rekao da je ubeđen da je pod merama ne zna koga, ali pretpostavlja da je BIA u pitanju. I NUNS i NDNV Dinka Gruhonjića su na sličnom tragu ponovo apostrofirali ulogu službi u tom slučaju. Poslednjih meseci bilo je slučajeva podizanja prašine oko navodnog praćenja novinara, kada su optuženi ministar Nebojša Stefanovića i neki njegovi saradnici. Nekako se poklopilo da baš sad i Saša Janković u svom izveštaju ponovo ospe žestoku paljbu po VBA. Ovaj put najviše se pokazalo koliko je njegov izveštaj politički obojen, budući da je dao sebi za pravo da ocenjuje stvari izvan svojih ingerencija, opisuje društvene i političke procese, piše o navodnom uzletu ekstremizma i desničara i sl.

Zanimljivo je da je podrška Dojčinoviću stigla i iz novinarskih udruženja iz Hrvatske i Slovenije, koja su u saopštenjima dala sebi za pravo da se mešaju u unutrašnje stvari druge zemlje, skrenuvši pažnju na negativnu ulogu srpskih službi. Ako znamo da hrvatska služba SOA kontroliše čak i političke predstavnike Srba u Saboru – Mirko Rašković je dokazani agent – zašto ne bi bio realno da se iza novinarskih udruženja krije provokacija hrvatske države? Krajnje je drsko da iz Hrvatske stižu osude „negativne uloge srbijanske (!) službe“, utoliko više što tema osude nema veze ni sa Hrvatskom ni sa njenom manjinom u Srbiji.

Činjenica je da danas nema jake, prosperitetne, stabilne i bezbedne zemlje bez jakih službi. U doba velikih geopolitičkih previranja kvalitetan rad i ugled službi svakoj zemlji potrebniji su nego ikad pre. Mnoge službe u poslednje vreme uzdrmane su raznim aferama i kritikama, posebno u našem regionu. U Srbiji, gde je na glasu mistifikacija službi, posebno je efektno dizati takvu vrstu tenzije. Da nevolja bude veća, upravo oni za koje postoje osnovane sumnje da rade sa stranim službama – a za neke se zna da su finansirani iz fondacija povezanih sa stranim službama – plaše javnost mračnom ulogom domaćih službi. Kod nas se još zadržao otisak komunizma – otuda i izrazito negativna percepcije službi u javnosti. Uprkos tome, ako neko politički napada neke osobe i udruženja, oni uzvraćaju da je taj ko ih napada eksponent policije ili domaćih službi; a, kad oni napadaju nekoga ko im politički ne odgovara, a taj im odgovori da su oni eksponenti stranih službi i interesa, tad nastupaju uobičajene optužbe o pozivu na linč.

KAD KAŽE JELENA MILIĆ…
Primetno je da u poslednje vreme najžešće kritike službi lansiraju domaće organizacije finansirane iz zemalja u kojima upravo obaveštajne službe imaju najdominantiji uticaj. Upravo iz tih zemalja preko domaćih posrednika Srbiji se poručuje da joj službe ne trebaju, da je ovo 21. vek i da je nenormalno da one rade svoj posao, kao što ga rade u svim drugim zemljama. Tako je jedan od domaćih eksponenata tog interesa Jelena Milić u tv-emisiji Ćirilica u ponedeljak uveče izvrnula reči generala Petra Cvetkovića, direktora VBA (na slici iznad), pitajući premijera Vučića kako je moguće da na čelu VBA ostane čovek koji je rekao da VBA ima svoje novinare. Pritom, Cvetković je rekao da su novinari, zbog specifičnog posla i svojih sposobnosti, izuzetno pogodni za bavljenje špijunažom, što svakom deluje kao logična opaska. Rekao je i da, kao i svaka služba na svetu, VBA ima saradnike i među novinarima. Milićeva, koja u Srbiji propagira interese zemlje koja je prva u špijunaži globalnih razmera, poručuje da ono što je normalno u svakoj zemlji ne sme da važi za Srbiju, koja bi valjda trebalo da demontira svoje službe ili bar da ih stavi pod kontrolu onih koje Jelena Milić predstavlja. Ili je njoj kod Cvetkovića zasmetalo nešto drugo – kad je direktor VBA rekao da neke strane službe pokušavaju da ugroze našu poziciju vojne neutralnosti?

Veoma loša po državu je situacija u kojoj se dnevnopolitička, medijska i tabloidska prepucavanja preliju na nivo uvlačenja službi, posebno kad u tome dolazi do osuda iz inostranstva. U trenutku kad su Srbiji službe potrebnije nego ikad (vidimo šta se dogodilo i u Briselu, migrantska kriza traje i pojačavaće se, na Kosovu vri) – obaveštajne strukture Srbije ponovo su napadnute, i to po recepturi iz 90-tih.

Oni koji to rade znaju i šta i zašto rade, i nastaviće verovatno još jače. Ali građani bi morali da uče da pristupaju stvarima iz različitih uglova i ne nasedaju masovno i olako na mantre koje se plasiraju u javnosti. Nažalost, to neće biti lako, jer smo mi zemlja u kojoj se kao nenormalna percipira izjava čelnika VBA da su novinari pogodni za špijunažu. U drugim zemljama najveća je čast raditi za sopstvene službe i državni interes, a najveća sramota raditi za tuđe. Ali ovde je stvorena atmosfera u kojoj je sramota raditi za svoje, a prihvatljivo raditi za tuđe službe.

jelenamiliccirilicaKako kaže Crnjanski, niko o nama ne misli i ne priča ružno po svetu koliko mi sami o sebi. Za takvo stanje odgovorne su i država i svaka vlast, jer se imidž i vrednosti kreiraju i podstiču. Na kraju, koji je cilj konstantnog psihološko-propagandnog rata protiv državnog vrha, najviših funkcionera, obaveštajnih službi? Ne sme se zaboraviti da, kad se napada neka ličnost na visokoj funkciji, posebno ako se namenski plasiraju laži o njoj –to postaje državno, a ne lično pitanje. Posebno je interesantno što ti napadi dolaze iz pravca odakle se u isto vreme deklarativno podržava aktuelna srpska politika. Naravno, radi se o metodu, u okviru toga mogu istovremeno i da te podržavaju i da te ruše, održavajući pritisak i ravnotežu da uvek mogu da povuku uže kojim za sebe proizvode najveći dobitak u najkraćem vremenu. Velike sile neprestano mešaju karte, nastojeći da u svakoj podeli njima pripadnu najbolje.

Politika
Pratite nas na YouTube-u