STO GODINA SAJKS-PIKOOVOG SPORAZUMA

VENJAMIN POPOV Kako u arapskom svetu stvari izgledaju vek posle sporazuma kojim su velike...

VENJAMIN POPOV

Kako u arapskom svetu stvari izgledaju vek posle sporazuma kojim su velike sile podelile Bliski istok

U maju će se navršiti sto godina od potpisivanja dokumenta poznatog kao „Sajks-Pikoov sporazum“ (po imenima dvojice diplomata – Francuza Fransoa Žorža Pikoa i Britanca Marka Sajksa). Sporazum je definisao granice između zona Osmanskog carstva, podeljenog nakon Prvog svetskog rata.

Danas se malo ko interesuje za ovu temu. Obično se sve smatra završenim slučajem ili istorijskom činjenicom. Međutim, ako pažljivije pogledate trenutni razvoj događaja na Bliskom istoku, uočićete da tamo još uvek odzvanja eho ovih sporazuma. Istorijska nit se ne prekida tek tako, već obično traje decenijama.

A istorijska pozadina izgleda ovako: nijedna nezavisna arapska država koja se danas nalazi na geografskim atlasima nije postojala pre Prvog svetskog rata. Umesto toga, postojali su francuski protektorati (na primer, Maroko i Tunis, dok je Alžir bio intergalni deo Francuske) ili engleski (zemlje juga Arabije i provincije Osmanskog carstva). Kasnije formirane arapske zemlje učestvovale su u Prvom svetskom ratu kao kolonije. Arapi su regrutovani u takozvane radničke korpuse i učestvovali su u borbenim operacijama (oko 80 hiljada Egipćana izgubilo je život na frontovima tokom Prvog svetskog rata).

Vodeće evropske države, pre svega Engleska i Francuska, žestoko su se borile za ove prirodnim resursima bogate i strateški važne regione, uglavljene na raskšću tri kontinenta. Posle dugih pregovora, tajni sporazum između vlada Velike Britanije, Francuske, Rusije i Italije potpisan je 16. maja 1916. godine. Sporazum je definisao sfere uticaja svake od strana na Bliskom istoku. Velikoj Britaniji je pripala kontrola nad teritorijom koja približno obuhvata današnji Jordan, Irak i male delove Haife i Akre. Francuskoj je pripao jugoistočni deo Turske, Severni Irak, Sirija i Liban. Carska Rusija, iako je potpisala veliki broj sporazuma koji su se odnosili na podelu Osmanskog Carstva, odrekla se prava na arapske zemlje. Posle toga, kada je nova sovjetska država objavila u štampi ovaj i druge tajne ugovore iz arhiva carske Rusije, svet je saznao za tajni dogovor.

„NESPOSOBNI DA OPSTANU U SAVREMENOM SVETU“
Prema tome, po Sajks-Pikoovom sporazumu, posle 400 godina turske dominacije, Arapi iz Libana, Sirije, Transjordanskog emirata i Palestine našli su se pod upravom Engleske i Francuske. Ali to nije okončalo nesuglasice između dve sile. Nastavile su da oblikuju mapu regiona uprkos snažnim antikolonijalnim protestima lokalne populacije. Kao što je engleski premijer Džordž Lojd sam priznao, okolnosti tog vremena zahtevale su nešto efikasnije od tajnih sporazuma da bi se očuvale pozicije umešanih zemalja. Nakon toga je uspostavljen mandatorni sistem garantovan Paktom Lige naroda.

sajkspiko02Obratite pažnju na objašnjenje ovog fenomena: ljudi koji su naseljavali ove teritorije smatrani su „još uvek nesposobnim da samostalno opstanu u surovim uslovima savremenog sveta“. Zvuči tako poznato. Sto godina posle toga, zapadni blok nastavlja da trubi o nesposobnosti arapskih naroda da upravljaju svojim zemljama i daje sebi za pravo da im drži propovedi o čarima demokratije. Nije li to direktno (kao što se dešavalo početkom 20. veka, a dešava se i danas) „mešanje u domaće poslove suverenih država“, kako se izrazio Sergej Lavrov u skorašnjem govoru prilikom susreta sa predsednikom Alžira Abdelazisom Butefilkom? „To su pokušaji da se pod ovim ili onim izgovorom nametnu recepti za promovisanje koncepta smene režima. Pre je to rađeno pod parolom ‘humanitarnih intervencija’, a sada koriste izgovor borbe protiv nasilnog ekstremizma“, navodi ministar. „Međutim, samo narodi zemalja regiona, kao i u svim državama na svetu, imaju pravo da odlučuju o sopstvenoj sudbini. To je nesporni princip međunarodnog prava, koga se svi moraju veoma pažljivo pridržavati.“

Vratimo se na početak 20. veka. Nesuglasice između Engleske i Francuske, koje su se nadmetale za uticaj u regionu, neće se završiti ni posle Pariske mirovne konferencije. Nekada na arhive gledamo kao na bezvrednu hrpu hartija, ali one mogu objasniti događaje, ljude i zemlje na izražajan i živopisan način. Interesantna fraza koju je jednom upotrebio francuski premijer nekako se izdvojila i urezala u memoriju. Kad su ga pitali koji deo Sirije i koliko dugo Francuska planira da drži pod okupacijom, on je odgovorio: „Celu Siriju, zauvek“.

Nakon beskrajnih prepirki na Konferenciji u San Remu, održanoj u Italiji aprila 1920. godine, Vrhovni savet saveznika iz Prvog svetskog rata odlučio je da dodeli mandate za upravljanje teritorijama današnjeg Iraka i Palestine Engleskoj, dok je Francuska dobila pravo na upravljanje teritorijama današnje Sirije, Libana i turske provincije Hataj. Ove rezolucije su usvojene u Ligi naroda 29. septembra 1923. godine.

SIRIJA IZ ŠEST DELOVA
Granične linije koje dele nekadašnje provincije Otomanskog carstva povučene su u skladu sa interesima kolonizatora, pri čemu su zanemarene viševekovne tradiconalne granice između različitih grupa stanovništva. To je dovelo do celog niza etničkih i verskih sukoba. Može se reći da su se dale naslutiti katastrofe sa kojima se Bliski istok danas suočava.

sajkspiko01Jedan mali istorijski podsetnik. U to vreme Sirija je podeljena na šest mikrodržavica, koje su dobile nezavisni status: Država Damask, Država Alepo, Alavitska država, Država Džabala Druze, Veliki Liban i Sandžak Aleksandreta. Može li onda biti da je plan za podelu Sirije na određeni broj manjih država skinut sa police nekog arhiva? Takva logika je lako prepoznatljiva. Prosto, manjim državama se lakše manipuliše; lakše ih je primorati na odluke koje su nepopularne ili čak opasne po njihov narod. Možda je baš tim idejama bio vođen čuveni orijentalista Bernard Luis kada je predložio poznati plan podele Libana na više mikrodržava, Irana na četiri-pet delova, Pakistana na tri ili četiri dela i Sudana na dva. U slučaju Sudana taj plan je sproveden u delo.

Samo sto godina je prošlo od potpisivanja Sajks-Pikoovog sporazuma, što predstavlja tek delić ljudske istorije. Verovatno je potrebno osvrnuti se unazad da bismo razumeli korene nekih stavova i pristupa na današnjem Bliskom Istoku koji – iz evropske perspektive – deluju zapanjujuće.

Danas je razumno konstatovati da će, budući da muslimani čine 20 odsto populacije naše planete, globalni mir i blagostanje u dobroj meri zavisiti od dominantnih trendova u islamskom svetu.

Bećir Ben Jahmed, glavni urednik časopisa Mlada Afrika (Jeune Afrique) u izdanju iz 12. februara 2016. izneo je tezu da će tri velika faktora odlučivati o sudbini arapskog i islamskog sveta u narednih dve godine: cene nafte, ishod građanskog rata u Siriji i budućnost Daeša (takozvane Islamske države), koji nastavlja da kontroliše značajne delove Sirije i Iraka. Ako međunarodna zajednica uspe da iskoreni ovu terorističku organizaciju, sunitski islam će se sunovratiti zajedno sa padom svojih glavnih predvodnika – Islamske države i Saudijske Arabije, piše Jahmed. On smatra da je suviše rano za predviđanja o tome za koju će se politiku opredeliti saudijska kraljevska vrhuška, tj. da li će zauzeti nešto trezveniji stav ili će nastaviti sa oportunističkim pristupom.

ZAPAD JE OSUĐEN NA ULOGU POSMATRAČA
Mnogi politikolozi smatraju da trenutna situacija podseća na civilizacijski rat između hrišćanskog/sekularnog Zapada i Islamskog kalifata. Aleksandar Majstrovoj i Ted Belman iznose ovo mišljenje u svom članku objavljenom u Američkom misliocu (American Thinker) 16. februara 2016. Oni tvrde da su Severna Amerika, Evropa i Rusija prirodni saveznici u ovoj borbi i da su danas više nego ikad potrebni jedni drugima. „Zajedno se mogu suprostaviti panislamističkoj hidri i njenim bezbrojnim glavama (Daeš, Al Kaida, Džehbat al Nusra, salafisti, Muslimanska braća itd), umiriti Bliski Istok, glavno uporište islamskog fanatizma, i stabilizovati Evropu.

Autori priznaju da su svrgavanjem Gadafijevog i Mubarakovog režima i ratom protiv Asada SAD destabilizovale situaciju u Severnoj Africi, na Bliskom istoku i u Evropi. Ali danas bi Rusija i SAD trebalo da nastupe zajedno i učvrste pozicije egipatskog predsednika Al Sisija i pomognu mu da porazi Daeš na Sinaju i u Libiji i doprinese političkom rešenju sirijske krize. Ako zaista želi ovaj savez, Zapad Rusiji mora prepustiti kontrolu nad njenim „dvorištem“, koje predstavlja tradicionalnu zonu ruskih interesa (Ukrajina, Belorusija, Krim, Kavkaz i Centralna Azija).

sajkspiko04Ocena iz magazina Tajms (The Times) je vredna pomena jer počiva na idejama koje su izneli Majstrovoj i Belman. Članak objavljen 17. februara 2016. godine navodi da je „Barak Obama napravio mnogo grešaka tokom arapske revolucije i dao Putinu priliku da izađe kao pobednik iz sirijskog konflikta, koji se pretvorio u katastrofu, pa Zapad sad može da ima jedino ulogu posmatrača“. Autor ovog članka veruje da će SAD činiti sve da izbegnu treći svetski rat ili direktan sukob Istoka i Zapada, koji bi, kako on smatra, bio ravan porazu.

Tako stvari stoje stotinu godina nakon potpisivanja Sajks-Pikotovog sporazuma.

Autor je direktor Centra za saradnju civilizacija na MGIMO (Moskovski državni institut za međunarodne odnose) u sklopu Ruskog Ministarstva spoljnih poslova, izvanredni i opunomoćeni ambasador, ekskluzivno za onlajn magazin “New Eastern Outlook“

Preveo ALEKDANDAR VUJOVIĆ

New Eastern Outlook

Svet
Pratite nas na YouTube-u