ROSTISLAV IŠĆENKO: HAŠKI TRIBUNAL JE OBESMISLIO IDEJU MEĐUNARODNOG KRIVIČNOG SUDA

Niko ne može tačno reći koliko je izjava Radovana Karadžića uticala na odluke Gadafija...

Niko ne može tačno reći koliko je izjava Radovana Karadžića uticala na odluke Gadafija i Asada da se do kraja suprotstave, ali je neosporno dala doprinos svesti međunarodne zajednice da se sa Vašingtonom može govoriti samo jezikom oružja

U četvrtak je Međunarodni tribunal za bivšu Jugoslaviju (MTBJ), koji se nalazi u Hagu, osudio Radovana Karadžića – bivšeg lidera bosanskih Srba, najzvučnijeg haškog optuženikom posle smrti bivšeg predsednika Jugoslavije Slobodana Miloševića.

Taj sud ga je proglasio krivim i osudio ga na 40 godina zatvora.

Uostalom, šanse da Karadžić dobije upravo ovu presudu bile su apsolutne.

I ne samo zato što bi tribunal, bez osuđivanja Karadžića doveo u ozbiljnu sumnju validnost presuda protiv ranije osuđenih vojnih lidera bosanskih Srba. Jer, Karadžić je bio njihov pretpostavljeni, inspirator i ideolog.

Na kraju krajeva, u nepristrasnost Haškog tribunala odavno niko ne veruje, a Srbi (ne samo bosanski, već i hrvatski, i srpski državljani) i Crnogorci otvoreno sebe smatraju žrtvama tribunala.

Okrivljujuća presuda protiv Karadžića bila je neminovna u prvom redu zato što je on, budući uhapšen i doveden u Hag, obnarodovao detalje tajnog sporazuma, koji je u ime SAD sa njim zaključio Ričard Holbruk tadašnji pregovarač UN u bosanskim mirovnim pregovorima.

Objavljivanje detalja sporazuma, koji SAD nisu ispunile, nanelo je Vašingtonu dvostruku štetu.

Sve potencijalne žrtve američke agresije su saznale da je besmisleno dogovarati se sa Amerikom – jer će ih ona uvek prevariti. To je ozbiljno oslabilo mogućnosti SAD da svoje probleme rešavaju tajnom diplomatijom.

Niko ne može tačno reći koliko je izjava Radovana Karadžića uticala na odluke Gadafija i Asada da se do kraja suprotstave, ali je ona neosporno dala svoj doprinos svesti međunarodne zajednice da se sa Vašingtonom može govoriti samo jezikom oružja.

Osim toga, izlaganje Karadžića pokazalo je da američke diplomate u UN-u koriste svoj međunarodni status za promociju državnih interesa Amerike. A to je umanjilo mogućnosti Stejt departmenta da promoviše svoje kadrove na dužnosti najviših predstavnika UN u kriznim regionima koji imaju najveći znčaj za SAD.

Naravno, Sjedinjene Države nastavljaju aktivno da rade u tom smeru, postavljajući na ključne pozicije diplomate prijateljskih zemalja. Međutim, nijedna marioneta se ne može kontrolisati 100%. Marionete imaju svoju vladu, svoju državu, čak i lične interese. Marioneta, možda i nije porotiv Pax Americana, ali želi da u njemu zauzme što viši položaj. U principu, pojavljuju se teškoće koje ne bi postojale da su na te funkicije direktono izabrane američke diplomate.

S obzirom na Karadžićeve godine, kao i na činjenicu da neki zatvorenici Haškog zatvora (posebno oni koji su imali drskosti da nerviraju SAD) imaju naviku da iznenada napuste ovaj svet, kazna od 40 godina koju je on dobio u suštini postaje doživotna.

A teško da će posle ovoga, kada bude potrošen sam „informacioni povod“ povezan sa izricanjem presude, mediji ikada ponovo obratiti pažnju na ovog izuzetnog političara, čiji su usponi i padovi ostali u prošlosti, u burnim 90-im godinama HH veka.

Međutim, pozornicu svetskog političkog teatra napušta ne samo Radovan Karadžić. Okončava se i aktivnost Haškog tribunala za bivšu Jugoslaviju. Karadžić je bio jedan od poslednja četiri optuženika, čiji su predmeti ostali nedovršeni.

Godine 2017. očekuje se presuda generalu Ratku Mladiću, komandantu vojske bosanskih Srba. Bivši potpredsednik Vlade Srbije, Vojislav Šešelj i bivši predsednik Republike Srpske Krajine (uništene od strane hrvatske vojske u avgustu 1995. godine), Goran Hadžić, uslovno su pušteni iz zdravstvenih razloga: kod obojice je dijagnostikovan rak.

Nakon okončanja svih predmeta i razmatranja žalbi – MTBJ treba da prestane da postoji. Međutim, tribunal je već poživeo duže nego što je planirano. Prvobitno je planirano da prestane sa radom 2010. godine.

Sumirajući rezultate Haškog tribunala, nemoguće je ne primetiti njegovu očiglednu pristrasnost.

Više od polovine optuženih su Srbi i Crnogorci (92 predmeta). Pri čemu je ovaj sud razmotrao svega 60 predmeta protiv Hrvata, bosanskih Muslimana, Makedonaca i kosovskih Albanaca zajedno.

MTBJ je oslobodio praktično sve hrvatske generale, optužene za ratne zločine nad Srbima i muslimanima. On nije dao odgovor ni na pitanje ko je kriv za stotine ubijenih i stotine hiljada proteranih Srba iz Republike Srpske Krajine.

Tribunal se takođe nije bavio svedočenjem sopstvenog tužioca Karle del Ponte, koja je, otišavši u penziji, objavila knjigu u kojoj tvrdi da je Tribunal imao informacije o višestrukim slučajevima prodaje organa živih srpskih zatvorenika od strane kosovskih Albanaca. Tužilaštvo na osnovu ovih činjenica nikoga nije optužilo. Tribunal je ignorisao ovu informaciju.

Danas tribunal, koji završava svoju delatnost, nema nikakav autoritet, a osuđeni ljudi (posebno Srbi) se smatraju žrtvama, a ne zločincima.

Svetsko javno mnjenje je sklono da Tribunal tretrira samo kao mehanizam obračunavanja SAD sa političarima koji su sprečavali ostvarivanje američkih interesa na Balkanu.

Mogli bismo i ne obrćati pažnju na sudbinu MTBJ. Njegov rad je bezmalo gotov, novih optuženika neće biti, a po starim predmetima su donete praktično sve presude. Ali, stvar je u tome što su njegova nesamostalnost, nepravde i predrasuda praktično sahranile ideju međunarodne pravde, koja bi na osnovu mandata UN trebalo da goni ljude koji su počinili ratne zločine i zločine protiv čovečnosti izvan nacionalnih jurisdikcija.

Nadležnost MTBJ predviđena je za teritoriju cele bivše Jugoslavije, osim Slovenije. Međutim, već 1998. godine je donet Rimski statut, a 2002. godine počeo je sa radom Međunarodni krivični sud u Hagu.

Međunarodna zajednica je pokušala da prekine praksu formiranja ad hoc tribunala, čiji je rad ograničen teritorijalno i vremenski i pokušala da ustanovi stalni međunarodni sud, čiji rad ne bi imao nikakva teritorijalna ili vremenska ograničenja.

Do trenutka usvajanja Rimskog statuta, MTBJ je već radio pet godina jer je bio formiran u maju 1993. godine. U momentu početka rada Međunarodnog krivičnog suda – devet. Međunarodna zajednica je mogla da na primeru MTBJ shvatiti kako i u čijem interesu će raditi Međunarodni krivični sud, kreiran samo za ispitivanje slučajeva, sličnih onima koje je ispitivao MTBJ.

Entuzijazam je izbledeo prilično brzo. Pogotovo nakon što su SAD, koje su potpisale Rimki statut 2000. godine, odbile ne samo da ga ratifikuju, već su čak i povukle svoj potpis 2002. godine: predsednik Džordž Buš-mlađi je shvatio da na drugi način Vašington ne može zaštititi svoje vojnike od krivičnog gonjenja.

Nakon toga, postalo je jasno da su SAD spremne da koriste Međunarodni krivični sud, na isti način kako su koristile MTBJ, kao motku protiv neugodnih režima i političara. Jedina razlika je bila u tome što je Haški tribunal mogao da razmatra samo slučajeve povezane sa zločinima počinjenim na teritoriji bivše Jugoslavije i samo u vreme rata, izazvanog raspadom jedinstvene države.

Nadležnost Međunarodnog krivičnog suda trebalo je da se proširi na ceo svet i na sve zločine počinjene nakon odobrenja Rimskog statuta. Pri čemu su Sjedinjene Države želele da ostanu izvan njegove nadležnosti.

Prirodno, nakon toga je zaustavljen proces ratifikacije Rimskog statuta u Rusiji. Naša zemlja je i dalje uključena u rad Međunarodnog krivičnog suda, ali samo u svojstvu posmatrača. Njegova nadležnost ne obuhvata teritoriju Rusije. Kina, Indija, Indonezija, Kazahstan i niz drugih zemalja takođe nisu potpisale Rimski statut.

Kao rezultat toga, danas se nadležnost Međunarodnog krivičnog suda prostire na EU, Kanadu, Latinsku Ameriku, Australiju, Japan i polovinu Afrike. Vodeće zemlje sveta (SAD, Rusija, Kina, Indija), a sa njima i polovina čovečanstva, nisu uključene u taj sistem. Jasno je da su u takvim okolnostima aktivnosti Međunarodnog krivičnog suda (čak i ako bi on bio primer poštenja i nepristrasnosti) daleko od savršenstva jer nema nadležnost nad polovinom sveta.

U suštini, mehanizam stalnog međunarodnog krivičnog gonjenja na celoj teritoriji planete, lica odgovornih za zločine protiv čovečnosti i ratne zločine koji nemaju rok zastarevanja, nije zaživeo.

Veliki deo krivice za to leži na sudijama i tužiocima Haškog tribunala, koji su pretvorili međunarodno sudsko telo u mehanizam političko-pravnog nasilja u interesu SAD.

Jasno je da se u takvim okolnostima normalne zemlja krajnje oprezno odnose prema međunarodnoj pravdi koja je u stanju da pronađe zločin tamo gde ga nije bilo i da ga ne primeti tamo gde je postojao. Čovečanstvo nije doraslo do stalnog međunarodnog suda. A to znači da će kao u Nirnbergu, ratnim zločincima suditi pobednici u ratu.

To jest, nažalost, rat postaje neophodan element koji prethodi stvaranju tribunala i slavljenju pravde. A pobedniku se, kao i ranije, neće suditi.

Izvor Fakti, 25. mart 2016.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u