markomarkovic13a

DR MARKO S. MARKOVIĆ (1924–2012): SRPSKI IVAN ILjIN (2)

RADOVAN KALABIĆ Marko Marković se i sam pitao nije li savez pravoslavnih naroda bio...

RADOVAN KALABIĆ

Marko Marković se i sam pitao nije li savez pravoslavnih naroda bio i ostao utopija. On je smatrao da nije

U Otadžbini se dr Marko Marković oglašavao u: Teološkim pogledima (Beograd, 1986–1987. i 1990–1991. pod uredništvom episkopa Danila Krstića), Glasu Crkve (Valjevo, 1988–1992), Pravoslavlju (Beograd, 1990–1991), Obrazu (Beograd, 1995–1996), Književnim novinama (Beograd, 2001. pod uredništvom Predraga Dragića Kijuka, 1945–2012), Javnosti iz Republike Srpske, Geopolitici (Beograd), Evropi nacija (Beograd), Ogledalu (Beograd), Crkvenom životu (Beograd) i Dverima srpskim (Čačak).

Naučni časopis Srpske organske studije pod uredništvom dr Dragana Subotića (1958–2011), posvetio je dr Marku S. Markoviću prvu svesku tematskog broja 2–3 za 2002. godinu.

Dveri srpske, časopis za nacionalnu kulturu i društvena pitanja, posvetile su Markoviću broj koji je izašao o Svetom Petru Cetinjskom 2006.

To izdanje ponovljeno je na Vaskrs 2007. pošto je Marković iste godine primio nagradu „Dragiša Kašiković”, koju je od 2004. do 2008. dodeljivala Matica iseljenika Srbije. Nakon što mu je svečano uručena ta nagrada Matice, dr Marko Marković dao je zapaženi intervju Politici. Rezimirajući svoj poluvekovni život i rad u Francuskoj i u zapadnom svetu uopšte, Marković se našem najstarijem dnevnom listu ovako „ispovedio”:

„Imao sam i ja iluzije o zapadnim vrednostima, koje su bile velike, a koje je Zapad sam napustio. Kod Solovjeva je bilo mišljenje da svaki narod treba da ima svoju čast kao običan čovek. Međutim, to u politici ne postoji. Bez obzira na to, verovalo se pobožno u ideale demokratije ili ne, danas ona ne znači ništa. Za nekoliko sekundi, zahvaljujući televiziji, možete da promenite mišljenje naroda i da povedete milionske mase na stranputicu. Za vreme rata u Bosni sinovi nekih mojih francuskih prijatelja pitali su me na kojoj strani može da se pređe granica da bi išli da se bore protiv Srba. Nisu imali pojma ni o svojoj ni o srpskoj istoriji, i najednom su bili spremni da stanu na stranu protiv Srba u Bosni i na Kosovu. Šta je onda ostalo od demokratije?”

Ocenjujući da je srpska krivica izmišljena, Marković je u istom broju Politike opominjao našu javnost:

„Čuvajmo se kompleksa krivice, samoosuđivanja i raspeća. Najveći uspeh totalitarnih režima sastojao se u tome da građanima ulije osećanje sopstvene krivice. Srpska krivica izmišljena je upornom i agresivnom zapadnom propagandom. Kad sam stigao u Beograd i seo u taksi, čovek koji me je vozio izrazio je mišljenje makar polovine srpskog naroda ističući da smo ’ludi što se njima suprotstavljamo, da smo odmah poslušali ništa nam se od toga ne bi dogodilo’. Zaboravljamo da je Zapadu upravo to bilo potrebno da se dogodi da bi nas raskomadali iz već poznatih različitih interesa.”

Matica iseljenika Srbije i Udruženje književnika Srbije dodelili su Markoviću 2000. i Nagradu „Rastko Petrović”.

5.
Četiri godine pre agresije NATO na Srbiju i Crnu Goru, koju je u martu 1999. preduzelo devetnaest najmoćnijih država Zapada predvođenih SAD, dr Marko Marković proročki je opominjao:

„Ako nekome sva dosadašnja stradanja naše braće van Srbije ne dokazuju da novi svetski poredak postoji, onda će postati svesniji njegove realnosti kada bombe budu udarale po Srbiji.”

markomarkovic01Pre tačno dvadeset godina (1996) Marković je ovako formulisao krajnje ciljeve Haškog suda:

„Po mom mišljenju, zahtev da se Karadžić i Mladić pojave kao ratni zločinci pred Haškim sudom skriva šest političkih ciljeva:

Obezglaviti bosanske Srbe;

Ugušiti srpsku slobodu;

Izazvati među Srbima konačan rascep;

Ohrabriti nove genocide nad Srbima;

Proširiti optužbu na Srbiju, i konačno,

Sasvim ocrniti Srbe da bi se opravdalo njihovo uništenje (…).”

Na osnovu analize rata u Bosni i Hercegovini iz devedesetih godina prošlog veka dr Marko Marković još pre dve decenije (1996) iznosio je ova tri zaključka:

„Amerika je gospodar sveta.

De Gol je bio poslednji evropski državnik (…)

I, u odnosu na Amerikance, bosanski Srbi su poslednji evropski golisti.”

Pre četrnaest godina Marković je ovako gledao na savremenu Francusku:

„Francuska kao nacija Jovanke Orleanke i kao velika sila više ne postoji. ’Francuzi više ne znaju ko su’, žali se pariski profesor Andre Kaspi. Ljudi koji poštuju nacionalnu i monarhističku tradiciju pripadaju neznatnoj manjini (…) Ta kulturna i nacionalna dekadencija je ujedno posledica amerikanizacije, multimilionske imigracije i dugogodišnje ’antirasističke’ propagande (…) Većina francuske omladine danas smatra da je Le Pen najopasniji neprijatelj Francuske (…) A to je najbolji znak da bi sutra, u slučaju građanskog rata, omladina stala na stranu tuđinskih doseljenika protiv francuske armije.”

Pre sedamnaest godina, u vreme agresije NATO na SRJ, dr Marko Marković je zapisao:

„U strateškom smislu politika zapadnih sila se može najbolje objasniti ’teorijom domina’ (…) Jugoslavija je bila početna domina; Rusija je predviđena kao poslednja (…) Onima koji ne veruju da je Zapad udario tim pravcem i već prekoračio prag Trećeg svetskog rata valja ukazati na primer naglog porasta turskog značaja i ugleda. Turska je ta kojoj je dodeljena presudna uloga u idućim balkanskim sukobima. No njena uloga je dvostruko važna i u odnosu na Rusiju; s jedne strane, ona je pozvana da (…) podržava kavkaske i azijske muslimane protiv Rusa, a s druge, da iskorišćava i potpiruje rusko-ukrajinsku zavadu (…) Činjenica da Rusija i Ukrajina do danas nisu zvanično i nedvosmisleno stavile svoj ’veto’ protiv intervencija stranih trupa u Jugoslaviji svedoči da njihovi slepi vođi nisu svesni da se u našoj zemlji pre svega njima kopa grob.”

Skoro deceniju pre krvavih događaja na kijevskom Majdanu i pre tzv. revolucije dostojanstva, Marković dalekovido najavljuje:

„(…) Ukrajina ostaje ruska Ahilova peta i smrtna opasnost. Budućnost Rusije se igra na tom terenu. Amerikanci i NATO već imaju izlaz na Crno more zahvaljujući Turskoj, Bugarskoj i Rumuniji. Kad bi sad Ukrajina ustupila svoje baze na krimskoj obali, a baltičke zemlje se protiv Rusa ujedinile u isti mah, Rusija bi postala ’div odsečenih ruku’. To bi onda bio ’šah i mat’.”

markomarkovic04aKada od tzv. migrantske krize, ili azilantsko-islamske invazije na Evropu, nije bilo ni pomena u evropskim političkim krugovima, kao ni i u njihovim medijima i na njihovim društvenim mrežama, Marković je pre sedamnaest godina pitao i upozoravao:

„A šta poslušna Evropa dobija time što se pridružuje Amerikancima u razbijanju ruske ’imperije’? Ona gubi na duži rok svoga jedinog saveznika u borbi protiv islamizma. Jer Amerika nema nameru da Evropu brani od te smrtne opasnosti. Naprotiv, ona hoće oslabljenu Evropu, koju će držati u šahu pomoću te pretnje. Prema tome, treba podržati islamsku invaziju u Evropi, stvoriti islamske državice poput Bosne i Velike Albanije, čak i po cenu privremene saradnje sa Al Kaidom, kao što se desilo u Bosni i na Kosovu. A ta politika mora biti krunisana ulaskom Turske u Evropu, kada će 70 miliona Turaka moći slobodno da se kreće po Evropi i ojača 26 miliona već prisutnih muslimana. Ukratko, kroz deset ili dvadeset godina, ako ne i ranije, ’evropske sile’ će se naći u istoj situaciji kao Srbi na Kosovu.”

I na kraju:

„Šta možemo očekivati od te savremene Evrope pod američkom čizmom?”, pitao se još pre četrnaest godina dr Marko Marković. I odgovarao: „Samo kupoprodaju, i to ne po ugovoru ’dam da daš’, nego ’prodaj se za male pare’. Spremaju nam ekonomsku kolonizaciju kupovinom srpskih preduzeća, praćenu daljim razbijanjem Srbije, otkupljivanjem Crne Gore i Vojvodine bez rata, i otcepljenje Kosova putem međunarodnog nasilja.”

6.
Dr Marko Marković bio je prvi srpski intelektualac koji je briljantnom geopolitičkom analizom doveo u pitanje na Zapadu toliko izvikanu tezu Samjuela Hantigtona, po kojoj će posle Hladnog rata prestati i ideološke konfrontacije. Kao i da se glavni izvor predstojećih političkih bura u svetu najpre može protumačiti kao „sukob civilizacija”. Izostavljajući da navede bliske veze tog harvardskog profesora Akademije za međunarodne i regionalne studije s američkim obaveštajnim krugovima, Marković je na brojnim primerima prvo pokazao da je američki imperijalizam taj koji izaziva razdor i nemire u svetu. Međutim, tamo gde SAD ne uspevaju da puste pipke svog destruktivnog uticaja ne samo što nema sukoba već i razne civilizacije žive u mirnom susedstvu, razumevanju i saradnji. Najbolji primer su Rusija, Kina i Indija.

markomarkovic03aA šta se događa tamo gde glavne konce vuku Amerikanci, pitao se Marković, i odgovarao:

„Po Hantingtonu, Rusija, pravoslavne zemlje, Albanija i Turska nalaze se izvan granica zapadne civilizacije. Pa ipak, čim se Bugarska, Rumunija i Ukrajina odvoje od ruske sfere uticaja, Evropa – pod američkom palicom – spremna je da im otvori vrata. Naporedo s tim, Evropljani i Amerikanci stvaraju bosansku ’državu’ sa islamskom dominacijom, doprinose stvaranju Velike Albanije i zalažu se za ulazak Turske u Evropu. Bolje reći, mi prisustvujemo stvaranju čudovištva koje Aleksandar del Vale, sa dosta humora, naziva ’Islamerika’. Očigledno je da se tu primenjuju dva merila i dva kantara. Muslimanski narodi su dobrodošli kad zapadnim silama stavljaju na raspolaganje svoje petrolejske izvore, kad ubijaju Srbe ili Ruse ili kad doprinose slabljenju Evrope. No oni postaju štetni i opasni čim počnu da šalju svoje teroriste protiv Amerikanaca i njihovih slugu. U takvoj situaciji može se desiti da se Bin Laden nađe na jednoj ili na drugoj strani barikade, što smo videli u Bosni i na Kosovu. U redu, mi smo tu poruku shvatili bolje nego iko.”

No kakve veze onda ima ’sukob civilizacija’ s tom političkom stvarnošću, pitao se dalje Marković. Nikakve, naravno. Hantingtonova teza bila bi bliža istini, smatrao je on, da je Hantington svoju knjigu umesto Sukob civilizacija naslovio kao Sukob religija. Međutim, Hantingtonova tendencija nije ni bila da se u američkim motivima za nastavak Hladnog rata otkrije suština, već da se zamagli glavna i krajnja meta. A to je pravoslavlje. U prvom redu Srbija i Rusija.

Uostalom, Hantington u svojoj knjizi Sukob civilizacija, u poglavlju Rastrgane zemlje, doslovno piše kako zapadni demokrata može da vodi raspravu sa sovjetskim marksistom. Ali sa ruskim tradicionalistom, koji Jeljcinu zamera što nije odlučnije branio Srbiju, to je gotovo nemoguće – izričit je Hantington.

Obesnaživši do kraja Hantingtonovu tezu o „sukobu civilizacija”, dr Marko Marković zaključuje kako su za Amerikance neuporedivo prihvatljivije islamska Turska i Saudijska Arabija sa svojim šerijatskim pravom od pravoslavne Rusije. Na pitanje zašto, Marković odgovara da je to zbog toga što je u samom vrhu američkih spoljnopolitičkih interesa raspad ruske „imperije” i otimanje njenih prirodnih bogatstava.

Evroatlantističkim političkim krugovima u Srbiji dr Marko Marković je poručivao:

„Blago vama, prodavcima Srbije, vi ćete se obogatiti i imati velike lične koristi, ali srpski narod nikada!

Već godinama pokušavam da srpski narod probudim i razbijem njegove iluzije, ali uzalud. Znate li šta danas srpski narod predstavlja u očima Zapada? Odgovor je prost: on vredi manje od životinjskih vrsta (…) Čovek onda ima pravo da se upita šta tu ostaje od hrišćanstva kad je za ljude na Zapadu važniji opstanak životinjskih vrsta od sudbine jednog hrišćanskog naroda. A zatim, takođe, šta ostaje od demokratije kad političari i njihovi massmedia mogu da zaslepe milione ljudi u toj meri da život jedne životinje postane dragoceniji od jednog čoveka ili naroda? Da li je u istoriji postojala neka civilizacija koja je niže pala od ove zapadne?”

Svoj ključni programski tekst Za savez pravoslavnih naroda Marković je napisao još početkom devedesetih godina prošlog veka. On je već tada uočavao realne mogućnosti za izbijanje Trećeg svetskog rata, koji bi mogao da spreči i zaustavi jedino savez pravoslavnih naroda. Ostvarenjem te zamisli stvorio bi se jedan moćni vojno-industrijski blok od Severnog do Sredozemnog mora. Ovaj Markovićev geopolitički projekat nije od pravoslavnih naroda zahtevao nikakvu žrtvu ili samoodricanje, rizik ili trošak. Ali je kao nužni preduslov postavio jasnu svest o globalnom položaju u kome su se našli pravoslavni narodi. I, naravno, političku volju. Pokazalo se, međutim, da je ta (geo)politička svest izostala, te da su u tzv. realpolitici među pravoslavnim narodima nadvladali ravnodušnost, surevnjivost, konkurencija, pa i mržnja.

markomarkovic10aMarko Marković se i sam pitao nije li savez pravoslavnih naroda bio i ostao utopija. On je smatrao da nije. Pritom se s pravom pozivao na istorijsko iskustvo iz 1912, kada je sklopljen Balkanski savez između Srbije, Crne Gore, Grčke i Bugarske. Tada su se, uz političku podršku Rusije, pravoslavni narodi s Balkana složno oduprli Turcima i uspeli da prognaju viševekovnog okupatora iz Evrope. Marković nije isključivao ni skori povratak Turske na Balkan u slučaju da izostane blagovremeno osvešćivanje pravoslavnih naroda. Konačno, on je pravoslavnim narodima ostavio sledeći izbor: ili će se ujediniti i sprečiti katastrofu ili će jedni za drugim biti uništeni.

Ko je najpozvaniji da utiče na taj izbor?

„Nema sumnje”, odgovarao je Marković, „da su pravoslavne crkve, pre svih državnika, pozvane da utiču na tu odluku. Od njih se na prvom mestu očekuje da otvore oči narodu i odgovornim političkim ličnostima. Stoga pravoslavna hijerarhija snosi veliku odgovornost za dalju sudbinu, spas i opstanak pravoslavlja u svetu. Kada pravi Hristov lik bude obasjao sve narode na svetu, onda će i među ljudima zavladati mir.

Spas je tvoj u tebi, Izrailju.”

7.
Lični primer i učenje najvećih hrišćanskih mislilaca u prethodnom veku, kojima je bez sumnje i sam pripadao, Marković je suprotstavio lukrativnom opusu savremenih neoliberalnih propagandista. Zapravo onima čija je „politički korektna” misao bila u službi novog svetskog poretka, a među kojima su svojevremeno prednjačili Fukujama i Hantington.

Na sasvim suprotnom polu od ove dvojice Marković je sagledavao i vrednovao intelektualnu poziciju, filozofske i geopolitičke stavove ruskog religioznog filozofa Ivana Iljina i nobelovca Aleksandra Solženjicina.

Ova dvojica znamenitih ruskih emigranata, uostalom kao i Marko Marković, doživljavali su svoj intelektualni dar kao priliku da služe Bogu i rodu. Bila je to najnezahvalnija intelektualna pozicija kroz ceo XX vek. Ali se sa tog misaonog motrišta kao na dlanu dalo sagledati kakva će biti sudbina bezbožničkih država poput SSSR i SFRJ i kakva propast čeka pravoslavne Ruse i Srbe.

Daleko bi nas odvelo iscrpno navođenje duhovnih, biografskih, analitičkih i inih podudarnosti između Iljina, Solženjicina i našeg Marka Markovića. Stoga se za ovu priliku zadržavam na njihovom temeljnom i zajedničkom stanovištu, koje je bilo i stanovište Nikolaja Berđajeva. A to je čvrsto uverenje da smisao istoriji daje samo ono što je eshatološko. Da hrišćanstvo nije nikakav tolstojevski pacifizam i društveni pasivizam, već živa i neprestana borba za ovaploćenje ideala vere u svakodnevnom životu. U tom pogledu Iljin je najviše isprednjačio u svom nastojanju da osmisli hrišćansko „suprotstavljanje zlu silom”.

Solženjicin je pak dobro znao da će mu posle čuvene Harvardske besede od 8. juna 1985. na Zapadu zatvoriti sva vrata kulturnih institucija, izdavačkih kuća, univerziteta i medija, istom onom brzinom kojom su mu ih otvarali kada su procenjivali da im njegovo delo može poslužiti u Hladnom ratu protiv SSSR. Uprkos tome on se odvažio da je izgovori „proročki celu”, podvrgnuvši bespoštednoj kritici svu zapadnu civilizaciju počev od epohe renesanse i prosvetiteljstva. Solženjicin je već Arhipelagom Gulag potvrdio svoje vrhovno moralno načelo – on je odbijao da „živi u laži”. Ali ne samo u SSSR već i na bilo kojoj drugoj tački zemljine kugle. Doslednom sebi i svojim uverenjima, njemu nije teško pala ni odluka da spakuje kofere, da se iz SAD vrati u „Rusiju pred provalijom” i da pokuša da joj pomogne. Vreme Solženjicinovog povratka u Rodinu poklopilo se s njenim najtežim geopolitičkim, političkim i ekonomskim iskušenjima. On se vratio rodnoj grudi upravo onda kada joj je bilo najteže i kada su mnogi maštali kako da iz nje pobegnu.

Ponovo stupajući na rusko tlo, još u Vladivostoku, Solženjicin je okupljenim novinarima povodom rata u bivšoj Jugoslaviji izjavio:

„Jugoslovenski konflikt nije nastao po želji naroda. Ni Srbi, ni Hrvati ni Bosanci nisu ni u čemu krivi. Krivi su komunist Tito i njegova banda, koji su nacrtali granice koje ne odgovaraju etničkom sastavu.”

U svom čuvenom intervjuu iz 2007. nemačkom nedeljniku Špigl Solženjicin ocenjuje kako je tek agresija NATO na Srbiju promenila Rusiju i osvestila mnoge Ruse:

„Situaciju je najpre izmenilo surovo NATO bombardovanje Srbije. To je obeleženo crnom, nepopravljivom crtom odnosa prema Zapadu – i istine radi, treba reći u svim slojevima ruskog društva.”

solzenjicinharvardIstičući značaj Solženjicinove žrtve za hrišćanski i ruski nacionalni preporod, Marko Marković veli:

„On je sebe stavio ’van zakona’ (čitaj: usudio se da kaže celu istinu) da bi pobio Veliku Laž, znajući da je istina prvi korak ka slobodi.”

Sa Ivanom Iljinom Markovića pak povezuju i isti pogledi na suštinu hrišćanskog rodoljublja, koja se ogleda u ljubavi prema duhovnom životu svoga naroda i njegovim stvaralačkim postignućima. Pošto je ljubav prema duhu univerzalna kategorija, ona isključuje ravnodušnost, mržnju i preziranje drugih naroda. Naprotiv, istinsko hrišćansko rodoljublje nastoji ne samo da pojmi i primi duhovna postignuća iz drugih već se trudi da njima obogati i duhovni život svog naroda. Tek tako se konačno postaje pravi kosmopolita, a ne lažni mondijalista koji voli ceo svet, a odriče se svog zavičaja i kulture naroda iz koga je potekao.

Marko Marković je s dubokim razumevanjem i ljubavlju pristupao našem Svetom Savi i Svetom knezu Lazaru, napisao je Srpsku apologiju Rusije, ali je u svojim delima pokazao istinsko interesovanje i ljubav prema najvišim dostignućima francuske rimokatoličke kulture. Otuda njegovi briljantni ogledi na srpskom o Jovanki Orleanki, Žoržu Bernanosu i dr.

Aristokratska intelektualna figura Marka Markovića bila je nešto duže od pola veka fizički „iskorenjena” iz Srbije, ali je ostala da živi i stvara u izgnanstvu na onaj način na koji je od njenih najdubljih srpskih duhovnih korena ništa nije moglo da odvoji.

Njegova dela Sveti Sava – svetitelj i prosvetitelj i Tajna Kosova jesu dva temeljna stuba na kojima počiva čitava filozofija Marka Markovića. Ujedno, oni su i njegova oporuka srpskom narodu za sva vremena. Pa i za ono nadolazeće, koje preti da bi u njemu živi ponovo mogli da zavide mrtvima.

O Svetom Savi, koga je tumačio i doživljavao kao trostrukog podvižnika srpske slobode – slobodne Crkve, slobodne države i slobodne kulture – Marković je zapisao:

„Nikada nismo imali čoveka koji bi, kao Sveti Sava, snagom svoje vere dao srpskom narodu životni dah i polet za dugi niz vekova. Na izvorima srpske prošlosti, ’na početku traganja za Bićem’, stajala je i još uvek stoji živa svetosavska vera u Hrista. Iščupa li se iz naše prošlosti ta vera, srpski svetitelji i velmože pretvaraju se u mumije bez duše, u muzej voštanih figura.”

Na kraju krajeva, šta bi Srbi bili bez Svetoga Save i bez kosovskog duha? Bez ta dva najvažnija stuba na kojima počiva srpsko narodno biće? Kopisti i prosjaci, opominjao je Marković, koji poput bezlične rulje tumaraju samo stranputicama istorije. Puka biomasa, koja u okovima bezbožja živi „život bez smisla i čeka smrt bez nade”. Ubogo i zagubljeno stado koje tuđinsko i neprijateljsko slovo horski izmuckuje kao svoju poslednju reč. Skončali bismo kao obezdušena gomila, okupirana, posramljena i oklevetana. Tek tada bi Srbi zasluženo, neslavno i definitivno sišli sa istorijske pozornice. Bez nade da se na nju ikada povratimo kao ljudi.

* * *

Dr Marko Srboljubov Marković upokojio se 27. aprila 2012. godine u Orleanu kraj Pariza, gde i danas počivaju njegovi posmrtni ostaci.

O odlasku prvog pera srpske političke emigracije i jedinstvenog viteza naše visoke kulture ovdašnja javnost obaveštena je samo preko društvenih mreža.

markomarkovic11aProšle su četiri godine od preseljenja blagorodnog, mudrog i ohristovljenog Marka Markovića u Carstvo Nebeske Srbije. Šest godina deli me od poslednjeg susreta s njim u zgradi beogradskog Aerodroma „Nikola Tesla”. Ali i sad vidim plemenitu, vitku i gospodstvenu figuru Čika Marka kako lagano korača prema carinskoj i pasoškoj kontroli. Obojica smo znali da je došao kraj njegovom boravku na otadžbinskom tlu, i da se u Srbiju više neće vraćati. Bili smo svesni da nema leka za njegovu telesnu boljku. Pozdravili smo se sa malo reči i tri puta poljubili u obraz. Samo što se udaljio nekoliko koraka, zastao je i nakratko se osvrnuo. Naši pogledi sreli su se poslednji put. Mahnuo je lagano u znak poslednjeg pozdrava. Učinilo mi se kao da je tim gestom navukao ispred sebe neki zamišljeni zastor, okrenuo se i otišao. Iako ni tada nije rekao ništa, ja i sad mogu da čujem kako se Vaseljenom prolomilo:

Spas je tvoj u tebi, Izrailju!

U Beogradu, na Sretenje 2016.

Kraj

Predgovor za knjigu Marka S. Markovića „Koreni srpskog bića“ (dvoknjižje: „Sveti Sava – svetitelj i prosvetitelj“ i „Tajna Kosova“), koja bi trebalo da bude objavljena ove godine. Naslovi i oprema NS

Istorija
Pratite nas na YouTube-u