SRBIJA IZMEĐU EVROATLANTIZMA I EVROAZIJSTVA (2)

ALEKSANDAR GAJIĆ Iako je Srbiji evroazijska opcija bliža, trasirane perspektive i dalje je drže...

ALEKSANDAR GAJIĆ

Iako je Srbiji evroazijska opcija bliža, trasirane perspektive i dalje je drže u atlantističkom geopolitičkom procepu

Među sadašnjim parlamentarnim strankama ne postoji ni jedna koja se javno zalaže za kontientalistički pristup – tek za na rečima ravnopravnu saradnju „neutralne Srbije“ sa svima i na Istoku i na Zapadu. U praksi svi, što voljno što pod pritiskom, naginju zapadnim stranama. Nasuprot većinskim simpatijama unutar biračkog tela prema „ruskoj opciji“, stranke koje su zagovarale ovaj pristup su sistematski iznutra razbijene, marginalizovane te su spale (ako tu već nisu i ranije bile) u vanparlamentarni status, sa nikakvim ili vrlo malim društvenim uticajem. Istine radi, ni ideološki jako „atlantizovane“ stranke ne stoje puno bolje. I njih su poslednji parlamentarni izborni rezultati u velikoj meri izbacili izvan parlamentarnog života, ali ne sve: oslabljene, nekolicina među njima ili su parlamentarna opozicija „neutralcima“, ili još uvek drže neke od nižih nivoa vlasti (na lokalu ili u pokrajini). No u strateškom smislu „neutralci“ nastavljaju da odrađuju sve ono što je atlantistima bitno, opslužujući i tolerišući njihove ranije instalirane paralelne strukture, njihove veze sa državnim instutucijama i fondovima, pa čak i prihvatajući (pod sugestijom dominantog spoljnog faktora) mnoge od njihovih kadrova na čelo državnih institucija, a sve na štetu sopstvene kadrovske politike, odnosno stranačkih kadrova željnih institucionalnog nameštenja.

UNUTRAŠNjA SLOŽENOST EVROAZIJACA I EVROATLANTISTA
Prerastanje carinske unije Rusije i nekolicine bivših sovjetskih republika u nadnacionalni projekat Evroazijske unije kao začetak krupnog kontintentalnog saveza, i u Srbiji i šire na prostoru Balkana, pa i u globalnim razmerama, privuklo je veliku pažnju. U srpskom javnom mnjenju ovaj proces se vidi kao projekat stvaranja novog naddržavnog pola moći koji će biti veza između Evrope i azijsko-pacifičkog područja što ima „duboku geopolitičku podlogu objedinjavanja centralnog prostora Evroazije…, čiji cilj nije samo povezivanje bivšeg sovjetskog prostora već i povezivanje drugih delova Evroazije preko tog prostora“, i to kao „alternativa kulturnoj i političkoj moći Zapada“. Jedan značajan deo stručnih krugova u ovom projektu vidi alternativu američkom unipolarnom mondijalizmu, koji se formira u Hartlandu, srcu kopna, sposobnom da ga postepeno istisne i sa obodnih područja (Rimlanda) Starog sveta stvaranjem niza kontinentalnih savezništava – osovina. Nastajanje Evroazijske unije sagledava se kao početak sabiranja unutar neosvojive telurokratske tvrđave (obzirom da na njega, kao prostor u dubini kontinenta, najudaljenijem od svetskih mora, pomorske sile imaju najmanji uticaj), svojevrsnog „geografskog stožera istorije“, koji se fazno odvija istovremeno sa spoljnopolitičkim usmerenjima ka stvaranju kontinentalnih savezništva na obodu evroazijskog kopna.

Perspektiva nastanka Evoazijske unije 2015. godine percipirana u svetlu realnih spoljnopolitičkih i geoenergetskih strategija, dodatno je pojačavana svesno plasiranim provokativnim izjavama, poput one Igora Panarina kako bi već 2016. godine Beograd mogao postati „četvrti glavni grad Evroazijske unije“. Tempo evroazijskih integracija postsovjetskog procesa, dakako, odvija se znatno sporije i još uvek je suočen sa značajnim dilemama i preprekama: bez pristupanja Uzbekistana u Centralnoj Aziji i, više od svih, Ukrajine, geoekonomsko i geopolitičko objedinjavanje postovjetskog prostora je zacelo nedovšeno. Bez ova dva geopolitički značajna prostora se ne može ozbiljno i u punom obimu pristupiti ni širim geopolitičkim integracijama i preorijentacijama izvan ruskog „bližeg susedstva“, a pogotovo ne stvaranju strateških savezništava sa multipolarnim centrima moći u Starom svetu posmatranih u perspektivi „velikih prostora“/panoblasti.

odkb01Sa druge strane, institucionalni oblici evroazijskih integracija su jasni i transparentni: način pristupanja, tela Evroazijske ekonomske unije i njihovi zadaci – nastali nesumnjivim ugledanjem na strukturu EU, kreirani su da funkcionišu kao regionalna supranacionalna struktura, doduše sa više piramidalnim, hijerarhijskim ustrojstvom njegova glavna četiri tela, nego što je to slučaj sa EU: „Skupština evroazijske ekonomske komisije“, izvršno telo u koje za sada svaka članica delegira po tri predstavnika, Savet evroazijske ekonomske komisije, koga čine zamenici premijera država članica, ekvivalentan EU Savetu; kao i dva visoka tela koje čine premijeri i predsednici država članica. Slična je situacija u vojno-bezbednosnom smislu: Organizacija dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB) u punom smislu predstavlja vojni savez evroazijskih država sa svojom strukturom, telima (od Generalnog sekretara ODKB, Saveta kolektivne bezbednosti, parlamentarne Asambleje ODKB i više koordinacionih tela, kao i niza Saveta koje čine ministri inostranih dela članica ODKB, Saveti ministra odbrane, te Komitet sekretarijata saveta bezbednosti) i načinom pristupanja – od statusa posmatrača do punopravne članice sa svojim pravima i obavezama Međutim, iako su ekonomsko-politički i vojno-bezbednosni vidovi institucionalnog povezivanja evroazijskog, postsovjetskog prostora vidljivi i jasni, njihova perspektiva – to jest pravac rasta i dinamika daljeg produbljivanja svih vidova povezivanja na evoazijskom prostoru – još uvek je nedovoljno izražena, nejasna i maglovita. Tu su i aktuelni geopolitički i spoljnopolitički problemi.

Državni prevrat i eskalacija građanskog rata, koji je otpočet u Ukrajini tokom 2014. godine, a potom i sankcije koje su zemlje Zapada uvele Ruskoj Federaciji ne samo da usporavaju već u osnovi dovode u pitanje i evroazijski projekat i celokupnu rusku, fazno usmerenu geoekonomsku strategiju ka obodima kopna – pre svega onu okrenutu na zapad, prema Evropi, to jest EU, uključujući tu i u nju „neintegrisane“ delove Balkana. Namera da se relativizuje pozicija „atlantizovane Evrope, tj. EU, uspostavljanjem obostrano korisnih veza; u drugoj fazi, želja da pomaže emancipacija Evrope/EU od SAD i njeno prerastanje u posebni pol moći u multipolarnom svetu; u trećoj fazii „vezivanje Evrope/EU („Evropskog velikog prostora“) za Rusiju na partnerskim ekonomskim i geopolitičkim osnovama, četvrta faza: Evropa/EU u ruskoj interesnoj sferi i potencijalno formiranje Evrorusije kao geoekonomsko-geopolitičkog–geostrategijskog saveza…“ atlantističkim potpirivanjem prevrata i sukoba u Ukrajini do daljeg je osujećena. Zapadni, evropski deo Starog kontinenta je privučen nazad, u prekoatlanski čvrst stisak, a veze sa Rusijom su uglavnom pokidane ili oslabljene. Planovi o izgradnji „geoenergetskog trozupca“, kao ekonomskog preduslova za postepeno geopolitičko preorijentisanje zemalja EU, do daljeg su prekinuti. Rusija je stavljena u delimičnu izolaciju, dok se istovremeno pokušava vršiti jak uticaj na ruske „zapadnjake“ sa ciljem da se ovi instrumentalizuju zarad izazivanja „obojene revolucije“ u samoj Moskvi, koja bi u budućnosti sa mape sveta u potpunosti izbrisala kontinentalističku Rusiju kao geopolitičku činjenicu.

Ovakvo izuđeno stanje primoralo je Rusiju da svoje ambicije o savezništvu okrene od Evrope na druge delove evroazijskog Rimlanda – ka Kini, Indiji, Iranu, pa i Turskoj, te da delimično uspori dinamiku evroazijskih integracija u samom Hartlandu, pre svega veoma taktički se odnoseći prema tamošnjoj ključnoj centralnoazijskoj zemlji – Uzbekistanu. Rusko traženje i saveznika i savezništava na obodu evroazijskog kopna nadalje otvara brojna pitanja interesnih perspektiva ovih drugih, potencijalno savezničkih „evroazijstava“ sa orijentalnog Rimlanda, kao pitanje vezano za stepen spremnosti Rusije da im u izvesnoj meri i na izvesne načine pravi ustupke. Za srpsku poziciju u ovom smislu od velikog značaja su složeni odnosi između ruskog i turskog „evroazijstva“, koje pod Erdoganom postepeno evoluira od vernog regionalnog NATO saveznika u sve samostalnijeg geopolitičkog igrača – u regionalnu silu koje sagledava prostor Balkana kao sopstvenu interesnu sferu, na koju sistematično projektuje svoje uticaje.

srbijanato01Sa druge strane, insitucionalni vidovi i načini pristupanja evoatlanskim strukturama, i onim supranacionalnim političkim (EU) i vojno-bezbednosnim (NATO) izuzetno su složeni, stupnjevito razrađeni i naučno i praktično dobro poznati – od procesa pristupanja EU u svim njegovim fazama (zaključenje SSP, dobijanje statusa kandidata, usaglašavanja poglavlja do dobijanja statusa članice) do prava i obaveza država članica u telima EU kao i proces saradnje i pristupanja severoatlanskom savezu (od Partnerstva za mir preko raznih nivoa saradnje sa nečlanicama, do punopravnog članstva u NATO). No ni evroatlanske integracije po pitanju perspektive koje pružaju u budućnosti nisu bez krupnih nepoznanica: svetska ekonomska kriza do najširih razmera je radikalizovala unutrašnje protivurečnosti EU (u izvesnoj meri i NATO) koje su narasle zajedno sa njenim „zamorom od proširenja“. Iza svih postojećih problema EU jasno odslikava dve duboko različite geopolitičke koncepcije, od kojih je Unija istorijski sazdavana a koje su kroz razvoj ove supranacionalne tvorevine bile u jednom ambivalentnom odnosu – u istovremenom rivalstvu i savezu. „Jednu čini, nakon svetskih udesa oporavljena, srednjoevropska geopolitička osovina ‘telurokratske’ Nemačke i njenih istorijskih saveznika, a drugu sile atlantističke ‘talasokratije’ anglosaksonskog tipa koja je stvorila i u hladnoratovskom i posthladnoratovskom ambijentu pretežno dominirala nastankom i razvojem EU još od vremena EEZ. Ostale zemlje, od one najvažnije – Francuske, preko zemalja Skandinavije, Mediterana ili, pak, one nekadašnjeg istočnog lagera, osciliraju u svom pretežnijem priklanjanju jednoj od ove dve opcije.“ Ove dve koncepcije, koje se potajno nadmeću unutar „evroatlanskih struktura“, imaju dva potpuno različita pristupa prema Srbiji i njenoj „integraciji“: nemački „srednjovevropljani“ teže da pacifikuju ceo balkanski region (mahom na srpsku štetu) i do daljeg ga drže suštinski van integracionih procesa, koristeći pri tome postojeću saobraćajnu infrastrukturu i resurse, dok anlosaksonski altantisti održavaju visok stepen nestabilnosti nad kontrolisanim balkanskim prostorom i postupno ga guraju dalje u evrointegracije, sve kako bi time povećali nestabilnosti same EU nad kojom takođe teže da arbitriraju. U vojnom pogledu cilj Angloamerikanaca je da potpuno vežu sve državne strukture na ovom prostoru za NATO, prvo na najvišem nivou koje mogu da imaju nečlanice, a potom i da ih uvedu u punopravno članstvo.

putinbeograd201401Ukupno gledavši, srpska pozicija u datoj geopolitičkoj konstalaciji izrazito je nepovoljna: iako joj je istorijski i geopolitički gledano evroazijska opcija neuporedivo bliža, pogotovo zato što je i ona interesno okrenuta promeni po Srbiju nepovoljnog status quo – zatečeno stanje i trasirane perspektive i dalje je drže u atlantističkom „geopolitičkom procepu“, sa tendencijom da na duži rok bude „progutana“ i korišćena u unutrašnjem nadigravanju evroatlanskih saveznika. Jedino što može da promeni ovaj sceenario je ozbiljnije involviranje evoazijskih kontinentalista na prostoru Jugoistočne Evrope. No to zahteva njihovo političko, vojno, privredno i institucionalno jačanje u naddržavnom smislu, kao i potpuno geopolitičko ovladavanje „bližim susedstvom“, tj. postsovjetskim Hartlandom, koje je, uzimajući u obzir sve date okolnosti, još uvek deleko od izvesnog – mada, doduše, sa višem stepenom verovatnoće uspešnog ostvarenja nego sa neuspehom, ali tek na duži, to jest dugogodišnji rok.

___________
Literatura:

Alekseev Nikolai, Russkii narod i gosudarstvo“. Agraf, Moskva, 1998.

Barbashin Anton, Thoburn Hanna, The Kremlin Colapsing Euroasian Sandcastle, The National Interest, 12.09.2013;
http://nationalinterest.org/commentary/the-kremlins-collapsing-eurasian-sandcastle-9042

Gajić Aleksandar, „Geopolitka krize EU“, Zbornik Kriza EU (prir. Gajić A., Igrutinović M.), Institut za evropske studije, Beograd, 2013.

Gajić Aleksandar, „SAD i raspad Jugoslavije – pogled iz dvadesetogodišnje perspektive“,Nacionalni interes 2/2011, god VII, vol. 11, IPS, Beograd, 2011.

Gajić Aleksandar, „Srbija i geostrateški interesi velikih sila 1914-2014“ , Zbornik „Srbija i politika velikih sila 1914-2014“, IPS, Beograd, 2014.

Gajić Aleksandar, „U geopolitičkom procepu: Srbija između EU i Evroazijske Unije“, Zbornike „Srbija i evroazijski geopolitički prostor“ (ur. Stepić M., Đurić Ž.), Institut za političke studje, Beograd, 2013.

Gajić Aleksandar, „Mogućnost geopolitičke preorijentacije Srbije u savremenim međunarodnim prilikama“, Nacionalni interes, br. 1/2014, vol. 19, Institut za političke studije, Beograd, 2013.

Gajić Aleksandar, „Perspektive srpsko-ruskih odnosa u kontekstu svetske krize“, Nacionalni interes br 2/2012, god VII vol. 14.

Gajić Aleksandar, “Pseudomorfoza elita”, Nacionalni interes vol 9, .3/2010, IPS, Beograd, 2010.

Dugin Aleksandar, Osnovi Geopolitike, Ekopres, Zrenjanin, 2004.

Đukanović Dragan, Gajić Dejan, „Evroazijske bezbednosne integracije i bezbednost Blakana i Srbije Biblid 0025-8555, 64(2012) Vol. LXIV, br. 1, Beograd, 2012.

Đurković Miša, „Savremena ruska spoljna politika i Srbija na početku 21. veka“, Kultura Polisa, br. 17/2012 god. IX, Novi Sad, 2012

Leontjev Konstantin, Vizantizam i slovenstvo, Logos ortodos, Beograd, 1994.

Makinder Halford, Demokratski ideali i stvarnost, Metafizika, Beograd, 2009.

Panarin Igor: Želim da Beograd već 2016. godine postane četvrti glavni grad Evroazijske unije;
http://www.nspm.rs/hronika/igor-panarin-zelim-da-vec-2016-godine-beograd-postane-cetvrti-glavni-grad-evroazijske-unije.html,

Petrović Piroćanac Zoran, „Američka strategija uklinjavanja na jugoistoku Evrope posle drugog svetskog rata (1)“, Srpska politička misao, br.4/2009, god. 16, vol. 26, IPS, Beograd, 2009.

Popescu Nicu, “Euroasian Union: the real, Imaginery and likely, Charriot Paper, EU Institute for Security Studies, Paris, September 2014.

Popović Vasilij. Istočno pitanje, Geca Kon, Beograd, 1928.

Spykman Nicholas, The Geography of Peace, Harcourt, Brace&Co., New York, 1944.

Stepić Milomir, „Srbija i evroazijskoj i neoevroazijskoj koncepciji – uporedna geopolitička analiza“ Zbornik „Rusija i Balkan“ (ur. Zoran Milošević) Institut za političke studije, Beograd, 2008, str. 40-41.

Stepić Milomir, „Mogućnost simbioze srpskih i ruskih geopolitičkih interesa na Balkanu“, Nacionalni interes br 1-2/2009, god V, vol 5, Institut za političke studije, Beograd, 2009.

Stepić Milomir, Geopolitika neoevroazijstva – pozicija srpskih zemalja. Institut za političke studije, Beograd, 2013.

Stepić Milomir, U vrtlogu balkanizacije, Službeni list SRJ, Beograd, 2001.

Stepić Milomir, „Savremeni ekonomsko-geografski i geopolitičkii položaj Srbije“, Srpsko pitanje – geopolitičko pitanje, Jantar grupa, Beograd, 2004.

Subotić Milan. Put Rusije: evroazijsko stanovište, Plato, Beograd, 2004.

Tomić Stanislav. Evroazijska unija kao alternativa kulturnoj i političkoj moći zapada;
http://www.nspm.rs/kuda-ide-srbija/evroazijska-unija-kao-otpor-kulturnoj-i-politickoj-hegemoniji-zapada.html,

Horvat Alen, „Geopolitika Evroazijske unije ili od crne rupe do veze među svetovima“, Advance;
http://www.standard.rs/alen-horvat-geopolitika-evroazijske-unije-ili-od-crne-rupe-do-veze-medju-svetovima.html

Kraj

Vidovdan

Politika
Pratite nas na YouTube-u