MI NE RAZUMEMO TERORIZAM

ZIGMUND BAUMAN Zašto je borbu protiv terorizma pogrešno zvati ratom Da li je zbilja...

ZIGMUND BAUMAN

Zašto je borbu protiv terorizma pogrešno zvati ratom

Da li je zbilja najskorijim terorističkim napadima u Briselu pogođeno samo „srce Evrope“, kako to brojni zvanično izrečeni stavovi tvrde – a među njima je i onaj najautoritativnijeg i naširoko čitanog kolumniste Njujork tajmsa Rodžera Koena (Roger Cohen), koji to insinuira u svom uvodniku od 22. marta? Ili bi ovakav simbolizam, koji teroristima nesumnjivo godi, možda trebalo da osudimo i ubuduće izbegavamo?

To „srce” koje su teroristi odabrali, naciljali i silno se napregli da pogode jeste niz lokacija na kojima su TV kamere brojne, uvek prisutne, a sa njima i novinari dopisnici, večito žedni novih šokantnih senzacija koje mogu da im, makar i na samo nekoliko dana, obezbede visok nivo gledanosti. Na desetine puta više žrtava pobijenih tamo negde između severne i južne obratnice (na mestima poput Somalije, Jemena ili Malija) nemaju nikakve šanse da budu pod lupu stavljene i uveličane onako kako nam se to nudi u vezi sa napadima na mesta kakva su Njujork, Madrid, London, Pariz ili Brisel. U tim mestima šapat stavljen u pojačalo dobije snagu grmljavine, a sve to uz minimalan iznos troškova – za jednu avionsku kartu, jedan kalašnjikov, primitivnu improvizovanu eksplozivnu napravu i živote jednog ili šačice očajnika – sve ono što će nekom sopstvene veličine željnom zavereniku osigurati nebrojene sate, dane pa i nedelje besplatnog vremena na televiziji. A, što je ujedno i najvažnije, isto to će da pokrene i novu lavinu udaraca, koje će lokalni vladaoci usmeriti u pravcu demokratskih vrednosti, koje su sami zaduženi da štite, istih onih za koje su teroristi zakleti da ih unište.

Ovo je odavno vodeća strategija globalnih terorista – zahvaljujući osrednjosti njihovih uveliko ograničenih resursa, oni računaju s tim da će da podstaknu i mobilišu svoje zaklete protivnike, koji, u poređenju sa njihovima, raspolažu naizgled neograničenim a u stvari ipak ograničenim i na napade osetljivim resursima. Teroristi brzo i mudro shvataju kako najlakše mogu da zadobiju veliki i sve veći publicitet, te kako će da izvuku najveću korist od straha koji šire svojim skromnim i doista minimalnim sredstvima – sa pouzdanjem u žestinu (i investiranjem u nju), sa kojom će se njihov protivnik osetiti obaveznim da reaguje ili će sam tako odabrati, pa će time i on sam da pripomogne da njihova očekivanja i planovi budu realizovani.

TEORORISTI NISU UVEZENI U EVROPU
Teroristi uspevaju (uz našu pomoć, doduše!) da obezbede – ma gde da njihov bes bude iskaljen – da će njegovi efekti i posledice imati odjeka u čitavoj Evropskoj uniji. Danas su upravo uspešno izvedene uzastopne terorističke akcije, moglo bi se slobodno reći uz svu ironiju, jedan od najsnažnijih faktora objedinjavanja članica Unije, koje se po svim drugim pitanjima razilaze i koja zato lagano puca po svim šavovima. Strah, otpis sve većih iznosa i količina sredstava na podizanje novih zidova, na izdržavanje narastajućih armija organa bezbednosti i na rukovanje, kupovinu i ugrađivanje sve većih i novih količina fantastično skupih modernih špijunskih džidža-bidža, sve u uzaludnoj nadi da će uspeti da preduprede sledeći, pa onda opet sledeći, bar jedan napad terorista. Sve to ima uticaja ne samo na mesta na kojima se očekuje direktan napad, već i na mesta u udaljenim zemljama Evrope, onim u „drugoj brzini“, onima koje teroristi – budući da su trezveno proračunali verovatan odnos troškova i dobijenih efekata – uopšte i nisu nameravali da napadnu.

muslimanieu03Potpuno suprotno sramnom proročanstvu Viktora Orbana da su „svi teroristi imigranti”, bezmalo svi teroristi koji delaju na evropskoj sceni su domaćeg porekla. Najveštiji, najaopakiji, i najzlobniji planeri među teroristima, oni koji zakuvavaju, upravljaju ili podstiču uzastopne terorističke napade iz pune bezbednosti svojih dalekih domova možda zaista žive u stranim zemljama – no njihovi se pešadinci regrutuju među isključenim, diskriminisanim, poniženim, ogorčenim i osvete željnim lokalnim mladim ljudima, pred kojima stoji – ponovo uz našu direktnu ili indirektnu, namernu ili iz obične nebrige nastalu pomoć – njihova bezizgledna budućnost. Time što ih držimo u nemaštini mi one socijalne probleme koji prosto žude za odgovarajućim socijalnim aktivnostima preobražavamo u bezbednosni problem, koji onda po pravilu iziskuju odgovor, koji mora biti vojni po svojoj prirodi. A to je možda i preovlađujući način na koji naše vlasti sa teroristima sarađuju istrajavanjem na pravilu „oko-za-oko, zub-za-zub“: umesto zauzimanja moralno uzvišenog položaja, kombinovanog sa odgovarajućom dugoročnom perspektivom, mi nastavljamo da i dalje širimo njihovu regrutnu bazu, što oni koji teroristima komanduju više nego spremno dočekuju i dalje uspešno eksploatišu.

Nesposobni da ljudima iste vere obezbede bilo kakav smisleni život (a sa nama koji to ili ne želimo ili jednostavno nismo za to zainteresovani), islamski fundamentalisti njima nude drugi najbolji (takvim ga makar oni sami predstavljaju) recept za spas uniženog ljudskog dostojanstva i samosvesti; recept koji ima smisla. Mnogi se (premda, i to ne bismo nikako smeli da zaboravimo, uz dužno priznanje našim susedima muslimanima, ti „mnogi“ nisu bili a ni dalje nisu ništa više do tek minimalna manjina muslimana rođenih i odraslih u zemljama Evrope) predaju tom iskušenju pošto su i sami isprobali niz drugih puteva do dostizanja ljudskog dostojanstva, a ni jednim od njih nisu uspeli da tamo i dođu.

PUŠKA KOJA VISI NA ZIDU
Prečesto se u novinskim naslovima, u komentarima eksperata pozvanih u tv-informativne emisije, pa i u govorima političara na najvišim položajima, viđa ili čuje da smo sad u ratu sa terorizmom. No, „rat sa terorizmom” nije (iz niza razloga za koje ovde nije mesto da budu na široko obrazlagani) ništa drugo do običan oksimoron. Ako taj izraz primenimo na aktuelan niz terorističkih napada i naših odgovora na njih, ogromna većina – a možda i sve – metafora koje bi da nas upute na iskustvo ratnog angažmana nas u stvari zavode i usmeravaju u pogrešnom pravcu. Njima se istina o sadašnjem stanju u kojem smo prikriva umesto da nam omoguće da to stanje kako treba razumemo. Sve u svemu, korišćenje ratobornih metafora u našim pokušajima da sasečemo korene globalnog terorizma uopšte nije preporučljivo.

muslimanieu01U većini ratova se zaraćene strane na kraju razdvoje na one koji pobeđuju i one koji gube, na one koji trijumfuju i na poražene. Već samo zbog toga našu borbu protiv terorizma nije moguće svrstati u kategoriju rata. Iz te borbe ni jedna strana (osim možda proizvođača, prodavaca i krijumčara oružja kojim se ubijamo) neće izaći kao pobednik. Globalna trgovina oružjem – kojoj je makar praktično ako ne i teoretski data puna sloboda, a koju predvode profitom vođeni trgovci u dosluhu sa pohlepnim vladama, koje bi da i time uvećaju svoj BND – do danas su uspeli da našu planetu pretvore u minsko polje, za koje je izvesno da će na prvi pogrešan korak dovesti do neke eksplozije, ali za koje nismo u stanju da predvidimo kada će se i gde ta eksplozija dogoditi. Naoružanje spremno da ga kriminalci upotrebe je svakom na dohvatu (i kako je i sam Anton Čehov, savetujući nadobudne mlade dramske pisce, rekao – „ako puška na zidu visi u prvom činu nekog komada, onda će neko iz nje zapucati u trećem”). I sam izbor mete je, na kraju, zavisan od vrste vatrenog oružja kojim raspolažete. A, prema logici obrnutog instrumentalno-racionalnog ljudskog delovanja („reci mi kako bih mogao ovaj uređaj da iskoristim”; „ja to mogu, onda ću to i da uradim”), nove prilike, mogućnosti i nove šanse vode do re-evaluacije relativnih privlačnosti obrazaca ponašanja za koje postoji mogućnost da budu izabrani, pa da onda uz pomoć drugih revolucionarno izmene verovatnoću ovih umesto onih načina ponašanja koji će najverovatnije biti izabrani među svim raspoloživim alternativama.

U okvirima naše uveliko globalizovane planete, razminiravanje ovih minskih polja (ili, u istom smislu, druga ideja o izgradnji vodom okruženih utvrđenja – o podizanju zidova od kojih se očekuje i koji se grade zato da bi nas zaštitili ili zato da migrante zaustave ispred „našeg vlastitog dvorišta”) teško da je uopšte pretpostavka koja bi mogla postati realistična ili efikasna bilo kada u sagledivoj budućnosti. Kada je sa ovim uporedimo, namera da se koreni ovog problema preseku – a to je da se onima koji teror vole i koji ga promovišu uskrati luksuz bogate i dalje narastajuće populacije iz koje će regrutovati ljude prisiljene ili nagovorene da tim njihovim oružjima rukuju za njihove nepravične ciljeve – koliko god ti ciljevi sami za sebe sanoviti i primamljivi mogli izgledati, ipak zvuči kao nešto mnogo realnije.

muslimanieu02Jedini (ali ozbiljan) razlog da budemo zaplašeni jeste (nadajmo se mala) mogućnost da Evropa napusti sve vrednosti iza kojih stoji, pa da se prikloni mentalnom sklopu terorista, njihovom načinu ponašanja i pravilima – pa da tako počini hotimično sopstveno samoubistvo na terenima istine, morala i lepote – i da jednako tako prestane da i dalje živi kao mesto na kojem su se rodile ideje o slobodi, jednakosti i bratstvu.

Zygmunt Bauman je jedan od najvažnijih i najuticajnijh sociologa današnjice. Objavio je gotovo šezdeset knjiga, od kojih se nemali broj ubraja u klasike sociološke i teorijske literature. Područja njegovih interesovanja su globalizacija, modernizam, postmodernizam, konzumerizam i etika. Rođen je 1925. godine u Poljskoj, a od 1971. živi u Engleskoj gde je profesor emeritus na Univerzitetu u Lidsu. Neki od njegovih najpoznatijih naslova su „Modernost i holokaust“, „Globalizacija: ljudske posljedice“, „Individualizirano društvo“, „Tekuća modernost“, „Tekući život“, „Postmoderna etika“, „Društvo pod opsadom“…

Preveo STEVAN BABIĆ

Social Europe/Stanje stvri

Svet
Pratite nas na YouTube-u