BOJAN TOMIĆ: 6. APRIL, KAFANA „ZORA“ I POSLEDNjI TELEFONSKI POZIV

Vođen višegodišnjom željom da posetim jedno od mesta na mojoj sasvim ličnoj beogradskoj mapi...

Vođen višegodišnjom željom da posetim jedno od mesta na mojoj sasvim ličnoj beogradskoj mapi „sakralne geografije“ obreo sam se u Zori, mestu koje i danas neguje uspomenu na heroje Otadžbine

Onog dana kada sam kao urednik Novog Polisa objavio tekst „Sa Crnjanskim u Rozatiju“, njegovom autoru sam uveče poslao kratku SMS poruku: „Sa pilotima sam u Zori“. I nije to prvi put da smo obaveštavali jedan drugog o druženjima sa mrtvima, na volšebne načine smo se nalazili u mislima kada je trebalo izbaviti iz zaborava Klausa Brahta, Jeku Alavanju, naše ubijene sunarodnike na Kosovu i Metohiji, mnoge Izbrisane. Možda zato što su više živi nego oni koji misle za sebe da su živi.

I piloti koji su 6. aprila 1941. godine branili nebo nad Beogradom deo su te lične mitologije. Pre nekoliko godina sam pročitao potresnu priču o tome da su branioci Beograda svoje poslednje veče proveli u restoranu „Zora“. Komanda Ratnog vazduhopolovstva Kraljevine Jugoslavije dala im je slobodno veče kako bi se pozdravili sa svojim porodicama i prijateljima, svesna da je napad nacističke Nemačke pitanje trenutka.

Budući da je neophodan uslov za slobodno popodne i veče bio da navedu tačnu adresu i broj telefona mesta gde se nalaze, kako bi u određenom trenutku mogli biti pozvani da se vrate u jedinicu, pripadnici 102. eskadrile 6. lovačkog puka sa komandantom Milošem Žunjićem odlučuju da provedu poslednju večeru u Zori, mestu gde je u to vreme postojala telefonska linija. Tačno u jedan sat između noći 5. i 6. aprila zazvonio je telefon, ovi neustrašivi ljudi su ustali kako bi već nakon nekoliko sati izveli svoj poslednji let, u večnost.

Prekraćujući vreme pri jednom od poslednjih boravaka u Beogradu, gotovo slučajno, bez mnogo zagledanja, ušao sam u kafanu koja mi se u tom trenutku učinila pogodnom za kratki predah. Nakon što sam izabrao sto, raskomotio se, podigao sam glavu i u tom trenutku na zidovima lokala ugledao ogromne fotografije pilota 102. eskadrile 6. lovačkog puka avijacije Kraljevine Jugoslavije!

Vođen, valjda, višegodišnjom željom da posetim jedno od mesta na mojoj sasvim ličnoj beogradskoj mapi „sakralne geografije“ obreo sam se u Zori, mestu koje i danas neguje uspomenu na heroje Otadžbine. U mestu u kojem od pre nekoliko godina svakog 6. aprila u 01, 00 simbolično zazvoni stari telefon. Ne mogavši ni od sebe sakriti silno uzbuđenje koje me je obuzelo šetao sam između stolova sa gostima, zagledajući lica Miloša Žunjića, Avgusta Kovača, Vukadina Jelića, Mihila Nikolića, Save Vujovića, Milivoja Boškovića, Momčila Milosavljevića, Milana Skendžića, Nedeljka Pajića, Dragoslava Krstića.

I mada sam znao da se ipak nalazim u kafani (zahvaljujući njenim vlasnicima – ne baš sasvim običnoj), i da ne mogu, niti treba, da svi stoje u stavu „mirno“, ubrzo sam se suočio sa stvarnim ambijentom u kojem se nalazim: poneki ravnodušni i po koji blago prezrivi pogled upućen ka meni, možda baš od onih koji ne bi tu ni sedeli da ovi vitezovi na fotografijama nisu pre 75 godina dali svoje živote, sumračni prostor koji osvetljavaju blicevi mobilnih telefona pri pravljenju još jednog neponovljivog selfija, tupi pogledi i nasmejana lica kakva se viđaju širom globa, sve začinjeno zvukom Parnog valjka ili Hari Mata Harija koji dopire iz zvučnika.

Ta rezignacija, uzrokovana uviđanjem odsustva veze između „nas živih“ i „njih mrtvih“ bila je i razlog što sam u nekom trenutku i odlučio da eva epizoda nikada ni ne bude napisana. Verovao sam da će i herojstvo pilota iz aprila `41, i moja knedla u grlu kad sam ih ugledao na zidovima Zore, ostati u senci atmosfere koja je pratila ovaj susret, prepoznajući u njoj i mizanscen za sve naše potonje i buduće tragedije.

Ipak, danas, kada i Novi Polis čiji sam mali deo sa svim autorima i čitaocima ovog portala, dakle sa svima nama zajedno, pokušava da se bori, da ne odustaje, da na svoj način i u svom vremenu odbrani nebo Beograda i Srbije, verujem da ovo neće biti uzaludno. Znam koliko je među nama onih koje misao o mogućem ishodu ne opredeljuje pri ulasku u borbu. Danas, na dan jednog novog početka zajedničkog sajta, znam da među onima koji čitaju Polis već skoro godinu i po, ima mnogo onih koji znaju da samo zajedno možemo obarati meseršmite.

Izvor Novi Polis, 06. april 2016.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u