NURIJEL RUBINI: ŠTA POKREĆE EVROPSKE POKRETE ZA NEZAVISNOST?

Iako se često smatra da su sukobi kultura i etnički sukobi ključni razlozi za...

Iako se često smatra da su sukobi kultura i etnički sukobi ključni razlozi za nastanak pokreta za nezavisnost, mi nalazimo da se sve svodi na nešto osnovnije: jednostavnu ekonomiju

U danima kada je nastala, Evrozona se smatrala jakim konkurentom Sjedinjenim državama u pogledu ekonomske dominacije – možda baš zahvaljujući turistima iz Sjedinjenih država, početkom 2000-tih, koji su pokušavali da se snađu sa nepovoljnim menjačkim kursevima. Pravi test snage, međutim, dolazi u kriznim vremenima. Kako Evrozona posrće još od meteža koji je nastao zbog Velike recesije 2008. godine i zbog evropske dužničke krize, pukotine postaju sve vidljivije. Ne samo da je Evrozona u opasnosti od povremenih glasina o ‘Gregzitu’, već i mnoge nacije koje čine Evrozonu imaju svoje sopstvene egzistencijalne poteškoće, jer podnacionalni pokreti za nezavisnost dovode u pitanje sâmu ideju nacionalne države.

Ako bismo o stvarima sa kojima će se EU i Evrozona ubrzo suočiti, zamislite konopac, jedna strana čvrsto zategnuta, a druga strana landara. Kako supranacionalna vlast u Evropi raste, koncept tradicionalne nacionalne države je doveden u pitanje. Tome posebno doprinose institucije kao Savet Evrope, Evropski parlament i Evropska centralna banka.

Kako je Evrozona ekonomski slaba i stagnira u glibu niskog ekonomskog rasta i visoke stope nezaposlenosti, mnogi su počeli da se pitaju o koristi ostanka u Evrozoni. U državama kao što je Grčka, na primer, koju članstvo u evropskoj monetarnoj uniji sprečava da izvrši devalvaciju svoje valute i time olakša prevazilaženje teške ekonomske situacije, raste razočarenje, ali i zazor od supranacionalnih vlasti.

Ali, pored povremenih sukoba između nacionalnih i supranacionalnih vlasti, postoje i pokreti za nezavisnost unutar sâmih nacionalnih država. Postoje građani, na primer, koji bi želeli da se otcepe od nacionalne države kojoj pripada region u kome žive, ali i dalje žele da ostanu u EU ili u Evrozoni.

U Evropskoj uniji, građani mogu slobodno da putuju iz države u državu u potrazi za poslom. Tokovi su od manje razvijenih ka više razvijenim. Kada je ekonomija stabilna, mnogo je manje retorike o imigrantima koji “kradu poslove”, ali kako se ekonomski uslovi pogoršavaju, a pritisci rastu, pogoršavaju se odnosi između država i kultura. Koncept države socijalne zaštite je u Evropi duboko ukorenjen, ali kada se ekonomska pita smanji, postaje teže da se deli.

Nezadovoljstvo u EU raste i zbog načina na koji se prosleđuje novac od onih koji imaju, onima koji nemaju. Moglo se videti nemačko opiranje pozajmljivanju, takozvanim PIGS (u engleskom jeziku, radi se o igri slova, jer su P, I, G i S početna slova za Portugal, Italiju, Grčku i Španiju, a na engleskom reč ‘pigs’ znači ‘svinje’; ove četiri države su još i poznate kao ‘Životinjska farma” EU); međutim, isto tako se sve češće može videti da države osnivači i bogatiji regioni, koji se takođe suočavaju sa vetrom u lice, nisu baš skloni da proslede novac siromašnijim regionima.

Iako se često smatra da su sukobi kultura i etnički sukobi ključni razlozi za nastanak pokreta za nezavisnost, mi nalazimo da se sve svodi na nešto osnovnije: jednostavnu ekonomiju. Ako se govori o transferu bogatstava, opšti osećaj je, čini se: “To nam se ne sviđa ni kada je sve u redu, a kamoli kad ništa nije u redu.”

Sledi kratki pregled nekih država i njihovih problema i šta bi pokreti za nezavisnost u tim državama mogli značiti za budućnost EU i Evrozone.

BELGIJA

Belgija je država na Severnom moru, graniči se sa Holandijom, Luksemburgom, Francuskom i Nemačkom. Ima 11 miliona stanovnika. Iako se nalazi u naprednijem severnom delu Evrozone, Belgija se suočava sa unutrašnjim sukobima kultura, između Flamanaca na severu i Francuza na jugu. Francuski deo Belgije se uglavnom bavi industrijom i proizvodnjom, a flamanski deo je bio uspešniji u prilagođavanju ekonomije industrijama zasnovanim na dodatoj vrednosti – savremene tehnologije, zdravstvena zaštita i proizvodnja luksuznih proizvoda.

Uprkos kulturološkim razlikama, dva regiona su opstajala zajedno i, možda su, čak, uspostavljali ravnotežu jedan drugom – barem u ekonomskom smislu. Međutim, kako je tradiocionalna proizvodnja posrnula pred savremenim tehnologijama i globalizacijom, francuska strana više ne održava ravnotežu sa flamanskom. Za razliku od nekih delova Evrozone, gde postoji ekonomski disparitet, i gde su problemi samo ciklične prirode, francusko-belgijski problemi u Belgiji su strukturalne prirode. Flamanci se pitaju do kada će morati da izdržavaju njihove slabije zemljake.

ITALIJA

Čak i obični student evropske istorije zna da do kasnog XIX veka, Italija nije postojala jedinstvena nacija, već kao skup nezavisnih autonomnih regiona, koje slabo povezuju slične kulture i isti jezik. (posetioci će danas u Italiji primetiti da se u različitim regionima govori različito narečje italijanskog jezika). Iako je ujedinjavanje u modernu nacionalnu državu donelo mnoge blagodeti velike države sa centralizovanom vlašću, to nije bilo rešenje svih problema. Regionalni sukobi još uvek postoje – i više puta su se zaošrtavali, od početka Velike recesije.

Visoko industrijalozovani i ekonomski razvijeni sever je od ujedinjenja prosleđivao jugu svoje resurse i taj jednostrani trend se samo razvijao poslednjih decenija. Pojavila se politička partija Liga za sever, kao rastuća politička snaga u poslednjih 25 godina. Kako se ekonomski problemi u Italiji umnožavaju, jedna od ključnih stavki političke platforme Lige za sever je povratak Italije na federalni sistem, prema kome, ono što se proizvede ostaje na severu, ne šalje se centralnoj vladi, koja to dalje šalje jugu.

Kako postoji mnogo političkih partija, tako ima i raznih mišljenja – u slučaju Lige za sever, postoje različita mišljenja među partijskim članstvom o tome kakvu vrstu odvajanja je potrebno tražiti. Za neke je partija platforma sa koje se prosleđuju žalbe, dok drugi traže radikalne promene. Na primer, članovi jedng krila partije žele da region smanji plaćanja Italiji, dok drugo ekstremnije krilo Lige za sever žele da se region otcepi od Italije.

ŠPANIJA

Katalonski pokret za nezavisnost u Španiji je jedan od najbolje dokumentovanih. Posetioci Barselone mogu jedino da kukaju jer im njihovo srenjoškolsko znanje španskog uopšte ne pomaže u ovom regionu, gde se govori katalonski. Ono što je zanimljivo je da se često predstavlja da ovaj pokret za nezavisnost počiva na sukobu kultura i identiteta, a, u stvari, osnovni izvor razdora je ekonomske prirode.

Katalonija je jedan od najbogatijih španskih regiona. Ekonomija je raznovrsna, a prihodi dolaze od turizma, poljoprivrede, proizvodnje i, sve više, od finansijskih usluga i savremenih tehnologija. Nezavisna Katalonija bi, prema ekonomskim merilima, bila privlačna. Istorijska razdvojenost, sukob kultura i različiti jezici, uz ekonomske brige, čine da nezavisna Katalonija deluje neizbežno nekim pristalicama otcepljenja.

Kao i u Italiji, varira stepen nezavisnosti koji bi se tražio. Neki kažu:”Umesto što prosleđujemo centruu 4-5% BDP-a, trebalo bi da prosleđujemo 2-3%, da ostatak zadržimo za sebe, i onda možemo da budemo srećni. Ostali bismo u zajednici.”

Andreu Mas-Solel (Andreu Mas-Colell), sadašni Ministar finansija Katalonije i sasvim slučajno, moj profesor na prvoj godini studija, je među onima koji dele ovo pomirljivo mišljenje. Na drugoj krajnosti su malo više revoluciuonarni separatistički elementi, koji traže potpunu nezavisnost od Španije.

Globalna finansijska kriza je ukazala na podele unutar Španije. Prozivodnja je opala, nazaposlenost je porasla, porezi su viši. Rezultat toga je da se svi osećaju skučeno – čak i oni koji su u znatno boljem položaju, u bogatijim regionima. Kao što je rečeno na početku, zajednice i razmene su dobre kada je sve u redu, ali kada nije sve u redu, zajednice i razmene nisu dobrodošle. A ponekad se čuje bojni poklič za nezavisnost.

ŠKOTSKA

Bio bi to ozbiljan propust, kada bi se raspravljalo o pokretima za nezavisnost u Evropi, a da se ne istraži škotski referendum za nezavisnost, koji je bio prošle jeseni. Iako je bilo ranih naznaka da će broj glasova biti tesan, Škoti su u najvećem broju glasali da ostanu u Ujedinjenom kraljevstvu.

Glasanje u Škotskoj nije moglo da se dogodi u interesantnijem trenutku. Nezavisna Škotska bi bila izvoznik nafte, a ostatak Britanije uvoznik. Velika podrška nezavisnosti se zasnivala na bogatstvu Škotske naftnim zalihama, jer su mnogi u Škotskoj svedoci povećanja cene nafte. Za nezavisnost Škotske se glasalo u trenutku kada je cena barela sirove nafte bila 100 dolara. Dok ovo pišem, barel sirove nafte se drži oko 50 dolara, Škotska traži poreske olakšice, kako bi izbavila svoju naftnu industriju polaganjem kaucije. Možda zato neki i od najvatrenijih pristalica nezavisnosti Škotske sada vide korist od ostanka unutar Ujedinjenog kraljevstva.

Izvor Katehon, 06. april 2016.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u