ROSTISLAV IŠĆENKO: 07. APRILA JE POČEO NEPOVRATNI PROCES RASPADA UKRAJINSKE DRŽAVNOSTI

7. aprila se situacija za Kijev dramatično promenila. Zakarpatski oblasni savet nastupio je sa...

7. aprila se situacija za Kijev dramatično promenila. Zakarpatski oblasni savet nastupio je sa zahtevom da se tom regionu dâ autonomija

Nevolja nikad ne dolazi sama. Vašington je uskratio podršku predsedniku Ukrajine Petru Porošenku.

„Nezavisni novinari” koje finansira američka vlada i koji su tražili „Putinove milijarde”, objavili su podatke o ofšor kompanijama ukrajinskog predsednika i još dvadeset predstavnika kijevskog rukovodstva koje su oni koristili za izbegavanje poreza i za „pranje” novca.

Novinari su istovremeno izvestili da to uopšte nije sav kompromitujući materijal o ukrajinskoj političkoj eliti koji oni imaju na raspolaganju i obećali da će uskoro dalje razvijati tu temu.

Holanđani su na referendumu glasali protiv ratifikacije sporazuma o asocijaciji između Ukrajine i EU.

Zaljuljala se tako čitava konstrukcija ukrajinske politike koja je formirana tokom poslednje dve godine. Ispostavilo se da su ciljevi nedostižni, sredstva neprikladna, lideri neiskreni i nestručni, strani partneri – izdajnici.

Majdanska javnost je u šoku, orijentiri – izgubljeni.

Razvija se diskusija o tome ko je kriv zbog neuspeha pohoda na „evropske vrednosti” i šta činiti sa krivcima. Čuju se bojažljivi glasovi o impičmentu, o sledećem talasu „lustracija” (sada već onih koji su samo pre godinu dana do samozaborava „lustrirali” sve redom), o osvežavanju elite i čak o „resetovanju” državnosti.

Inače, elita koja je navikla na redovno gunđanje kijevske „kreativne klase” o sopstvenom osećanju uvređenosti zbog nedostatka raznih pogodnosti – ne obraća naročitu pažnju na njihova uzdisanja.

Pir u vreme kuge i dalje traje, čak se i pojačava.

Razne elitne grupacije po navici pokušavaju da iskoriste političku krizu za jačanje svojih pozicija u vlasti, za preraspodelu poslaničkih mesta i ministarskih portfelja, za uticaj i imovinu u svoju korist. Svi sa svima trguju, svi sve obmanjuju i izdaju. Uopšte, u kabinetima vlasti u ukrajinskoj prestonici život ključa, sastavljaju se ambiciozni planovi za budućnost, vrbuju saveznici i koncentrišu resursi.

I sve bi možda i bilo lepo. Ukrajinska elita nije samo jednu krizu i samo jedan prevrat preživela relativno mirno. Međutim, u poslednjih dve godine drastično se promenila situacija u ekonomiji Ukrajine.

Pohod na „evropske vrednosti” nije samo omogućio izlazak na ulice i legalizaciju (u sastavu MUP i armije) neonacističkih bandi. Ukrajinska elita, koja je i sama odgajila i othranila neonaciste, to bi mirno preživela. Neizbežna posledica tog pohoda postalo je potpuno uništenje ukrajinske ekonomije i to toliko efikasno da su predsednik, premijer i ministar finansija prilikom priprema budžeta za 2016. otvoreno objašnjavali parlamentu da se budžetski prihodi mogu formirati samo pri redovnom kreditiranju od MMF, SAD i EU.

U 2016. godini Ukrajina je izgubila unutrašnje resurse za održavanje temelja državnosti i dospela u zavisnost od spoljnog finansiranja. Budući da je spoljno finansiranje takođe bilo zaustavljeno već u trećem kvartalu 2015., centralna vlast ostala je bez finansijsko-ekonomskog resursa.

Država u kojoj nema ekonomije ne raspolaže ni opštim ekonomskim prostorom, u čijem opsluživanju i jeste glavna uloga političke nadgradnje.

Ako centralna vlast poseduje dovoljnu spoljnu finansijsku podršku, onda ona može da obezbeđuje lojalnost regionalnih elita zahvaljujući raspodeli sredstava dobijenih od spoljnih ulaganja, to jest, da ih – potkupljuje.

Ako centralna vlast ne raspolaže ni ekonomskom bazom, ni slobodnim finansijskim sredstvima, onda za regionalne elite ona predstavlja samo teret. Treba je izdržavati, ona pretenduje na pravo raspolaganja državnom imovinom koja se nalazi u regionima, određuje pravila igre, a pri tom ne zaboravlja na svoju korist.

Ali, bez finansijsko-ekonomske baze i oslanjanjem samo na resurs sile – prestaje i shvatanje vlasti kao zastupnika opštedržavnih interesa.

Resurs sile ukrajinske vlasti, koji se zaglibio u Donbasu i koji ona slabo kontroliše, ne izaziva naročito poštovanje u regionima. Zbog toga se u Rovenskoj i Žitomirskoj oblasti intenzivno radi na kopanju ćilibara, a lokalno stanovništvo Hersonske oblasti samostalno raščišćava svoje odnose sa jatacima krimsko-tatarskog medžilisa i neonacističkim bandama odbeglim sa Krima, bez nade na adekvatnu reakciju Kijeva.

Do sada se u svim slučajevima, sem Krima i Donbasa, radilo o izlasku iz pravnog okvira određenih grupa stanovništva koje se samoinicijativno bave bespravnim poslovima, čak organizuju odrede samoodbrane da bi se zaštitile od suparničkih bandi i od pokušaja struktura sile da se zvanično umešaju.

Međutim, 7. aprila se situacija za Kijev dramatično promenila.

Zakarpatski oblasni savet nastupio je sa zahtevom da se tom regionu dâ autonomija. Svoj zahtev deputati su motivisali time što je narod katastrofalno osiromašio, a ekonomija razorena, pritom su upozorili da je prenošenje finansijskih i ekonomskih ovlašćenja na regione „poslednja šansa Kijeva da spasi situaciju”.

Ovde su značajna četiri momenta:

Prvo, prvi put posle Krima legalna vlast koju Kijev priznaje, istupa sa takvim zahtevom. Čak ni u Donbasu u proleće 2014. deputati lokalnih saveta nisu ispoljili ni takvu odlučnost, ni takvo jedinstvo.

Drugo, Zakarpatski regionalni savet jasno ukazuje razlog svoje autonomne aktivnosti – neuspeh finansijsko-ekonomske politike centralne vlasti, a istovremeno aludiraju da, ako se Kijev sada ne složi da dobrovoljno preda punomoćja, posle toga može biti kasno.

Šta znači „posle toga može biti kasno” – videli smo u Donbasu koji je u početku tražio samo autonomiju.

Treće, pravnu osnovu zahteva Zakarpatskog regionalnog saveta čine ne samo obećanja samih kijevskih vlasti koje već više od godinu dana naklapaju o neophodnoj „decentralizaciji”, nego i rezultati oblasnog referenduma 1991., koji se izjasnio za autonomiju tog regiona. Tadašnja vlast ignorisala je referendum, ali njegovu odluku niko nije ukinuo.

Četvrto, Zakarpatje je – višenacionalni region koji je naseljen ne samo Rusinima. Nasuprot tvrdnjama Kijeva, oni sebe ne smatraju za Ukrajince, već za četvrti ogranak ruskog naroda uporedo sa Velikorusima, Malorusima i Belorusima. Tu žive još i Mađari, Poljaci i Slovaci koji imaju podršku svojih država sa kojima se Zakarpatje graniči. Stoga je i otežano sprovođenje ne samo nečega nalik na „antiterorističku operaciju”, nego i manje ili više masovnih represija protiv pristalica autonomije.

Sem toga, blokiranjem nekoliko prelaza Zakarpatje se lako odseca od ostalog dela Ukrajine, tamo ima dovoljno oružja, a lokalna vlast se oslanja na podršku stanovništva.

Kijev može samo da preti Zakarpatju, ali nije u stanju da realizuje svoje pretnje. On može da se dogovara i dogovaraće se sa lokalnim elitama, koje su inače prilično samostalne, o realnom davanju još veće samostalnosti samo da ne bi zahtevale zvanično legalizovanje autonomije.

Odnosno, pokušavajući da izbegne presedan autonomizacije „unitarne” Ukrajine Kijev svojim rukama stvara kvazi-nezavisni region koji je povezan sa centrom samo dobrovoljnim priznavanjem vazalnosti zbog tehničke nemogućnosti da legalizuje međunarodno priznanje njegove nezavisnosti u sadašnjoj fazi.

Pri tom će druge regionalne elite, koje pažljivo prate ono što se dešava, sve pravilno razumeti. Nemaju svi takve idealne uslove kao Zakarpatje, ali svi imaju svoje poluge za pritisak na Kijev. I oni će vršiti pritisak cedeći za sebe pravno nelegalizovana, ali samovoljno odobrena ovlašćenja.

Prema tome, proces deljenja zemlje na feudalne posede, koji se ranije odvijao u latentnom polu-banditskom formatu, prešao je na drugi nivo. Sada je Kijev primoran da se dogovara sa regionalnim elitama. On je prestao da bude apsolutni gospodar i postao samo prvi među jednakima, uz to, slabi prvi koji zavisi od jakih jednakih.

Tokom XII i početkom HIII veka, veliki kneževi kijevski formalno su nastavljali da se smatraju najvažnijima među Rusima. U stvari, kijevski presto toliko je bio oslabio i izgubio svoj prestiž da su jaki regionalni posednici tamo postavljali svoje mlađe rođake ili Kijev potpuno stavljali pod upravu vojnog zapovednika.

Razlika u procesima koji su se tada dešavali i ovih sadašnjih, sastoji se u tome što se tada fragmentacija države dešavala u svetlu ekonomskog porasta, a sada – u vreme ekonomskog kolapsa. A ta mala nijansa današnjem kijevskom režimu ne ostavlja nikakve šanse.

Izvor Fakti 10. april 2016.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u