OBRT U BAKUU ILI RAT U KARABAHU JE PREVELIKI LUKSUZ ZA VELIKE PLANOVE

N. BABIĆ Iran, Azerbejdžan i Rusija dogovorili su koridor Sever-Jug, koji izbacuje iz igre...

N. BABIĆ

Iran, Azerbejdžan i Rusija dogovorili su koridor Sever-Jug, koji izbacuje iz igre Tursku

U gašenju sukoba u Nagorno-Karabahu Moskva je očito htela da bude ključni igrač, ali je veliki doprinos u smirivanju sukoba, koji je pretio da preraste u veliki rat između Azerbejdžana i Jermenije, dao i Iran. Rusija je morala da reaguje, jer je rizikovala gubitak većeg dela svog uticaja na Južnom Kavkazu, dok je Iranu posle ukidanja sankcija najmanje bio potreban sukob na samoj granici. Jedina strana zainteresovana za rat bila je Turska, zbog čega je Ankaru otvoreno optužio i ruski premijer Dmitrij Medvedev.

Iako bi trebalo biti oprezan, jer se u zoni sukoba s vremena na vreme strane u sukobu optužuju za kršenje primirja. Trenutno je situacija stabilna i kršenje primirja u ovoj fazi verovatno nije moguće. Naravno, idealna opcija bio bi bi sporazum o mirnom rešenju, posle čega bi se iza kulisa radilo sve što je potrebno. U isto vreme, ne može se isključiti da je relativni mir u Karabahu samo predah, u kome će obe strane razmišljati o daljim vojnim i diplomatskim akcijama. Ali diplomatske akcije“ opet znače pregovore između strana u sukobu i njihovih lobista, o kojima u velikoj meri zavise daljnje aktivnosti u zoni sukoba.

U međuvremenu, može se reći da je Rusija odlučila da smiri sukobljene strane ili, bolje rečeno, da ne prepusti tu ulogu drugim međunarodnim akterima. Ruski predsednik Vladimir Putin je u telefonskom razgovoru raspravljao o situaciji u Nagorno-Karabahu sa jermenskom stranom i predsednikom Azerbejdžana. Kremlj je saopštio da će „Rusija obavljati i provoditi potrebne posredničke korake namenjene normalizaciji situacije“.

LAVROV U BAKUU
Ruski ministar inostranih poslova Sergej Lavrov otputovao u Azerbejdžan i sreo se sa Ilhamom Alijevom. RIA Novosti prenosi da je šef ruske diplomatije uverio predsednika Azerbajdžana u želje Moskve da „pomogne stranama u sukobu da postignu sporazum“ i da će Rusija „pomoći da se obezbedi njegovo provođenje“. Osim toga, premijer Medvedev trebalo bi da poseti Jermeniju i Azerbejdžan.

Sa druge strane, Baku je prošle nedelje bio domaćin sastanka ministara inostranih poslova Rusije, Irana i Azerbejdžana. Sastanak je održan iza zatvorenih vrata, a ministri su raspravljali ne samo o pitanju sukoba u Karabahu nego i o važnom projektu koji može da nabolje promeni geopolitičku sliku regiona. Važno je reći da ni Teheran nije odustao od svoje uloge u procesu koji je trajao ni dva dana. Iran se graniči sa područjem sukoba i nikako ne želi eskalaciju napetosti u regionu. Osim toga, ovaj je sastanak bio i jedan oblik pritiska na Tursku.

nagornokarabah01Rusija je odlučila da ne podrži nijednu stranu u sukobu i nije htela da pokvari odnose ni sa Jermenijom ni sa Azerbejdžanom. Sa ruske strane se sve fokusiralo na diplomatske napore kako se regionalni sukob ne bi pretvorio u geopolitički. U drugom slučaju bi se u sukob uključile spoljne sile, koje bi slabile ruski uticaj na Južnom Kavkazu. Dakle, bilo je potrebno okončati rat u cilju jačanja pozicije Rusije.

Ali nisu svi uverenja da je Rusija u potrazi za rešavanjem sukoba. Turski predsednik Redžep Erdogan optužio je Rusiju da „gura Jermeniju u rat protiv Azerbejdžana kako bi mogla da optužiti moju zemlju“, što je bilo i za očekivati, s obzirom na situaciju u Siriji i pogoršanje rusko-turskih odnosa. Turska verovatno nikad ne bi očekivala da će njen uticaj na Azerbejdžan biti manji od ruskog. To je više nego dovoljan razlog da se naruši mir u Južnom Kavkazu, a sve pod izgovorom pomaganja „bratskom narodu Azerbejdžana“.

Skeptični u mirovnu ulogu Rusije su i mnogi zapadni stručnjaci, koji veruju da je Moskva zainteresovana dugotrajni rat u Karabahu, pre svega zbog ležišta azerbejdžanskog gasa i sadašnjih i budućih projekata za izvoz energenata u Evropu koji bi zaobilazili Rusiju. Čak i određeni krugovi u Jermeniji Rusiju gledaju popreko. Naime, deo jermenskog vrha već duže vremena tvrdi kako „Moskva ne može biti mirovni posrednik jer je prodaje smrtonosno oružje Azerbejdžanu, koje Baku potom koristi u borbi protiv Jermena“. Ovakve optužbe uglavnom stižu od Jermenske opoticije, koja Rusiju ne smatra za saveznika Jermenije i tvrdi da će se „tragične posledice ruske antijermenske politike tek videti“.

U stvarnosti, imajući na umu geopolitičku važnost Južnog Kavkaza za Rusiju, kriza u Karabahu najteže pogađa ruske interese, jer se smatra da iza Jermenije i Karabaha stoji Moskva, a iza Azerbajdžana Ankara. Ako rat u Karabahu ne prestane, on ćeposredno ili neposredno uvući u sukob Rusiju i preko Turske i NATO. Ankara je prilično zadovoljna jer rat u Karabahu znači otvaranje još jednog fronta protiv Rusije. Sa stajališta razumne i pragmatične politike, Azerbejdžan bi trebalo de udruži snage sa Rusijom i spreči veliki rat u Karabahu, jer u velikom sukobu u tom području Baku može da ima samo velike probleme sa prevozom i prodajom nafte i gasa, ali će time kao tranzitna zemlja biti pogođena i Turska. Osim Turske, trebalo bi da se zabrine i EU, koja računa na uvoz gasa iz Azerbejdžana, jer u ratu niko ne može da isključi napade na tranzitnu infrastrukturu.

ZAŠTO JE POČEO SUKOB U NAGORNO-KARABAHU
Ali zašto je Azerbejdžan počeo vojne aktivnosti ako se zna da od njih ima više štete nego koristi? Možda je to bilo „poslednje upozorenje neprijatelju“, koji se želi prisiliti na uslove nagodbe u sukobu. Takođe je moguće da je strah od rata bio namenjen zbijanju redova azerbejdžanskog društva oko vlasti, što jednako vredi i za Jermeniju. Kako da obe zemlje imaju ozbiljne društveno-ekonomske i političke probleme, otvoreno nezadovoljstvo vlastima i planovi za smenu političkog vrha se duže vreme podstiču spolja. To bi značilo da je sukob bio varijanta odvraćanja pažnje stanovnika Jermenije i Azerbajdžana od vrućih tema. Ovakav scenario također se ne može odbaciti.

Ipak, rat na duge staze Azerbejdžana protiv Jermenije nikako ne odgovara Moskvi. Ali očito je da diplomatija i suzdržanost nisu dovoljni, jer Jerevan preti da će priznati nezavisnost Karabaha, a od militantne retorike nije daleko ni Azerbejdžan. Generalno se čini da je eskalacija sukoba u Karabahu bila posledica avanturističkih tendencija Jerevana, Bakua i, naravno, Turske. Moguće je da su u svemu ulogu imali i neki krugovi na Zapadu.

severjugPosle trilateralnog sastanka ministara inostranih poslova Azerbejdžana, Rusije i Irana u Bakuu, azerbejdžanski šef diplomatije Elmar Mamedjarov ja za list Hakin rekao da se „radi na predlogu koji je Sergej Lavrov izneo sredinom prošle godine“. Šta taj predlog sadrži Mamedjarov nije hteo da objasni, ali je dodao da „Lavrova mir svakako više zanima od mnogih drugih partnera Azerbejdžana i Jermenije“. Prema njegovim rečima, „sve stavke konačnog sporazuma već su na stolu i treba ih samo uskladiti i dogovoriti, ali su strane zapele oko formulacija“.

Sergej Lavrov je također naglasio važnost sprečavanja izbijanja nasilja. „Nemojte kao snajperisti da gledate jedni na druge, svaki dan gledati lice čoveka na drugoj strani. Živci to ne mogu da podnesu. Ono što se dogodilo 2. aprila moglo je da se završi krvoprolićem“, posle dela sastanka u Bakuu posvećenog krizi u Karabahu rekao je Lavrov.

Međutim, u Bakuu su ministri inostranih poslova Rusije, Azerbejdžana i Irana, osim što su uložili velike napore u smirivanju sukoba u Karabahu, dogovorili novi trgovački put – veliki saobraćajni projekat, dug više od 7.000 kilometara, u kome će učestvovati tri zemlje. Neverovatnim megaprojektom žele se spojiti Sankt Petersburg i Mumbai u Indiji. To bi bilo provođenje dugo zamišljane ideje, koja je postala moguća posle ukidanja sankcija Iranu. Ovaj plovni put trebao bi da konkuriše pomorskoj ruti kroz Suecki kanal. „Verujemo da će ovaj projekat ubrzati tranzit tereta“,, rekao je iranski ministar inostranih poslova Mohamad Javad Zarif. „Verujemo da ova saradnja služi interesima naroda Irana, Azerbejdžana i Rusije i, naravno, interesima regiona“, dodao je.

VELIKA GEOSTRATEŠKA IGRA
Saobraćajni koridor iz Rusije do Irana preko Azerbejdžana važan je deo većeg projekta Sever-Jug. Cilj mu je prevoz robe iz Indije, Irana i drugih zemalja Perzijskog zaliva na teritoriju Rusije preko Kaspijskog mora i dalje ka Severnoj i Zapadnoj Evropi. Sada protok roba iz Indije prema evropskom delu Ruske Federacije teče pomorskim prometom do Sankt Petersburga i kroz Suecki kanal zaobilazi ceo zapadni deo Evrope. Zbog toga je procenjeno vreme putovanja robe iz luke Mumbaiju do Moskve oko 40 dana. Novim putem od Petrograda do Moskve a zatim do ruskog grada Astrahana, Bakua u Azerbejdžanu i Bandar Abasa, lučkog grada na jugu Irana u Perzijskom zaljevu, do Mumbaija – višestruko se skraćuje tranzit roba.

Nova ruta eliminiše potrebu za prevozom robe kroz Suecki kanal, koji ne samo da je dalek nego je i vrlo skup. Izgradnja se predviđa 2017.

Sa ekonomske tačke gledišta, projekat se može provesti brzo i bez značajnijih troškova, jer je infrastruktura zapravo već izgrađena. Ustvari, za početak otvaranja nove rute preostali su pregovori o logistici, carinskim stanicama i drugim detaljima, a tri zemlje su odlučile da to što pre dovrše. Taj koridor, osim što povezuje Rusiju, Azerbejdžan i Iran, mogućom izgradnjom kanala od Kaspijskog mora do Perzijskog spojiće i sam sever Evrope sa Indijskom okeanom. Ideja o zatvaranju konkurentskog tesnaca Bosfor i Dardaneli rođena je pre više od jednog veka, ali je projekat otežan ne samo zbog njegove tehničke složenosti nego i iz geopolitičkih razloga. Turskoj i SAD se nikako neće svideti rezultat oživljavanja projekta Sever-Jug.

Plovni put kanala iznosi oko 700 kilometara. Prema iranskim procenama, za izgradnju će biti potrebno najmanje 10 milijardi dolara, a ulaganja u kopneni deo puta koji povezuje severozapad i jugozapad Irana procjenjuju se na oko šest milijardi dolara. Međutim, projekt se može isplatiti već u petoj godini korišćenja. Ruski tranzitni prihodi mogu iznositi oko 1,4 milijardu dolara, a iranski oko 1,7 milijardi dolara već u trećoj ili četvrtoj godini od dana puštanja koridora, što se previđa 2020. ili koju godinu poslije.

Kanal ima i stratešku važnost za Rusiju, jer se otvara najkraći izlazak na bazen Indijskog okeana. Ustvari, direktan pristup okeanu će dobiti sve zemlje koje imaju pristup Kaspijskom moru. Osim toga, zanimljivo je da će severne i zapadne zemlje Evrope moći da koriste vertikalni put od Arktika do Indijskog okeana.

Glavni protivnik projekta je, naravno, Turska, jer koridor od Kaspijskog mora do Persijskog zaliva stvara direktnu konkurenciju turskim moreuzima Bosfor i Dardaneli. Međutim, tim putem teretni transport do Indije preko Rusije upola je kraći od tradicionalne rute preko Turske.

severjug02Nije čudo da je kanal, koji je planiran još u 19. veku, opet postao aktualan. Iran se oslobodio sankcija a Rusija je zadržala prijateljske odnose sa Teheranom. Odnosi Rusije i Turske prolaze kroz ozbiljnu krizu i ovo je pravo vreme za ambiciozan infrastrukturni projekt.

Dakle, posle sastanka ministara inostranih poslova Azerbejdžana, Rusije i Irana u Bakuu 7. aprila, osim što je dogovoreno primirje u Nagorno-Karabahu, turski vrh ima još jedan razlog za brigu.

Alter Mainstream Info

Svet
Pratite nas na YouTube-u