NIKOLA JOVANOVIĆ: SRBIJA NA IST RIVERU

Neobjašnjivo bi bilo da je Srbija propustila najvažniju utakmicu multilateralne diplomatije naše generacije, a...

Neobjašnjivo bi bilo da je Srbija propustila najvažniju utakmicu multilateralne diplomatije naše generacije, a to je izbor za novog generalnog sekretara UN

U međunarodnim odnosima, u kojima vlada zakon jačeg, kao i primat golih interesa u odnosu na sve druge konsideracije, male zemlje ipak nisu bez svojih šansi. Istorija, kao i sadašnjica, nude primere malih i nejakih država koje uspevaju da opstaju, da se razvijaju, pa i da šire svoj uticaj na neposredno i šire okruženje.

Male države mogu da se opredele između čitavog niza instrumenata za delovanje, kao što su: specijalizovanje za određene niše u međunarodnim aktivnostima; maksimiziranje geoprometnog i geoekonomskog položaja; iznalaženje države „sponzora“ na međunarodnoj sceni; podizanje normativnog kapaciteta sopstvene države; traženje šireg kruga saveznika kroz ugrađivanje svojih interesa u šire principe i međunarodno pravo; zauzimanje važnih mesta u međunarodnim organizacijama i aktivizam u multilateralnoj diplomatiji, i slično.

Istinska politička elita poznaje ove instrumente i nastoji da ih primeni u praksi, dok kvazielita nalazi opravdanja za neuspehe u nedovoljnim resursima, spoljnim okolnostima itd.

Neki od instrumenata koji malim državama stoje na raspolaganju u Srbiji inteligentno su korišćeni, ali većina njih nedovoljno. Nedostatak jasne slike mesta i uloge svoje zemlje na međunarodnom tržištu, kao i nepostojanje razvojne strategije, poništavali su određene diplomatske uspehe i iskorake na spoljnopolitičkom planu.

Ono što, međutim, niko ne može da poništi ili ospori, to je da je vremenom, naročito od 2008. godine, Srbija demonstrirala sve više umešnosti i uspeha u multilateralnoj diplomatiji – koja je dobila na ključnom značaju u međunarodnim odnosima, sa rastom njihove složenosti i međuzavisnosti država.

Predsedavanjem Generalnoj skupštini UN, u periodu 2012–2013, Srbija se prvi put nakon devedesetih izborila za mesto na glavnoj pozornici. To se desilo u vremenu porasta geopolitičkih tenzija, velikih komešanja na Bliskom istoku i Mediteranu, krize Evropske unije i suspenzije proširenja, ali i u vremenu izrade ključnih međunarodnih razvojnih i klimatskih dokumenata. Već sam ovde pisao o realizovanim i potencijalnim dobitima iz ovog predsedavanja, uz žal što ova privilegovana pozicija nije dodatno prepoznata i korišćena iz srpske prestonice.

Isto tako, predsedavanjem OEBS-u 2015. godine Srbija je iskoristila priliku dobijenu još 2011. godine kako bi amortizovala glavne pritiske u vremenu eskalacije „ukrajinske“ krize. Time smo uspeli da zadržimo režim slobodnog izvoza i u EU i u Rusiju, što bi bez ovog predsedavanja bila nemoguća misija. Imajući pomenuta uspešna iskustva u vidu, neobjašnjivo bi bilo da je Srbija propustila najvažniju utakmicu multilateralne diplomatije naše generacije, a to je izbor za novog generalnog sekretara UN.

Generalni sekretar UN mora biti pre svega međunarodni službenik, koji vodi računa o organizaciji i interesu svih država članica podjednako, tako da ne treba imati ni predimenzionirana očekivanja. On ne može (i ne treba) da nadomesti manjkavosti nacionalne politike, ili da bude kompenzacija za propuste domaće elite.

Međutim, neosporno je da njegova (ili njena) matična država ima brojne indirektne koristi od te najviše funkcije u multilateralnom sistemu, od imuniteta na najgrublje pritiske, do povoljnijeg statusa u međunarodnim pregovorima i lakšeg pristupa internacionalnom kapitalu. Ne izlazeći iz svog mandata, generalni sekretar UN može, prostom činjenicom da dolazi iz određene zemlje, često nagnuti tas u međunarodnim odnosima u njenu korist.

Čak i ako zanemarimo konačni ishod, sama kampanja za ovu funkciju predstavlja igranje u svojevrsnoj „Ligi šampiona“. Srpske diplomate će svima biti interesantniji sagovornici, politički vrh će u pregovorima s kolegama iz sveta imati jedan adut više, a našeg kandidata velike sile će primati na mnogo višem nivou nego što je to uobičajeno za zemlju naše veličine. Sve ove okolnosti bi mogle da se pretoče u konkretne koristi za naše građane.

Ostaje žal što se u ovu trku nije formalno ušlo mnogo ranije i što naš kandidat počinje kampanju nekoliko meseci posle konkurencije. Koliko će ovaj hendikep imati uticaja na ishod, teško je proceniti. Činjenica da i dalje postoje predrasude u pojedinim delovima sveta prema kandidatima iz Srbije takođe neće biti od pomoći. Treba očekivati i uobičajenu porciju zluradosti dela domaće javnosti koja ne trpi da neko „naš“ previše odskoči, što će konkurencija i nama nenaklonjeni spoljni faktori obilato koristiti.

S druge strane, uliva optimizam činjenica da je, prema nepodeljenim ocenama, srpski kandidat najkompetentniji iz ovog regiona, da je imao izuzetno uspešno predstavljanje pre četiri dana u Generalnoj skupštini UN, kao i da je jedini koji je ponudio državama članicama konkretnu platformu sa jasno definisanim prioritetima. Sve to je uticalo da najpoznatija svetska kladionica Vilijam Hil danas našeg kandidata prepoznaje kao jednog od favorita. Moramo dakle svi zajedno učiniti sve da ne propustimo ovu verovatno poslednju priliku za iskorak na međunarodnoj sceni i izlazak iz periferije.

Programski direktor CIRSD

Izvor Politika, 19. april 2016.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u