STRAH OD AUTENTIČNOG

MILE MILOŠEVIĆ Radi se upravo o zahtevu za oslobađanje od straha od autentičnosti, umesto...

MILE MILOŠEVIĆ

Radi se upravo o zahtevu za oslobađanje od straha od autentičnosti, umesto da se slede sablasti EU

Često pominjemo budućnost po ugledu na onu Konfučijevu – ko na budućnost ne misli, brzo će se sresti sa problemima. Ali stalno se iznova među nama ponavljaju iste misli sa istim greškama, čiji rezultati su rđavi. Tek delimično se nosimo sa problemom, samim tim podstičemo njegov rast, dok budućnost postaje još neizvesnija i samo lošija.

O natalitetu kao poslednjoj temi raspravljalo je nekoliko stranaka u svom predstavljanju na RTS. Odmah valja primetiti da natalitet kao politička tema svakako jeste par excellence nepodeljeno pitanje budućnosti. I drugo: u srpskom slučaju to su dva kruga pitanja, a ne jedan iako svi znaju da bela kuga pogađa najrazvijene evropske države, pa priraštaj nije samo pitanje blagostanja ni za one koji još imaju elemente uređenja, jer ne uspevaju da problem reše ni za više od 30 godina, koliko se njim bave.

Odgovora na to pitanje njihova kultura više nema, to su „društva smrti“. Samim tim, makar što se tiče tog izuzetnog pitanja, priključenje EU samo po sebi ne donosi nikakav pozitivan odgovor. Nikakav skok u „bolje društvo“ neće imati nikakav efekat po budućnost nataliteta. Kao što, sa druge strane, isključivo tehničko (ekonomsko – normativno) popravljanje nekih stvari neće imati potreban i dovoljan uticaj na to, nego upravo od nas prvorazredno zahteva autentično razmatranje oba kruga problema. Da sami nađemo odgovor – upravo ono za šta smo najmanje spremni. (U emisiji je bilo očigledno koliko su idejno nezrele prisutne stranake da bi uopšte imale agendu za ovu temu koja bi ih preporučila vođenju javne politike.

OD MAGIJSKOG DO INFANTILNOG
Čini se da je u EU-diskursu u Srbiji došlo tek do promene paradigme – od one magijske da samo dođemo u EU i naćićemo se u Raju prešlo se na infantilnu: samo da ponovimo njihove korake „zbog nas“, eto nas u pravno uređenom, demokratskom, i bogatom društvu ako ne već u društvu blagostanja – koga svuda sve manje ima. Kao da je reč o karti sa zakopanim blagom. Pritom se opet gubi ono očigledno iz vida: da već sad postoje tri EU-razreda, čije se međusobne raseline ne umanjuju (vidite slučaj Grčke i Portugala da ne pominjemo Poljsku ili Bugarsku, jer nema nikave solidarnosti budući da nikad nije bilo niti će biti evropske nacije).

evropamigrantiZašto onda ne bi bilo i četvrtog i petog razreda po pitanju standarda života (blagostanja)? A baš to se događa: prava svuda opadaju, dok politički sistem sve posustalije odražava društveni ugovor. Kao što je svaka zemlja pozvana da samo za sebe rešava ključne probleme, jer to sigurno neće učiniti EU birokratija isključivo u službi evroantlantskih integracija. Dok svetsko-sistemska oligarhija obavlja konačnu akviziciju evropskih država kroz TTIP, kad korporacije postaju pravno izjednačene sa istim tim državama pred nekakvim privatnim agencijama – sudovima. Dok kroz našu ozbiljnu štampu promiču tek kao pohvale ludosti tekstovi u korist jačanja EU, trgovine kao i njenog ničim mogućeg osamostaljivanja unutar anglosaksonskog svetskog sistema – to baš ne može, posebno ne kroz EU kao aparat, nema ni svoj autentični diskurs, koji se isključivo nameće birokratski (jaka adminstracija, ogromna, uništavajuća korupcija, slaba demokratizacija, i još gori izveštačeni diskurs).

ČETVRTA I PETA EVROPA
Uostalom, ako pogledamo podele u EU prema podeli rada, struktura je očuvana taman onako kakva je koja zemlja bila u trenutku svog priključenja. Teško je prepoznati koja je od 28 zemalja nepodeljeno dobila priključujući se i integralno upečatljivo napredovala, a ne tek po nekom, i to pažljivo izabranom, aspektu. Biće da su se države isključivo prilagođavale anglosaksonskom svetskom sistemu i svetskom društvu i da su se utoliko našla za njih unapred određena mesta u podeli rada, prihoda, uobrazilja, gubeći autentičnost, kulturu i konačno moć da odlučuju i stvaraju svoju budućnost čak i kad je očigledno gube. Ko nešto tako još pokušava biće ismejan, ili, kao u našim prilikama, suočen sa medijskim iživljavanjima čim pomene uz priključenje bilo kakve „naše uslove“. Kako mi uopšte možemo znati za nekakve svoje uslove, pa još i da ih imamo, kad smo svi mi nepopravljivo loši. Naše je samo da udovoljavamo svim mogućim zahtevima i kad su oni po sebi lažni i poražavajući kako za sadašnjicu tako bez sumnje i za budućnost.

evropagranicaEU diskurs je zapravo oduvek bio deficitaran jer Evropa kao moderni pojam počiva tek na mobilizaciji pred spoljnjom pretnjom, pred Turcima i ničemu više. Dok je evropski narativ i unutra i spolja nepominjuće krvožedno kontraverzan ako se odbaci već propala misija istorijske izuzetnosti, koja je završila u kolonijalnim nepodobštinama. Tako da evropski narodi nemaju kohezioni momenat osim neubedljive pretnje Rusima. I, dok samo provincijalno otpadnički umovi prihvataju mitologiju o evropskom progresu, među evropskim intelektualcima ovaj je u svemu drugom odavno završio u svemu osim u tehnološkoj modernizaciji. Nažalost, takvo opšte mesto ostaje čudesna slepa mrlja u našoj političkoj javnosti, a, nažalost, i drugima, štiteći aktere od svake autentičnosti, pa da svoje zahteve ispostavljaju na osnovu sopstvenog talenta. Pa da onda govorimo o ovakvom liberalizmu volja i njihovom udruživanju u moć, a ne o njihovom otpadničkom svrstavanju uz svetski sistem i to što liči na uobrazilju svetskog društva, koje ne moće da reši ni jedan naš stvarni problem (u kojoj je to oblasti života Srbija napredovala u poslednjih 25 godina). Radi se upravo o zahtevu za oslobađanje od straha od autentičnosti, umesto da se slede sablasti EU.

Politika
Pratite nas na YouTube-u