VOJNA NEUTRALNOST SRBIJE: MAPA PUTA POSLE IZBORA

ANDREJ MILANOVIĆ Bilo bi veoma važno da Srbija u mandatu naredne vlade potvrdi svoju...

ANDREJ MILANOVIĆ

Bilo bi veoma važno da Srbija u mandatu naredne vlade potvrdi svoju vojnu nutralnost jasnim dokumentom u formi zakona

Centralno pitanje Srbije posle izbora biće pitanje održivosti njene vojne neutralnosti. Zašto je to pitanje, na primer, važnije od pitanja Kosova i Metohije, Vojvodine ili od pitanja ekonomije, koje u svim kampanjama zauzima centralno mesto. Razlog je veoma prost: pitanje neutralnosti konvertuje se na sva ova i još mnogo važnih pitanja, dok obrnut vektor ne postoji.

Evo o čemu se radi? Vojna, a odmah za njom i politička neutralnost danas su pitanja na kojima se testira državni suverenitet Srbije. Samo vojno neutralna Srbija može biti suverena. Istovremeno, samo suverena Srbija može da se bori za Kosovo i Metohiju, preciznije protiv pritisaka koji će uslediti za saglasnost Srbije da Kosovo postane članica UN. Odmah zatim, samo neutralna i suverena Srbija može zaustaviti trendove jednoipodecenijskih kretanja u Vojvodini, koji severnu srpsku pokrajinu udaljavaju od ostatka Srbije. Konačno, samo osvajanje neutralnosti i suvereniteta mogu omogućiti Srbiji da preispita svoj ekononomski model. Obrnuto nije moguće.

O CELISHODNOSTI I ODRŽIVOSTI
Naravno, često se postavljlja pitanje da li je vojna neutralnost Srbije celishodna, a odmah potom i da li je moguća. Dve su grupe onih koji poriču celishodnost vojne neutralnosti. U prvoj grupi su oni koji veruju da je Srbija ionako duboko unutar teritorije koju zaklapa NATO i da nema drugog izbora nego da pristupi tom savezu. Problem je, međutim, što bi Srbija tada morla da se pokori geopolitičkoj projekciji tog saveza, unutar koje ne postoji ni rešenje srpskog pitanja na Balkanu niti mehanizmi preko kojih bi Srbija mogla da zastupa svoje elementarne državne i nacionalne interese.

srbijavojska03U drugoj grupi su oni koji veruju da neutralnost ne može biti dovoljan okvir, nego da bi Srbija morala da uđe u čvrst vojni savez sa Rusijom. Međutim, ta opcija bi već u fazi svojih priprema za Srbiju otvorila mnoge probleme, pored ostalih i vojne, koji bi dolazili od NATO. Sa druge strane, ne bi se reklo da postoji ni raspoloženje Rusije za vojnim sučeljavanjem sa NATO na Balkanu (doduše ni oobratno), već potreba za mnogo suptilnijom igrom, koja bi pratila globalne geopolitičke procese. Konačno, vojna neutralnost ne isključuje vojnu saradnju sa Rusijom, doduše ni sa NATO.

Brojniji su protivnici koncepta vojne neutralnosti koji tvrde da on nije moguć. Primeri Švajcarske i Austrije, međutim, pokazuju da je ipak moguće. Švajcarski primer možda nije najbolji za Srbiju, budući da je Švajcarska decenijama slovila za neku vrstu „ničije“ zemlje, poprišta raznih pregovora sukobljenih blokova a onda i međunarodnih institucija.

Primer Austrije možda je bolji putokaz za Srbiju. Vojna nautralnost Austrije postignuta je tzv. austrijskim Državnim ugovorom koji su 1955. godine potpisale vlada te zemlje i sile pobednice u Drugom svetskom ratu. Temelj vojne neutralnosti počivao je na činjenici o jednodecenijskoj okupaciji te zemlje posle Drugog svetskog rata od SAD, SSSR, Francuske i Velike Britanije. Kako je Nemačka već bila podeljena (Zapadna je bila u NATO, a Istočna u Varšavskom paktu), u Austriji je postignut konsenzus velikih sila da sve vojne snage i istočnog i zapadnog vojnog saveza napuste tu zemlju, garantujući pritom njenu neutralnost. Vojna neutralnost Austrije je dakle proizašla iz njene prošlosti okupirane zemlje.

Srbija je, sa druge strane, bila zemlja žrtva agresije NATO, što je i u moralnom i u pravnom smislu dovoljno da ona danas nema obavezu da uđe u NATO. Garancije da neće skliznuti u drugi blok u nastajanju – proruski – dala bi sama srpske vlada, ali i sama Ruska Federacija, dok bi se NATO obavezao da neće ni na koji način vršiti pritisak na Srbiju da postane deo tog saveza.

KAKO DO VOJNE NEUTRALNOSTI
Koji je put do toga? Srbija u ovom momentu ima skupštinsku deklaraciju o neutralnosti iz 2006, koja, pokazalo se u kasnijim godinama, jasno govori o njenom opredeljenju, ali nije dovoljna da bi uverila NATO da je to opredeljenje konačno i da nije moguća njegova promena usled poliitčkih i drugih pritisaka. Zato bi bilo veoma važno da Srbija u mandatu naredne vlade potvrdi to svoje opredeljenje jasnim dokumentom u formi zakona, kojim bi do tančina definisala svoju poziciju.

Takvo opredeljenje pratila bi jaka diplomatska ofanziva i na Istoku i na Zapadu, gde bi se tražila saglasnost za takvu poziciju. Radi se, naravno, o zakonu o vojnoj neutralnosti, koji bi, u trenutku kada bude zgodnije nego danas „otpakovati“ ustav, postao nedvosmislena ustavna kategorija.

srbijavojska02Naravno, jasno je da u ovom momentu ne bi sve velike sile, posebno SAD, bile rade da podrže takvo opredeljenje Srbije. Jak argument Srbije u tom pravcu mogao bi da bude referendum – izjašnjavanje naroda o vojnoj neutralnosti, utemeljenoj na snažnom mirovnom opredeljenju. Zemlja izložena agresiji i njenim dugogodišnjim posledicama svakako bi imala i moralno i političko pravo na to. Tako nešto bilo bi teško osporiti bilo kakvim argumentima, dok bi neka druga vrsta osporavanja – posle serije američkih neuspeha u Avganistanu, Iraku, Libiji i Siriji – bila politčki teže izvodljiva. Naravno, Srbija ne bi morala da raspisuje referendum, ali bi bilo dobro da zapadne sile shvate da je ona u stanju da to uradi. Ogromna većina stanovnika, koja bi svoje antiNATO opredeljenje ispoljila mogućim glasanjem za neutralnost nije slab argument u budućoj diplomatskoj ofanzivi.

Politika
Pratite nas na YouTube-u