MOMČILO KRAJIŠNIK ILI NEVINOST BEZ ZAŠTITE U HAGU

STEFAN KARGANOVIĆ Mislio sam da sam u Haškom tribunalu video sve, ali, pomažući Krajišniku...

STEFAN KARGANOVIĆ

Mislio sam da sam u Haškom tribunalu video sve, ali, pomažući Krajišniku u pisanju žalbe, nešto me zabezeknulo

Za razliku od američke koleginice Nensi Pelosi, spikerke Predstavničkog doma Kongresa SAD, u jeku smirivanja tek oslobođenog Iraka, uspešno obavljenog po ceni od najmanje milion mrtvih domorodaca, ratni predsednik Skupštine Republike Srpske Momčilo Krajišnik bio je loše sreće. Neobjašnjivo, u poređenju sa Nensi, kolega Krajišnik je izvukao deblji kraj, barem sudeći po dvadesetogodišnjoj kazni koju mu je izrekao Haški tribunal.

U ovom bizarnom procesu optuženom se sudilo za zločine za koje čak ni Tužilaštvo nije tvrdilo da ih je lično počinio. Jeziva optužnica (u kojoj se spominjao čak i genocid) u potpunosti je počivala na dve drske fikcije: učešće u statutarno nepostojećem modalitetu krivične odgovornosti „udruženi zločinački poduhvat“ (UZP) i pripadnost „ratnom predsedništvu RS“, kao kolektivnom vrhovnom komandantu oružanih snaga. Ovo poslednje na osnovu navodnog prisustva na nekoliko sednica tog fantomskog tela, čije propisno konstituisanje je ostalo kao predmet znatno više od osnovane sumnje.

Po liniji UZP, Krajišnik je bio odgovoran za bilo šta, bilo gde, što je, prema iskazima pripremljenih svedoka, na terenu učinio neko od njegovih imputiranih jednomišljenika. Kao jedna od ipostasi „vrhovnog komandanta“ VRS, snosio je ex officio krivicu i za nepočinstva svakog nedisciplinovanog redova u toj vojsci. Posle svedočenja jedne žene da je bila silovana, u sudnici se povela ozbiljna rasprava o tome da li su napasnici bili pripadnici VRS – jer u skladu sa praksom Tribunala to bi bilo isto kao da ih je silovao lično Krajišnik – ili su tu bili u privatnom svojstvu, što bi Veću omogućilo, kada bi bilo u dobrom raspoloženju, da optuženom za to progleda kroz prste.

Po završetku prvostepenog postupka, razumljivo degutiran neadekvatnim uslugama glavnog advokata Nikolasa Stjuarta (na slici ispod), koji se lakovernom Balkancu, primljivom na utisak, prilično elastično predstavio kao „kraljičin savetnik“ (Queen’s counsel), sa dvorskim vezama i uticajem što uz to ide, u žalbenoj fazi uporni Krajišnik se izborio za pravo na samozastupanje. U principu, to nije bila loša odluka s obzirom na to da se, kada je već bilo kasno, ispostavilo da je uža specijalnost engleskog samoreklamera i kraljičinog drugara Stjuarta – sportsko pravo.

nikolasstjuartPogrešno sam mislio da sam u Haškom tribunalu video sve. Međutim, pomažući Krajišniku u pisanju žalbe i pažljivo češljajući prvostepenu presudu, otkrio sam nešto što je i ovog starog cinika (mene) zabezeknulo. Više od polovine od nekoliko hiljada impresivno delujućih fusnota, koje treba da potkrepljuju teze iz glavnog teksta, nije imalo nikakve veze sa tvrdnjama iz presude na koje se odnose, a mnoge im čak protivreče.

Politika
Pratite nas na YouTube-u