ROSTISLAV IŠĆENKO: BRITANSKI REFERENDUM JE MINA U TEMELjU EU

Slika je bila jednostavna: Sovjetski savez je bio neefikasan i raspao se, jer su...

Slika je bila jednostavna: Sovjetski savez je bio neefikasan i raspao se, jer su svi hteli iz njega da izađu, a EU je efikasna zato jer u nju svi žele da uđu. Britanski referendum uništava ovu legendu

U Britaniji je zvanično startovala kampanja za referendum o članstvu zemlje u Evropskoj uniji, zakazan za 23. juni. U stvari, rasprava o toj temi – ne samo u Britaniji, već i na kontinentu – vodi se odavno.

Ali, od 15. aprila, dva udruženja, koje je britanska izborna komisija zvanično imenovala za organizatore referenduma, imaju pravo da troše novac za agitaciju – do 7 miliona funti svaki.

Međutim, iako britanska vlada ima dovoljno argumenata u korist očuvanja članstva u EU, referendum koji se približava, ipak, nanosi Evropskoj uniji veoma bolan a možda i fatalan udarac.

U januaru 2013. godine, britanski premijer Dejvid Kameron – u ime svoje političke stranke – objavio je da će vlada Njenog Veličanstva zakazati referendum o očuvanju članstva Velike Britanije u EU ukoliko konzervativci pobede na parlamentarnim izborima 2015. godine. Istina, prethodno je britanska vlada trebalo da razgovora sa EU o promeni uslova britanskog članstva u Uniji.

Konzervativci su pobedili na parlamentarnim izborima. Kameron je ostao premijer. Pregovori, koji su trajali čitavu drugu polovinu 2015. godine, završili su se potpunim uspehom za Britaniju: 20. februara 2016. godine Evropska unija se, nakon čisto akademskog otpora, saglasila sa svim zahtevima vlade Njenog Veličanstva.

Upravo tada je Kameron najavio da će obećani referendum biti održan 23. juna 2016. godine.

Danas su pristalice i protivnici očuvanja članstva Britanije u EU oštro podeljeni. Čak i unutar vlade ne postoji jedinstvo, o čemu svedoči pozicija premijera, koji je izjavio, da se zalaže za ostanak Britanije u Evropskoj uniji, ali ministri vlade u ovom slučaju mogu, ne samo da glasaju po ličnom nahođenju, već mogu i da agituju za izlazak iz EU.

Ipak, pristalice očuvanja „evropskog jedinstva“ imaju dobre šanse da odbrane svoju poziciju.

Prvo, protiv izlaska iz EU tradicionalno nastupaju škotske elite, koje su već izjavile da zadržavaju pravo da sprovedu novi referendum o nezavisnosti Škotske u slučaju da bude doneta odluka o istupanju Velike Britanije iz Evropske unije. Uprkos tome, većina Škota će glasati protiv.

Drugo, na referendumu će imati pravo da glasaju građani zemalja Britanskog Komonvelta, koji se u vreme njegovog održavanja budu nalazili na teritoriji Velike Britanije. A to je otprilike 3 miliona ljudi koji su zainteresovani da se zadrži status quo.

Treće, još milion i po građana Britanije stalno je nastanjeno na kontinentu. I oni takođe ne žele da menjaju pravila igre.

Na kraju, kao četvrto, ankete pokazuju da zagovornici izlaska iz EU računaju da će Velika Britanija uspeti da se oslobodi svih evropskih obaveza, uz zadržavanje svih prednosti članstva. A to je krajnje sumnjivo, jer Evropska unija ionako jedva uspeva da obezbedi ustupke koje podrazumeva poseban status Velikoj Britaniji.

Osim toga, sporazum je uslovljen napomenom da će stupiti na snagu samo u slučaju da Velika Britanija formalno potvrdi svoju nameru da ostane članica EU.

Tokom ’90-tih godina jedan od glavnih argumenata u prilog EU je bilo ukazivanje da u njen sastav streme svi susedi. Zaista, za ulazak u EU tada su se borile ne samo istočnoevropske i pribaltičke države, ne samo zapadne republike raspadnutog SSSR-a, već i geografski neevropske kavkaske države, pa čak i neke države Srednje Azije.

Štaviše, krajem ’90-tih godina EU je bila primorana da izmisli mehanizme „susedstva“ za države Magreba, dokazujući mogućnost, pa čak i efikasnost širenja EU na Severnu Afriku (od 1998. do 2006. godine, EU je potpisala sporazum o asocijaciji sa svim zemljama Magreba, osim Libije, kao i sa Egiptom, Jordanom i Libanom).

Slika sveta je bila jasna i jednostavna – Sovjetski savez je bio neefikasan i raspao se, jer su svi hteli iz njega da izađu, a EU je efikasna zato jer u nju svi žele da uđu.

Britanski referendumu uništava ovu legendu. Pitanje izlaska iz Unije ozbiljno se razmatra u jednoj od vodećih zemalja EU, i rezultati volje naroda se nikako ne mogu predvideti. A svoje nezadovoljstvo diktatom evropske birokratije u više navrata su izražavali Mađarska, Grčka, Italija i (ne tako glasno, ali redovno) druge zemlje juga i istoka Evrope.

Dok su se bunili mlađi partneri, Brisel se nije mnogo uzbuđivao: jer, kuda bi oni mogli da odu? Ali ako zajednica prestane da zadovoljava potrebe glavnih korisnika, onda putem referenduma može poći i nemački biznis, nezadovoljan kako opštom spoljnom politikom EU, tako i politikom sopstvene vlade, čiji sankcioni rat sa Rusijom donosi nemačkim industrijalcima i trgovcima značajne gubitke.

A bez Nemačke,Evropska unija nije Evropska unija.

Rumuniji, Bugarskoj i Poljskoj, pa čak i Portugalu i Španiji, trebaju nemački krediti za kupovinu nemačke robe, nemačko platežno sposobno tržište za prodaju njihovih proizvoda iz retkih sektora privrede koji su još aktivni, nemački turisti, itd. Čak i ukupan budžet EU, iz koga redovno izvlače finansijsku pomoć mali i slabi, puni uglavnom Nemačka. A posle ustupaka Velikoj Britaniji, udeo Nemačke u finansiranju sveevropskog jedinstva biće još veći.

Generalno, prvo, primer je zarazan. Naročito primer tako uglednog partnera kao što je Velika Britanija. Ukoliko London dobije pravo da ne nosi teret sveevropske finansijske i bezbednosne politike, ako je njemu dozvoljeno da samostalno reguliše migracione tokove na ostrvu, kao i da ograniči socijalna davanja migrantima iz drugih zemalja EU, onda će i drugi želeti da učine isto. Posebno imajući u vidu da Britanija zadržava sve prednosti članstva.

Međutim, ako svi dobiju ista prava kao što ih ima Velika Britanija – onda će EU postati fikcija.

Evropskom komisijom neće imati ko da upravlja, a budžet EU neće imati ko da napuni. Pristajući na ustupke jednom članu, radi očuvanja formalnog jedinstva, EU motiviše i ostale da iste ustupke traže za sebe.

Drugo, teret očuvanja EU, ranije raspodeljen između najjačih ekonomija, postaje pretežak za samu Nemačku.

Italija i Španija su dugo bile primaoci evropske finansijske pomoći, kojom, uz velike teškoće, uspevaju da ne dođu u grčko stanje. Francuska, u najboljem slučaju, može o svom trošku da održi utisak sopstvenog relativnog prosperiteta, ali nema snage da pomogne ikom drugom.

Sada i London odbacuje teret održavanja „sveevropskog“ balasta, milostivo omogućavajući Berlinu, jer je njemu toliko potrebna ujedinjena Evropa, da plati njeno postojanje iz svog džepa.

Globalna sistemska kriza, žestoko podrivajući temelje svih savremenih ekonomija, ne spava. Berlin nema novca za bacanje. Po ivici brijača hoda Deutsche Bank, mehuri toksične aktive koji su do te mere narasli, da prete da sahrane, u slučaju eksplozije, ne samo nemački, već i sveevropski finansijski sistem.

Čak ni svetske finansije neće dobro proći – kriza 2008. godine će izgledati kao lagani povetarac.

Nemačka industrija gubi borbu za američko tržište od Kine, pa čak i od Rusije. A pod znakom pitanja je čak i njena dominacija na tržištima EU. Očuvanje konkurentnosti na račun zamrzavanja prihoda u uslovima rastućeg pritiska na porodične budžete preti padanjem kupovne moći sopstvenog stanovništva.

U principu, situacija nije pogodna za preuzimanje dodatnih troškova.

Na neki način, trenutna situacija u EU podseća na situaciju u Sovjetskom savezu pre tri decenije. Periferija koja prima pomoć je nezadovoljna diktatom centra, a finansijske mogućnosti prenapregnutog centra su sve iscrpljenije zbog periferije koja mu „sedi na vratu“.

Uzajamno razumevanje postepeno ustupa mesto uzajamnim potraživanjima, nezadovoljstvu i želji da se revidiraju pravila igre. Ali, ono što je s mukom uspelo zbog sveevropskog prosperiteta (podsećam na propali Ustav Evropske Unije koji su oborile Francuska i Holandija, i koji je prinudno zamenjen Lisabonskim ugovorom), ne može uspešno biti ponovljeno u uslovima krize sistema.

Kada se Sovjetski savez raspadao, zahtevi za otcepljenje stizali su od pribaltičke elite. Beloveška Pušća i sve ostalo došlo je tek kasnije. Početak se desio, kada su nacionalne elite saveznih republika, uvidevši da se sa Estoncima, Letoncima i Litvancima trguje, da se njihova lojalnost pokušava kupiti dodatnim ustupcima, pomislile: „A zašto ne bismo mogli i mi ako mogu oni“?

Sada je britanski referendum ista takva mina pod temeljima Evropske unije, kakva je bila pribaltička fronda u odnosu prema SSSR. Stvar nije u rezultatima referenduma. Stvar je u tome što je EU odustala od principijelne pozicije koja se temeljila na tome da su sva prava i beneficije moguće samo pod uslovom izvršenja određenih obaveza, pa još –pristajući na ucene Kamerona – krenula u ustupke.

Da je Evropska unija odustala od pregovora i dopustila Britaniji mogućnost da bira između zajedničkih napora u rešavanju zajedničkih problema i separacije – ni jedan mogući izbor Londona ne bi bio opasan za EU kao što je davanje Londonu posebnih prava radi očuvanja prividnog jedinstva.

Izvor Fakti, 26. april 2016.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u