PONIRANjE POLITIČKE BRITANIJE

SINIŠA LjEPOJEVIĆ Obama je došao da pomogne Kameronu i zadrži Veliku Britaniju u EU,...

SINIŠA LjEPOJEVIĆ

Obama je došao da pomogne Kameronu i zadrži Veliku Britaniju u EU, ali sve je ličilo na posetu suverena dalekom kolonijalnom posedu

Nedavna, veoma neobična, poseta američkog predsednika Baraka Obame Londonu je umnogome simbolizovala poniranje političke Britanije i istorijski put Kraljevstva od nekadašnje kolonijalne sile do, prema onome što je vidljivo, neke vrste moderne američke kolonije. Poseta nije imala protokolarni status državne, pa je samim tim nejasno i definisana, dok je američki predsednik u Londonu, prema onome što je govorio i poručivao, više ličio na visokog gosta u nekoj udaljenoj kolonijalnoj provinciji.

Poznato je da predsednik Obama i njegova administracija nisu „britanofili“ i da kao ključnog partnera u Evropi vide Nemačku, a ne Britaniju ali je on, ipak, kako je javno rečeno, na molbu i poziv britanskog premijera Dejvida Kamerona došao u London. Glavni razlog je podrška ostanku Britanije u Evropskoj uniji uoči junskog referenduma o sudbini Kraljevstva u evropskoj integraciji. Premijer Kameron predvodi kampanju za ostanak u EU.

Ali zašto mu je potrebna podrška nekog drugog, u ovom slučaju američkog predsednika? Očigledno je da većina ljudi u Britaniji njemu ne veruje kada je reč o EU, i on je očigledno svestan da mu Britanci ne veruju, i sada, u duhu detinjaste politike, dolazi u pomoć „stariji brat“ ili, slobodnije rečeno, vlasnik kolonije. Američki predsednik je, tako je ličilo, postupio prema „zadatku“. U govoru na konferenciji za štampu poručio je Britancima da bi trebalo, gotovo da moraju, da ostanu u EU jer je to najbolje za njih a pre svega za Ameriku.

KAKO JE „DEJLI MEIL“ PONIZIO OBAMU
Američki je interes, rekao je, da Britanija bude u EU. Sugerisao je da to znači da, ako je američki, mora da bude i britanski interes. Doduše, kao glavne argumente izdvojio je uticaj Britanije i borbu protiv terorizma uz sve one druge izlizane fraze kojima premijer Kameron i njegovi savetnici svakodnevno bombarduju britansku javnost. Jezička analiza govora predsednika Obame, koju je sačinio dnevni list Dejli meil, pokazala je da je Obamin govor pisan u Dauning stritu, u kabinetu premijera Kamerona, a ne u Beloj kući. Analiza je ukazala na sintaksu rečenica i upotrebu nekih reči koje su tipične za „engleski engleski“ a koje se ne upotrebljavaju u „američkom engleskom“.

Kada je, na primer, predsednik Obama zapretio da će Britanija, ako izađe iz EU, morati da čeka u redu za trgovinske sporazume sa Amerikom upotrebio je tipičnu englesku reč „queue“ umesto tipično američke „line“. Ta analiza je prvo objavljeno u internet izdanju londonskog lista, odakle je sklonjena posle nekoliko sati, a u štampi je potom izostala. Generalno, cela poseta predsednika Obame delovala je nekako smušeno i neuverljivo. Prema onome što je bilo javno dostupno sve je nekako ličilo na specijalnu operaciju kakve i Amerika i Britanija sprovode u drugim zemljama, a sada je došlo vreme da se taj mehanizam primeni i kod kuće na sopstvenim građanima.

obamauk02Uz to, kraljica Elizabeta II je u vreme posete bila u Vindzoru, gde je slavila 90. rođendan, i nije htela da dođe u London, pa je predsednik Obama morao da putuje u taj gradić da bi se sreo sa njom. U Londonu je bio „sveden“ na društvo njenih unuka, mladih prinčeva Vilijema i Harija, a njihov otac, budući kralj princ Čarls, nije se ni video sa američkim predsednikom.

Umesto očekivanja premijera Kamerona da će pozivi i pretnje predsednika Obame povodom dilema oko EU ohrabriti kampanju ostanka, desilo se suprotno. Njegove reči i poruke su čak u delu štampe podrugljivo nazvane „jevanđeljima po Obami“. Posle Obamine posete većina istraživanja pokazuje da je, naprotiv, poraslo raspoloženje za izlazak iz EU. Moglo bi se pokazati da je poziv u pomoć predsednika Obame u neželjenoj formi kolonijalnog upravnika bila pogrešna procena. Lideri kampanje za izlazak iz EU su oštro kritikovali dolazak i poziv Obame, a jedan od njih, gradonačelnik Londona Boris Džonson, javno je rekao da je Obama „licemer“, jer od Britanije traži ono što on nikada ne bi prihvatio za Ameriku, a to je da se odrekne svog suvereniteta, što za Britaniju znači članstvo u EU. Doduše, to licemerstvo bi se moglo pripisati i Britaniji kada je o drugima reč. Bilo je i ocena da Obama jednostavno nema pravo da Britancima diktira šta će da rade, a Boris Džonson je čak izjavio da „Obama mrzi Britaniju“, jer su njegovi preci po ocu iz Kenije, koja je bila britanska kolonija.

NEPODNOŠLjIVO BLEDILO ZAPADNIH LIDERA
Stvorena je tako u delu javnosti atmosfera nacionalnog ponosa, pa je poseta američkog predsednika u velikoj meri imala potpuno suprotan efekat. Ali to bi moglo da se svede pod ono staro iskustvo da što život može da namesti ni jedna mašta ne može da smisli. Naime, Britanija se sada najednom poziva na ono što ona – tačnije njena politička elita – već dugo radi drugima. Poziva se na pravo svakog naroda da sam uređuje poslove svoje države i ne samo da se poziva nego je i odlučno protiv toga, a upravo to zvanična Britanija nemilosrdno, često i snagom oružja, traži i nameće drugima.

U Britaniji se nekako već dugo vremena ustalilo uverenje da Britanci ne samo da znaju šta je najbolje za njih nego veruju da oni imaju znanje i o onome šta je najbolje i za druge. E, najednom su se sada setili principa i „pravde“. Bez obzira ko je stvarno pisao Obamin govor, američki predsednik se i u Londonu ponašao u duhu američkog nametanja stavova drugima, ali valja se podsetiti da je i Britanija deo toga, doduše na drugim mestima mada ne na svim. Bivši britanski političar i diplomata Kris Paten je jednom napisao da već decenijama Britanija u svetu ima ulogu „advokata američke politike ucena i sile“ i to samo prema „belosvetskim slabićima“.

obamauk03Obamina poseta je tako u poslovično „hladnoj“ Britaniji probudila mnoge emocije i uzburkala političku scenu ali, kao i obično, malo je verovatno da će dovesti do bilo kakvih promena. Hroničari taj dolazak već „krste“ samo kao oproštajnu posetu još jednog američkog predsednika. Ono što, međutim, ostaje jeste svedočanstvo o sve nepodnošljivijem bledilu političkih lidera savremenog Zapada. Jedan drugog zovu u pomoć, a ni jedan ni jednom ne može da pomogne. To su i znaci političkog haosa, nemoći i bezidejnosti, praznine savremenih političara, koji su sve dalje i dalje od stvarnosti i onog što obični ljudi zaista misle. To je realnost Zapada i sve drugo što se nudi javnosti su obmane i samozavaravanja.

Svet
Pratite nas na YouTube-u