GDE JE EVROPA POGREŠILA SA UMERENIM POLITIČKIM ISLAMOM

DANIJELA VASILjEVIĆ Sve dok EU ne shvati da je politički islam taj koji koči...

DANIJELA VASILjEVIĆ

Sve dok EU ne shvati da je politički islam taj koji koči integraciju muslimanskih došljaka u evropska društva, pomaka ne može biti

Na prošlogodišnjoj konferenciji za štampu pod nazivom Poziv Evropi – islam u Evropi (24. jun 2015, Brisel) visoki predstavnik EU za spoljnu politiku i bezbednost Federika Mogerini izjavila je da je ideja sukoba između islama i Zapada obmana za javnost. „Islam ima mesto u našem zapadnom društvu“, rekla je tada Mogerini, „islam pripada Evropi… i ne bojim se da kažem da bi politički islam trebalo da bude deo šire slike“. Tadašnja njena izjava u potpunosti je oslikavala dominantno mišljenje zapadnog političkog establišmenta, proisteklo prevashodno iz potrebe kreiranja „Novog Bliskog istoka“ –iznova po meri zapadnih centara moći.

Zapadna vizija „Novog Bliskog istoka“ proistekla je prvenstveno iz potrebe za obezbeđivanjem izvora i pravaca protoka energenata kao i obezbeđivanjem nesmetanog ulaska zapadnog kapitala na bliskoistično tržište. Realizacija ovog projekta zahtevala je slamanje arapskog socijalizma, sistema koji nije mogao da odgovori potrebama savremenog globalnog sveta. Posle zvaničnog prekida dotadašnjeg savezništva sa ekstremnim islamističkim organizacijama (poput Al Kaide), a koje je rezultiralo objavom „globalnog rata protiv terorizma“ 2001. godine, američka administracija svoju pažnju a i pozamašna finansijska sredstva usmerila je ka umerenim islamističkim organizacijama, videći u njima nove saveznike za ostvarivanje svojih geostrateških i geopolitičkih ciljeva. Najznačajnija od njih bila je ujedno i najstarija, kontroverzna oraganizacija Muslimansko bratstvo, osnovana još daleke 1928. godine u Egiptu, inače veoma rasprostranjena i dobro ukorenjena u muslimanska društva širom Bliskog istoka.

A ONDA SU „UMERENI“ DOŠLI NA VLAST
Identifikujući 17 ovakvih umereno islamističkih organizacija, američka administracija otpočela je pregovore sa njima sredinom 2002. godine, u čemu joj se kasnije pridružila i EU odlukom donetom na sastanku ministara spoljnih poslova 2005. godine u Luksemburgu, a na predlog Velike Britanije i Danske. Zapad je bio uveren u saradnju sa političkim islamom. Podsticaj ovakvoj odluci dala je i studija autorke Čeril Benard pod nazivom Civilni demokratski islam (Rand, 2003), u kojoj se detaljno analiziraju koristi saradnje sa umereno islamističkim snagama, koje se ne suprotstavljaju međureligijskom dijalogu i nisu antizapadno orijentisane.

Dobar deo američkog političkog establišmenta bio je uveren da su određeni delovi programa ovih organizacija prihvatljivi, a da se pojedini delovi daju „popraviti“ putem stalnog dijaloga. Pri tome je upravo Turska sa Erdoganovom AKP na čelu države bila primer liberalne i demokratske umereno islamističke partije, koja je zemlju vodila ka Evropskoj uniji. Međutim, niko u to vreme nije najavljivao da će te organizacije koje su proteklih 50-tak godina bile proganjane i ugnjetavane od arapskih sekularnih režima upravo na zahtev Zapada, samo neku godinu kasnije, preuzeti vlast širom islamskog sveta.

muslimanskabracaUvod u realizaciju nove američke vizije Bliskog istoka predstavljale su pažljivo organizovane i vođene revolucije tzv. „Arapskog proleća“, predstavljene kao prodemokratski spontani narodni pokreti. U suštini bile su to sunitske islamske revolucije, koje su sa bliskoistočne scene počistile sve sekularne režime, razorile države koje su stajale na putu zapadnim interesima, pri čemu su izazvale sektaška, verska krvoprolića, verske progone, talase izbeglica i na kraju stvorile pretpostavke za jačanje i širenje ekstremnih islamističkih pokreta i nastanak Islamske države.

Upravo u svetlu ove najnovije zapadne političke intervencije na Bliskom istoku, trebalo bi shvatiti izjavu Federike Mogerini o dobrodošlici političkom islamu u Evropi. Sadašnja zvanična i važeća zapadna politička podrška umereno islamističkim snagama na Bliskom istoku dala je vetar u leđa aktivizmu islamističkih organizacija u Evropi usmerenom prevashodno ka preoblikovanju evropskog društva u skladu sa islamskim vrednostima. Međunarodni institut za bliskoistočna i balkanska pitanja iz Ljubljane navodi da je danas većina islamskih kulturnih i školskih centara širom Evrope pod posrednom ili neposrednom kontrolom Muslimanskog bratstva, čija je krovna organizacija Federacija islamskih organizacija u Evropi a nalazi se u Velikoj Britaniji. Pritom je poznato da se islamisti prvenstveno oslanjaju na politička, socijalna i obrazovna sredstva u cilju islamizacije društva kao preduslova islamske vlasti.

Da su u tom pogledu islamisti postigli određene rezultate, svedoči i izjava bivšeg pripadnika Muslimanskog bratstva, pisca i islamologa Ahmeda Mansura da je „za mnoge muslimane u Nemačkoj islam njihov jedini identitet“. S druge strane, ekstremne islamističke terorističke organizacije, koje svoju ideološku platformu vide u Islamskoj državi, zahvaljujući sredstvima napredne komunikacije, šire svoju propagandu i redukovano ekstremno tumačenje islama među otuđenom evropskom muslimanskom omladinom. Jasan pokazatelj pojačane radikalizacije muslimana u Evropi predstavlja ogroman broj „Alahovih ratnika“ koji se danas bore pod zastavom Islamske države a koji su evropski državljani ili rezidenti.

PRETEĆI ERDOGANOV PRIMER
Suze Federike Mogerini pokazale su da je u susretu sa političkim islamom liberalno-demokratska država ostala bez odgovora. Stalnim poražavajućim ustupcima pred sve eksplicitnijim zahtevima islamista Evropa se našla na putu „tihe“ islamizacije, a da toga većina njene političke elite još uvek nije svesna. Nasuprot tome, stalno se izražava bojazan da bi se preduzimanjem značajnijih mera u pogledu suzbijanja rastuće radikalizacije među evropskim muslimanima pogodilo u ono što se u drugom religijskom i pravnom kontekstu smatra religijskim pravom ili moranjem. Raznim kvazinaučnim teorijama nastoji se relativizovati sama suština islamizma kao ideologije zasnovane na političkoj interpretaciji islama koja insistira na tome da islam nije samo vera već i politički sistem i, shodno tome, traga za uspostavljanjem islamske države zasnovane na islamskom pravu ili šerijatu. U tom smislu suštinske razlike između radikalnih i umerenih islamista nema, jer svaka vera, pa tako i islam, poziva na mir i toleranciju, a svaka (zlo)upotreba vere u političke svrhe može biti samo kontraproduktivna i na kraju opasna.

Istorijska je činjenica da su bezmalo svi današnji džihadistički pokreti rođeni u krilu Muslimanskog bratstva – od Al Kaide pa nadalje. I talibanski pokret se pojavio u Avganistanu kao umerena islamistička snaga, koju su podržale SAD u borbi protiv tadašnjeg SSSR, da bi po preuzimanju vlasti prerastao u antizapadni ekstremistički islamski pokret poznat po svojoj do tada nezapamćenoj surovosti. Erdoganova AKP tokom ove bliskoistočne krize polako pokazuje svoje „demokratsko“ i „liberalno“ lice – od podrške Islamskoj državi, preko brutalnog obračuna sa Kurdima i poslednjim laičkim recidivima u državi, do toga da je na kraju primorala i nemačku kancelarku Angelu Merkel da povuče poteze u pravcu gušenja slobode govora u svojoj zemlji. Najnovija inicijativa turske vlade o uvođenju verskog ustava dovoljno govori o tome u kom pravcu islamisti vode ovu državu. Izjava predsednika turskog parlamenta Ismaila Kahramana da pretežno muslimanska zemlja mora da ima verski ustav izazvala je proteste u državi, pa se strahuje da bi moglo lako doći i do građanskog rata, jer je jedan broj islamista spreman da uzme oružje u ruke kako bi ovu svoju nameru i ostvario.

erdogancarstvoSve dok evropski politički establišment ne bude shvatio da je upravo politički islam taj koji koči integraciju muslimanskih pridošlica u evropska društva, pomaka u tom pogledu jednostavno ne može biti. Odgovore na pitanja da li se ovde radi o nestručnosti, neznanju ili ideološkom slepilu odavno je dao dalekovidi Dragoš Kalajić u svojoj Evropskoj ideologiji, govoreći da je reč o „svesnim ili nesvesnim pobornicima podvrgavanja Evrope ‘novom svetskom poretku’, odnosno silama političkog mondijalizma, ekonomskog globalizma i društvenog multikulturalizma, što skupa čini poslednji agonični avatar angloameričkog, atlantskog kolonijalizma i liberalnog kapitalizma“.

Svet
Pratite nas na YouTube-u