UVOD U SRPSKI MAJDAN

HOAKIN FLORES Srpski nacionalisti će žrtvovati državu na oltaru ideala pri čemu su izgubili...

HOAKIN FLORES

Srpski nacionalisti će žrtvovati državu na oltaru ideala pri čemu su izgubili iz vida ideale za koje su se na početku borili

U subotu 30. aprila SAD su organizovale uspešan protest u Beogradu, označivši tako početak sledeće faze destabilizacije Srbije uz pomoć liberalno-nacionalističkog saveza. Nacionalisti DSS i Dveri žele bliže veze sa Rusijom i protive se ulasku Srbije u EU i NATO. Njihove kritike premijera Aleksandra Vučića u početku su bile usmerene na njegove poteze kojim je Srbiju približavao tim savezima. Međutim, tokom proteklih nekoliko godina postepeno su gradili zajedničku poziciju sa Vučićevim liberalnim protivnicima, čiji motivi za kritiku imaju drugačije uzroke: oni smatraju da je njegova proevropska orijentacija neiskrena i – u tonu sličnom onome koji iznose pojedini evropski zvaničnici – napadaju ga zbog nedovoljne brzine i određenih manevara koje vide kao kupovinu vremena.

Trenutno su pozicije SAD i EU po pitanju sukoba i stabilnosti najudaljenije još od 2003, kad su se lideri EU usprotivili američim intervencijama na Bliskom istoku. I pored toga što EU formalno želi da Srbija postane članica, ne žuri im se sa donošenjem te odluke. Ozbiljni interni problemi, oslabljeni evro i ukrajinski konflikt neki su od razloga zbog kojih EU prosto ne može da prima nove članice. U međuvremenu, SAD slede drugačiji kurs – kurs regionalne destabilizacije i pokušaj da se elementi haosa sa Bliskog istoka uvezu i na Balkan.

Plan je da se uništi srpska država, a ne tek vlada. Na njenom mestu trebalo bi da niknu najmanje tri mikrodržavice, uključivši Vojvodinu na severu, sa Novim Sadom kao prestonicom, i otcepljenje jugozapadnog dela zemlje Sandžaka, u kojem bi glavni grad trebalo da bude Novi Pazar, gde bi bila ustoličena radikalizovana bošnjačko-islamska vlada, koja bi se politički oslanjala na Sarajevo. SAD aktivno – direktno i indirektno – podržavaju i sponzorišu secesionističke pokrete putem raznih institucija.

RUŠENjE VLADE I UBRZANA DESTRUKCIJA SRBIJE
Dakle, nije teško zaključiti da su napori za rušenje ove vlade usmereni na ubrzanu destrukciju Srbije kao države. Uzevši to u obzir, igrajući na desnoj strani nacionalističko-liberalnog saveza, DSS i Dveri imaju mnogo principijelnih i inteligentnih lidera i pristalica koji će u sledećoj fazi trenutne političke krize moći da napravlje ključni zaokret i usprotive se pokušajima liberalne strane da nametne svoju otvoreno proevropsku i proNATO agendu.

Taktika obojenih revolucija je detaljno proučen metod koji ima svoje zasebne faze, strukture i socijalno-psihološke političke dimenzije, koje se sa lakoćom mogu prepoznati.

Naravno, i Srbi lako prepoznaju ovu taktiku kada se primenjuje u Siriji, Egiptu ili Jermeniji, čak i činjenicu da je već jednom primenjena u Srbiji. Međutim, ljudima je teško da uoče proces u kojem oni u realnom vremenu neposredno učestvuju. Preovladavaju emocije, politički žargon se pretvara u mantre, a planeri destabilizacije koriste čak i eksperimentalne metode poput NLP (neuro-lingvističko programiranje) i napredne socijalne psihologije, koja je pretvorena u oružje upereno protiv široke javnosti.

U samoj Srbiji među nacionalističkim pristalicama opozicije gotovo je nemoguće razumeti da ih neko iskorišćava i da javnost, po pravilu, uvek biva uhvaćena između zvaničnog i alternativnog medijskog diskursa. Targetiranoj populaciji se indukuje određena forma grupnog načina razmišljanja, pa često samo recituju ključne tačke diskursa mejnstrim medija, poput balkanskog Si-En-En-a i sličnih.

skotvucicAli ovo se ne događa odjednom. Na nacionalističkom krilu, potpuno svesnom da SAD žele da destabilizuju Srbiju, Vučiću su iz početka upućivane opravdane kritike. Ali, kad je isti ovaj milje prihvatio drugu vrstu kritika, koja potiče iz njima stranog liberalnog pogleda na svet – uopštena kritika Vučića pretvorila se u jedinu stvar koja je važna. Nacionalisti su prihvatili liberalnu vrstu kritike, koja je vrlo uopštena i generalizovana.

Srbi zaista jesu politički obrazovani, ali se manipuliše njihovim strastima i emocijama, koje se preusmeravaju i koriste u borbi sa unutrašnjim akterima. Normalno je i racionalno da niko ne želi da se oseti kao budala koju iskorišćavaju, tj. kao neko koga je bilo tako lako prevariti.

ZAŠTO NACIONALISTI MRZE VUČIĆA
Srbi svoju želju za potpunim suverenitetom projektuju na svoje lidere i u tome nema ničega lošeg. Ali ova osnovna psihološka potreba se izvrće i koristi za sasvim suprotan cilj. Srpski nacionalisti zapravo mrze Vučića jer im ukazuje na realnost u kojoj se nalaze. Mrze činjenicu da je Srbija poluvazalna država, koja deluje kao da sledi put sticanja statusa apsolutnog vazala. I oni zbog toga mrze lidera svoje zemlje, što je u stvarnosti samo odraz nacionalne sramote koju osećaju i koju posledično projektuju na nacionalnog predstavnika. To je klasična manipulacija Jungove i Frojdove psihologije, koja nadilazi okvire racionalnog diskursa. Ovo možemo razumeti kroz primer čoveka koji je rob i koji mrzi taj svoj status. Ali ta mržnja se postepeno pretvara u mržnju prema drugim robovima zbog toga što ga podsećaju na ono što on jeste; zbog toga što su realno otelotvorenje uslova samog ropstva.

Realnost je da Srbija nije potpuno suverena država, ali Srbi žele da kroz politiku postignu ono što im u ratovima nije pošlo za rukom. Vučić je takođe poluvazal zapadnim silama, koje žele da unište Srbiju, ali njegova racionalna politika, kojom pokušava da predstavi Srbiju kako „pobeđuje“ (ovo je bio slogan izborne kampanje), a njega kao nekoga ko ima moć u svojim rukama, usmerena je na izgradnju poverenja i podrške u srpskom narodu. Međutim, organizatori obojenih (prolećnih) revolucija napali su ga baš sa te strane i trajno razotkrili njegovu slabost. Ljudi saosećaju sa slabima, ali to nije osobina koju mogu da oproste svojim liderima.

Srbi su u unutrašnjoj politici fokusirani na relativno sitna pitanja, poput „transparentnosti“, pa se marginalna razlika u izbornom rezultatu može smatrati velikim uspehom SAD. To je jezik posleratne politike u Srbiji.

cenzuskoalicijaA Vučić je samo refleksija srpskih podela, a ne njihov uzrok. Nevažno je što je on ovo postigao kroz upravljanje medijima, pretnje, korupciju ili „proizvodnju saglasnosti“ (termin iz naslova knjige Noama Čomskog o medijima; prim. prev). Tu se prosto radi o širem filozofskom problemu same predstavničke demokratije; ne postoje primeri u svetu gde izborni rezultati nisu dobrim delom ostvareni uz pomoć ovakvih „koruptivnih“ mehanizama.

Otuda psihološko stanje nesvesnih sledbenika obojenih metoda počinje da prihvata sledeću iracionalnu pretpostavku: „Vučić je jak, zbog toga što je slab i sada, dok je najjači, možemo da se mobilišemo i da ga napadnemo, što bi trebalo da uspe, jer je slab. Sve što on uradi znak je slabosti režima. Slabost je loša za Srbiju jer nas stavlja u milost i nemilost neprijatelju, i nama je potrebna vlada čija politika će biti snažna. Demokratija je laž koju nam je nametnuo neprijatelj, ali Vučić je loš jer centralizuje moć u Srbiji i podriva evropske demokratske norme o vladavini prava i transparentnosti. To čini da u očima zapadnjaka delujemo necivilizovano, ali, naravno, problem je što se uopšte približavamo Zapadu, jer je sve što oni predstavljaju licemerno.“

GEOPOLITIČKA REALNOST VUČIĆEVE SRBIJE
Korupcija je u liberalnim demokratskim političkim procesima norma, i na nju se gleda kao na deo cele igre, a ne kao na kršenje nekakvih pravila. Stoga je licemerno što zvanični centri i veliki institucije američke moći, poput Saveta za spoljne odnose (CFR), zvanično napadaju Vučića zbog autokratsih tendencija.

Kad nacionalistički lideri opozicije papagajski trube o ovim temama, to deluje kao neka vrsta patetičnog preuzimanja ciničnih i licemernih stavova vašingtonskih i srpskih liberala. Te teme su dokaz da nacionalistička opozicija nije kapetan na opozicionom brodu. Nisu oni ti koji vuku konce – oni „iz stomaka“ protestuju protiv Vučićevog pomirljivog realizma u odnosima sa EU i NATO, a liberalne strukture čekaju da budu ustoličene kako bi mogle da kompletiraju proces uništavanja Srbije pošto padne Vučićeva vlada.

Šira geopolitička realnost izgleda ovako: SAD aktivno rade protiv energetskih interesa EU, i pre će izazvati četvrti balkanski rat nego dozvoliti da se EU i Rusija dogovore oko transbalkanskih energetskih koridora ili da se izgradi Kineski put svile i prateći infrastrukturni projekti.

Iako su optužbe o Vučićevoj korumpiranosti najverovatnije tačne, one su potpuno irelevatne: njegov pristup racionalnog i realističnog upravljanja aktuelnim političkim procesima preovladava u sto odsto slučajeva u svetu. Prosto, na taj način funkcionišu stvari u svim pozapadnjačenim liberalno-demokratskim društvima. Nacionalisti ovo razumeju, ali ipak prihvataju liberalne teme u svojim kritikama.

Taktike obojenih revolucija su prilagođene unutrašnjoj političkoj i sociopsihološkoj klimi targetirane države. Da bi imala uspeha u Srbiji, taktika mora delovati originalno i ne mora se nužno oslanjati na tradicionalne poluge neskrivenog stranog uticaja.

beogradopozicijaprotest01Za zemlju koja je već proživela iskustvo obojene revolucije taktika mora biti na neki način izvrnuta; mora delovati različito u odnosu na svoj prvi pojavni oblik. Mantra da je „ovaj put drugačije“ ipak uspeva da prođe, sve do konačnog srpskog poraza.

Još jedan element propagande obojenih taktika je nastojanje da se javnost onemogući da pravilno sagleda uzroke i posledice. Tako se Vučić od proizvoda srpske realnosti pretvara u njenog kreatora; od mete zbog koje se destabilizuje država u sami uzrok nestabilnosti. Nije potrebno naglasiti da taktika ne funkcioniše na drugi način. Građani ne žele nestabilnost. Glavna mantra u teoriji obojenih revolucija je ona kojom se targetirani subjekat optužuje da je izvor nestabilnosti. Rešenje koje se predlaže (ostavka vlade), navodno kako bi se prekinula nestabilnost, zapravo samo predstavlja čin njene konačne realizacije.

ŠTA SPAJA AMERIČKE IGRAČE I NACIONALISTE
Naravno, na nacionalističkoj strani pomenutog opozicionog saveza, mnogi od aktivnih organizatora i svi entuzijastični sledbenici nemaju nikakvu svest o planu koji se sprovodi i nastoje da ga aktivno i strastveno negiraju, istrajavajući na medijski indukovanim antivučićevskim parolama. To je sledeća faza savezništva u kojoj su se lideri partija, koji ne bi trebalo da imaju ništa jedni sa drugima, zakleli da će istrajati na kursu „dok ne obore Vučićev režim“. Trebalo bi obratiti pažnju i pravilno shvatiti zbog čega se koriste termini poput „diktator“ i „režim“.

Otvoreni američki igrači sa proevropskom i proameričkom ideologijom, poput Tadića, Jovanovića i Radulovića – kojeg su javno podržavali američki ambasadori Kirbi i Skot – podelili su binu sa nominalno inteligentnim nacionalistima poput Rašković-Ivićeve i Obradovića.

Zanimljivo je da je Vučić pozicioniran negde između dve krajnosti ovih „opozicionih“ grupa, iako je formalno bliži proevropskoj opciji.

Zapravo, kad bi liberali zajedno sa patriotskim partijama formirali vladu, pozicija na kojoj bi se našli ne bi bila mnogo različita od današnje pozicije Vučićeve vlade. To je takođe jasan pokazatelj da je politički realizam skrajnut pred politikom emocija i cinizma.

beogradopozicijaprotest02Sa one strane dnevnopolitičkog žargona štampanih i digitalnih medija fokusiraćemo se na specifične naznake protivrečnosti liberalno-nacionalističkog saveza. Prva grupa (Tadić i ekipa) su lideri proameričkog, antiruskog i proNATO političkog poretka, koji je instaliran odozgo“, tj. pojavio se u političkom vakuumu koji su SAD popunile nakon NATO bombardovanja Beograda.

Druga grupa (Rašković-Ivić i ostali) su antiamerički i antiNATO političari, koji svoje karijere grade denuncirajući NATO i politiku prve grupe i istovremeno napadajući narodnjački i tradicionalniji centar srpskog nacionalizma oličen u delovanju Srpske radikalne stranke, zbog njenih uloga u ratu i učešća u starom režimu. U ovom pogledu, druga grupa takođe šalje istu socio-političku poruku široj javnosti kao i liberali – želju da se raskine sa prošlošću.

JOŠ NIJE KASNO
Prva grupa napada Vučića zbog toga što „previše odugovlači“ sa ulaskom u EU i ne ispunjava EU standarde „otvorenosti i transparentnosti“, pod čime podrazumevaju nadgledanje i direktnu političku kontrolu Brisela i Vašingtona. Oni agituju za NATO i, kad bi došli na vlast, vodili bi Srbiju ka članstvu u toj organizaciji (čemu se Vučić protivi).

Druga grupa, koja optužuje Vučića zbog toga što vodi Srbiju u EU, zapravo ni sama ne bi marila za probleme transparentnosti i otvorenosti kada bi bili na vlasti (ovo nije pokušaj kritike, već realno sagledavanje stvari). Ali Srbi koji podržavaju savez liberala i nacionalista kao da su hiptnotisani – penzije, industrija, plate, EU, NATO, Kosovo, Hrvatska, Albanija, Rusija i regionalna destabilizacija više nisu važne teme iako su bile na početku. Sve što je sada bitno je ponavljanje mantre: „Vučić je loš“, „korupcija je loša“, „izbori su namešteni“, „Vučić mora da ode“.

Srpski nacionalisti će žrtvovati državu na oltaru ideala pri čemu su – što je zapravo najčudnije – izgubili iz vida ideale za koje su se na početku borili.

SAD teraju Vučića da napravi budalu od sebe. To je jedan od razloga za dovođenje savetnika poput Tonija Blera – obezbeđivanje da Vučić nastavi da vodi neku vrstu autodestruktivne politike. Vučić je zapravo direktna refleksija trenutne srpske realnosti, jer postoji vrlo malo prostora da se trenutna politika sa sadašnjeg kursa pomeri u bilo kom pravcu (ka EU i NATO ili ka Evroazijskoj uniji).

Ljude prosto frustrira što je realnost takva kakva jeste, a Vučić samo predstavlja personifikaciju te frustracije. Obojene taktike u potpunosti zavise od ove faze; izgradnja dobrih odnosa sa targetiranim liderom i korišćenje raznih metoda diplomatije „štapa i šagrarepe“ kako bi se on naterao da povuče seriju sukcesivnih nepopularnih poteza (smanjenje penzija, privatizacija, štednja, dug, inflacija i podrivanje valute itd.).

beogradopozicijaprotest03Postoji, naravno, još mnogo toga što bi se moglo napisati. U narednim nedeljama i mesecima neće biti lako predvideti putanju kretanja krivudavih političkih intriga. Postoje razne mogućnosti koje mogu biti isplanirane, a neke od njih će nas bez sumnje iznenaditi. Srpski nacionalisti, koji podržavaju ovu destabilizaciju, još uvek mogu da promene svoj kurs i iz majdanske pređu u jaku andimajdansku struju, što je taktika koja je postala jedan od ruskih antihegemonističkih specijaliteta.

Autor (Joaquin Flores) je direktor Centra za sinkretičke studije u Beogradu. Politički je konsultant i predsednik Nezavisnog udruženja novinara za mir i glavni urednik portala „Fort Russ News“. Autor je mnogih radova na temu obojenih revolucija i njihove povezanosti sa ratovima četvrte generacije. Redovni je gost ruske (RT) i iranske televizije (Press TV). Već nekoliko godina živi i radi u Beogradu

Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ

Politika
Pratite nas na YouTube-u