ANDREJ MANOJLO: OBOJENE REVOLUCIJE I SIMBOLIKA CVEĆA

Glavni instrument pritiska na vlast je omladinski protestni pokret U savremenoj ruskoj politici „obojene...

Glavni instrument pritiska na vlast je omladinski protestni pokret

U savremenoj ruskoj politici „obojene revolucije“ su jedna od tema koje su najaktuelnije i koje drže društvo u stanju stalne napetosti: upravo su one u Strategiji nacionalne bezbednosti Rusije označene kao najveća pretnja bezbednosti RF.

Upravo se „obojena revolucija“, koja je dobila čudan naziv „evromajdan“, 2014. godine pretvorila u ruševine Ukrajinu – nekada prosperitetnu zemlju, u kojoj je BDP rastao četiri odsto godišnje; upravo su od „obojenih revolucija“ počeli oružani sukobi u Libiji i Siriji.

U Brazilu se „obojena revolucija“ događa upravo sada: ta tehnologija se koristi da bi se uklonila predsednica Dilma Rusef, koja odbija da igra po taktovima SAD.

Još uvek i ruski i strani centri liberalne demokratije traže načine za sprovođenje scenarija „obojene revolucije“ u Rusiji, nadajući se da će uvući u to bezumlje zemlju koja hrabro štiti svoj suverenitet i nacionalne interese u uslovima nezabeleženog spoljnog pritiska od strane zapadnih „partnera“.

Međutim, teško da će im to poći za rukom: mi ćemo uspeti da se odbranimo.

„Obojene revolucije“ su tehnologije organizovanja državnih prevrata u uslovima veštački stvorene političke nestabilnosti, u kojima se pritisak na vlast vrši u formi političke ucene, a instrument ucene su omladinski protestni pokreti organizovani po specijalnoj šemi.

Pri tome je jedini cilj svake obojene revolucije – državni prevrat, koji se predstavlja kao spontana protestna pojava i masovna akcija građanske neposlušnosti. Neophodan uslov za uspeh „obojene revolucije“ jeste obavezno postojanje političke nestabilnosti u zemlji koja je sposobna da preraste u pravu političku krizu.

Uprkos tome što se obojene revolucije često veoma razlikuju međusobno i na geopolitičkom, i na socijalnom, i na ekonomskom planu, sve se one uklapaju u istu šemu koja podrazumeva organizaciju po modelu omladinskog političkog pokreta, njegovo transformisanje u političku rulju i korišćenje te snage protiv aktuelne vlasti u svojstvu instrumenta političke ucene.

To direktno ukazuje da „obojene revolucije„ u principu ne mogu dovesti do realizacije nadanja i htenja većine stanovništva.

Pri tome, one imaju i svoje zajedničke crte: u „obojenim revolucijama“ pritisak na vlast se uvek vrši u posebnoj formi – političke ucene; glavni instrument pritiska na vlast je omladinski protestni pokret.

„Obojene revolucije“ samo spolja podsećaju na prave revolucionarne pokrete: za razliku od pravih revolucija, koje su izazvane objektivnim razvojem istorijskog procesa, „obojene revolucije“ su tehnologije koje se uspešno maskiraju u spontane procese. Njih odlikuje gotovo teatralni nivo dramaturgije koji zapadni politikolozi svojski pokušavaju da predstave kao spontano i stihijsko izražavanje volje naroda, koji je iznenada rešio da povrati pravo upravljanja svojom zemljom.

„Obojene revolucije“ koriste faktor vojne sile samo u slučaju krajnje potrebe. Međutim, ne može se zanemariti činjenica da savremene „obojene revolucije“ zaista stvaraju uslove i povode za buduću vojnu intervenciju.

Model koji se nalazi u osnovi „obojene revolucije“ je jedan – to je stvaranje protestnog pokreta, njegovo pretvaranje u političku gomilu i usmeravanje njene agresije na aktuelnu vlast, kako bi se ona na taj način naterala da se dobrovoljno odrekne od upravljanja zemljom. Takav pritisak na vlast se uvek vrši u formi ucene, davanja ultimatuma pod pretnjom masovnih nemira i, što se događa ređe, fizičkih obračuna sa neistomišljenicima.

Ako vlast počne da se protivi, „obojena revolucija“ prelazi u fazu oružane pobune. Ponekad tu pobunu prati vojna intervencija zapadnih zemalja, kao što je bilo u Libiji, i umalo da se dogodi u Siriji.

U „obojenim revolucijama“ koristi se posebna simbolika čiji je cilj da se uključi mehanizam prepoznavanja „naš – njihov“, zahvaljujući kojem učesnici protestnih akcija prepoznaju jedni druge u političkoj gomili i, istovremeno, identifikuju protivnike koji nemaju odgovarajuće znake prepoznavanja (oznake).

Dugo je tipičan simbol „obojenih revolucionara“ bilo cveće: ruže u Gruziji, lale u Kirgiziji, različci u Belorusiji, jasmin u Tunisu itd.

Priroda porekla tih cvetnih simbola i atributa je veoma prosta – ona se nalazi u arhetipovima istorijskog sećanja Amerikanaca koji se sećaju hipi pokreta – „dece cveća“, koja su na poseban način izražavala svoj protest protiv države i njene politike.

To odmah odaje u scenarijima „obojenih revolucija“ karakterističan pečat severnoameričkih Anglosaksonaca.

Osim toga, u izboru cvetne simbolike krije se i težnja scenarista „obojenih revolucija“ da pomoću cveća u rukama žena i mladih naglase „nenasilnu“ prirodu „revolucije“, maskirajući time državni prevrat koji se vrši.

Spolja gledano, „obojene revolucije“ su nevojne tehnologije za promenu političkih režima. Zato ih često nazivaju tehnologijama ili instrumentima „meke sile“. Taj pristup dovodi u zabludu jer navodi na to da se „obojene revolucije“ smatraju mekšim i stoga naprednijim i po društvo manje opasnim oblikom vršenja uticaja na autoritarne režime. Tako se zapravo propagiraju „obojene revolucije“ kao nešto suprotno oružanim državnim prevratima.

Međutim, „obojene revolucije“ nisu ništa drugo nego instrumenti za slamanje demokratskih režima koji su kopija anglosaksonskih modela u nezapadnim zemljama. Amerikanci ne samo da su stvorili model demokratskog državnog uređenja orijentisan „na izvoz“, već su se postarali da stvore i specijalne instrumente predviđene za njihovo slamanje i demontažu režima, ukoliko nastane takva potreba.

A kao instrumenti se koriste „revolucije ruža“, „revolucije lala“ i ostalih nedužnih cvetova poput kamilice, različka i zvončića.

Andrej Manojlo, profesor Moskovskog državnog univerziteta, član naučnog saveta pri Savetu bezbednosti Rusije

Izvor Fakti, 09. maj 2016.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u