RADOŠ BAJIĆ: MRŽNjA

Hoćemo li se suprotstaviti cunamiju destrukcije, koji nas svakim danom sve više zapljuskuje i...

Hoćemo li se suprotstaviti cunamiju destrukcije, koji nas svakim danom sve više zapljuskuje i sami postati aktivni oglednici, dželati i protagonisti mržnje?

Ovaj tekst sam počeo da pišem pre Vaskrsa. Nisam žurio ni da ga završim – niti da ga objavim. Nije mi se dalo. Kao šiljati kamičak u cipeli – bola me je pomisao da je u susret najvećem prazniku u Srba neprikladno pisati o destrukciji i mržnji. Sada, kada smo u duhu uskršnje blagosti širokogrudo oprostili jedni drugima – žurim da otvorim srce. Da mi direktno iz duše kao vreli vosak iscuri žalost zbog bujanja zla i pakosti, zbog rušilaštva i mržnje kojoj smo izloženi u svakom trenutku i na svakom koraku.

A mržnje je na pretek – toliko da nam diše za vrat. Prati nas na ulici, na poslu, u gradskom saobraćaju, na stadionu, na TV ekranu, na naslovnim stranicama naših tabloida. Čak i tamo gde nikada nije bila i ne bi smela da bude – u školskim dvorištima, u čekaonicama zdravstvenih ustanova i u dečjim obdaništima… Sadističko iživljavanje grupe nabildovanih monstruma na pločniku ispred stadiona Partizana – aktuelni je primer brutalnosti i mržnje, naočigled slučajnih prolaznika i sigurnosnih kamera; i krsta sa kupole obližnje crkve Svetog arhangela Gavrila. Ako se ne bojimo policije – plašimo li se makar Boga? Kakav svet ostavljamo našim potomcima? Čemu se možemo nadati?

Kada smo, ničim neizazvani, nekome koga znamo, ili još prikladnije – koga ne poznajemo, učinili kakvo dobro delo? Jesmo li u autobusu ustupili svoje mesto nekome? Da li smo sačekali da u tesnoj ulici ispred nas neko bezbedno parkira svoj automobil, ili smo odmah pritisli na sirenu i uz psovke se zapitali: „ko mu dade dozvolu?” Skloni da se i uz labav povod busamo u prsa i dičimo sopstvenim nacionalnim egom – nesmotreno demonstriramo sve veću ravnodušnost pred destrukcijom koju mobiliše naše okruženje. Umesto da budemo poštovani i voljeni srazmerno dostignućima koje postižemo, što smo bolji i uspešniji – to nas više mrze! Ili je to danas uistinu srpski prepoznatljivi izum? Da se u zemlji, na njivama i međ’ šljivama, uspeh ne prašta? S krajnjim ishodom: postajemo društvo mrguda, lišeni kreativnosti i pokretačkog stimulansa za bilo kakav napredak.

Odgovornost za moralno posrnuće nacije snosimo svi, ali suvereno prednjače mediji i političari. O naslovnim stranama naše štampe izlišno je i govoriti. Prema tim naslovnim stranama izgleda da je Srbija ukleta zemlja u kojoj se nikada ništa lepo i normalno ne događa. Uvek je nešto šokantno – ubistva, polomljene lobanje, raskomadani udovi, smrt, nesreća, zavist, koristoljublje, zlo… I onda danima, umesto nadležnih – presuđivanje, pa huškanje, pospešivanje senzacionalizma, raspirivanje frustrirane gladi i mašte čitalaca uz objavljivanje najstrašnijih morbidnih pikanterija nečije tragične smrti. A sve sa ciljem da se obezbedi potreban rejting i što manja remitenda na trafikama. Tragična smrt mlade pevačice iz Borče i strašna medijska rašomonijada koja traje već nekoliko nedelja, nažalost, samo je jedan od takvih primera.

O pogubnim ishodištima rijaliti gluposti koje se emituju na srpskim nacionalnim TV frekvencijama – više niko i ne govori. Užasna tvorevina tzv. lake zabave, pošasti i neukusa već je integrisana u tkivo naše populacije, pogotovu mlađe. S katastrofalnim posledicama. Nesrećnici čiji su zdravstveni kartoni davno izgubljeni, nevoljnici sa društvene margine, propale estradne zvezde i edukovane prostitutke – slepo izvršavaju morbidne naloge medijskih i marketinških gurua, valjaju se po blatu, čupaju se za kose, fingiraju seksualne rituale i besomučno vređaju, pljuju i tuku. I tako drže oglednu nastavu iz destrukcije i mržnje! Zašto je onda čudno – kad đak osmog razreda u nekoj osnovnoj školi u Srbiji stolicom gađa nastavnika geografije, ili išamara profesorku fizike? Ostavite decu na miru, pa to su videli na televiziji! Ili, otkud to da tri devojčice u školskom dvorištu šutiraju po glavi svoju drugaricu i gase joj pikavce po nadlakticama? Tražili ste – gledajte.

I na kraju – političari. Pored svog političkog delovanja, zadatak im je da budu glavni promotori kulture dijaloga, lepog ponašanja i civilizovanog ophođenja; da budu moderatori dobre atmosfere i duha tolerancije u društvu. Nažalost, predizborna i postizborna halabuka pokazala je da se oni ponašaju potpuno suprotno. U ovdašnjem zakržljalom demokratskom embrionu političari su glavni protagonisti bahatosti, nadmenosti, netolerancije, isključivosti i mržnje po modelu: „što na um, to na drum”. Bez spremnosti na dijalog, na razumevanje i dobronamernost, oni svojom osionošću, nipodaštavanjem različitosti i drugačijeg mišljenja – promovišu najgore oblike netrpeljivosti i generišu mržnju kao osnovno sredstvo političke borbe. A sve u ime i za račun Srbije.

Posledice su već katastrofalne. Hoćemo li se prenuti? Hoćemo li se suprotstaviti cunamiju destrukcije, koji nas svakim danom sve više zapljuskuje, ili ćemo, da i ne primetimo, umesto žrtve, i sami postati aktivni oglednici, dželati i protagonisti mržnje? U društvu koje sa nama takvima – neće imati ni budućnosti ni perspektive…

Glumac, scenarista, reditelj

Izvor Politika, 10. maj 2016.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u