ROBERT MISIK: NAGLI ZAOKRET AUSTRIJE UDESNO ILI JOŠ JEDAN „ORBANISTAN“ NA POMOLU

Zemlja klizi udesno, a levih alternativa koje bi rašireno razočaranje i nezadovoljstvo mogle iskoristiti...

Zemlja klizi udesno, a levih alternativa koje bi rašireno razočaranje i nezadovoljstvo mogle iskoristiti za sopstvenu promociju nema nigde na vidiku

Bilo je to veliko iznenađenje kada je 24. aprila oko pet popodne, u prvom krugu predsedničkih izbora u Austriji, plava traka na TV ekranima naglo počela da raste i zaustavila se na 35 odsto glasova podrške za Norberta Hofera, kandidata krajnje desne Partije slobode (FPO). Njegov najbliži konkurent – bivši vođa Zelenih Aleksander van der Belen – dobio je 21 odsto glasova. Kandidati dve vladajuće (i nekada) velike stranke, demohrišćana i socijaldemokrata, spali su na po 10 odsto. Niko nije najavio takav razvoj događaja, nijedan politički komentator, nijedna agencija za ispitivanje javnog mnjenja.

U prvom krugu ovih predsedničkih izbora Partija slobode je ostvarila dosad najveći uspeh na saveznim izborima. Za to postoji više razloga. Prvo, u kampanji su vešto kombinovani tema Austrije iznad svega, anti-EU raspoloženje i otpor prema izbeglicama u dobro formulisanim i svima prihvatljivim porukama uperenim protiv establišmenta. Partija je u Hoferu pronašla kandidata koji uliva poverenje i deluje pomalo zaneseno i dečački – desni radikal koji ne uliva strah, možda pomalo ekstremnih stavova, ali sasvim bezopasan. Očekivani rezultat stranke tako je dramatično premašen. Njen zvanični lider Hajnc-Kristijan Štrahe je agitator starog kova čiji nastupi i stavovi rasteruju glasače, ali Hofer je fin i simpatičan momak, kao stvoren da se za njega glasa protesno, da bi se izrazilo nezadovoljstvo konkurencijom.

To objašnjava enigmu kako je Hofer toliko premašio očekivani broj glasova za FPO. Ali bez obzira na to, sam rezultat je zastrašujuće veliki, a doprinosi mu i sve ono što jača desni populizam širom Evrope: razočarenje u političke i ekonomske elite i osećaj „običnih ljudi sa ulice“ da više niko ni u šta ne veruje. Dodajmo tome i specifične okolnosti u Austriji: gnev koji je na sebe navukla velika koalicija stranaka koje su obeležile politički život posleratne Austrije, koje državu tretiraju kao privatno vlasništvo i najvažnije poslove poveravaju nesposobnim aparatčicima. Kancelar Verner Fajman je odličan primer za to. Kandidati dve etablirane, sve manje relevantne stranke doživeli su izborni debakl, a on i dalje mirno sedi u svojoj fotelji, kao da sa svim tim nema nikakve veze (dao je ostavku 9. maja, prim.prev.).

Sledeće nedelje će biti teške. Nema sumnje da je kandidat FPO Hofer odneo značajnu pobedu. Velika razlika između njega i favorizovanog Aleksandera van der Belena je šok za grupu oko levog centra. Potrebni su hrabrost i energija da se ta prednost poništi, kao i solidarnost demokratskih snaga – a to neće biti lako postići. FPO bi u svojoj kampanji mogao da iskoristiti jedinstven front otpora protiv sebe čitave zemlje, od kancelara do kardinala: „Gledajte, čitav establišment se udružio da blokira kandidata koji se bori za interese običnih ljudi“.

Iz sadašnje perspektive, ishod drugog kruga predsedničkih izbora 22. maja i dalje je krajnje neizvestan. Hofer je uglavnom iscrpeo glasački potencijal FPO, ali mogao bi privući još poneki glas iz konzervativnog tabora. Tradicionalni glasači zelenih i socijaldemokrata, s druge strane, u prvom krugu su masovno ostali kod kuće. To znači da bi Van der Belen mogao pobediti zahvaljujući izlasku onih koji nisu glasali u prvom krugu. Ako pridobije i veći deo glasova nezavisne liberalno-demokratske kandidatkinje Imgard Gris i glas onih koji su u prvom krugu glasali za kandidata SPO, onda bi mogao preskočiti onih 50 odsto plus 1, koliko mu je potrebno za pobedu. S druge strane, rezultatima prvog kruga FPO je dobio veliki podsticaj i partija puca od samopouzdanja.

Ipak, mogući savez za blokiranje Hoferove predsedničke kandidature je tek privremeni i minimalni program koji čak i ako uspe neće doprineti rešavanju dublje krize političkog sistema u Austriji. Sadašnjoj vladi vreme je odavno isteklo, a socijaldemokrati su samo beživotna masa na čelu sa kancelarom i šefom partije Vernerom Fajmanom čiji je kredibilitet posle bezbrojnih taktičkih manevara i obrta ravan nuli. Vladajuće stranke nemaju ideju kako da doprinesu napretku zemlje. Ispitivanja javnog mnjenja već mesecima pokazuju da će Partija slobode odneti prevagu na sledećim parlamentarnim izborima za dve godine, i to sa velikom razlikom: radikalna desnica drži stabilnih 32 odsto, dok demohrišćani i socijaldemokrati imaju po 10 odsto manje.

Stara politička scena se urušava. Ako želimo da sprečimo pretvaranje Austrije u „Orbanistan“, potrebna je operacija na otvorenom srcu: pre svega, socijaldemokrati se moraju osloboditi najvećeg dela svog rukovodećeg kadra, što bi morali obaviti dok su vezani za vladu čiji protagonisti čine sve da blokiraju jedni druge. To nije sasvim nemoguće, ali ovo svakako nije najbolji trenutak za to. Zemlja klizi udesno, a levih alternativa koje bi rašireno razočaranje i nezadovoljstvo mogle iskoristiti za sopstvenu promociju nema nigde na vidiku. Ako socijaldemokrati nisu spososbni da izvedu nagli zaokret, onda se brzo mora izgraditi nova alternativa. Sledeći parlamentarni izbori su zakazani za 2018, ali posle debakla na predsedničkim izborima niko ne veruje da će sadašnja koalicija potrajati toliko dugo.

Izvor Peščanik, 09. maj 2016.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u