VEČNA RUSKA GEOPOLITIKA ILI SVE ZAPADNE PREDRASUDE NA JEDNOM MESTU

STIVEN KOTKIN Putinov povratak na istorijski šablon Već pet vekova rusku spoljnu politiku karakteriše...

STIVEN KOTKIN

Putinov povratak na istorijski šablon

Već pet vekova rusku spoljnu politiku karakteriše ogromna ambicija koja premašuje državne kapacitete. Počevši od vladavine Ivana Groznog u 16. veku, Rusija se stotinama godina širila u proseku 80 kvadratnih kilometara dnevno, da bi na kraju njena teritorija zauzimala šestinu Zemljinog globa. Do 1990. bila je četvrta ili peta svetska industrijska sila i najveći poljoprivredni proizvođač u Evropi. Ali njen BDP po glavi stanovnika dostizao je samo 20 odsto britanskog i 40 odsto nemačkog. Prosečan životni vek u Ruskoj Imperiji iznosio je 30 godina, što je više nego u Britanskoj Indiji (23), isto kao u Kini za vreme vladavine dinastije Ćing i mnogo niže od britanskog (52), japanskog (51) i nemačkog (49) proseka. Pismenost je u Rusiji s početka 20. veka bila niža od 33 odsto, što je manji procenat od onog koji je Velika Britanija imala u 18. veku. Sve to bilo je dobro poznato ruskom političkom establišmentu čiji predstavnici su često putovali u Evropu, poredeći svoju zemlju sa najrazvijenijim država, što je trend koji traje i danas.

Istorija beleži tri kratkotrajna momenta izuzetne ruske dominacije: pobeda Petra Velikog nad Čarlsom XII i opadajućom Švedskom na samom početku 18. veka, nakon koje se ruska moć proširila na Baltičko more i u Evropu; pobeda Aleksandra I nad iscrpljenom Napoleonovom vojskom u drugoj dekadi 19. veka, koja je dovela Rusiju u Pariz kao arbitra u odnosima velikih sila; i Staljinova pobeda nad manijakalnim kockarom Adolfom Hitlerom 1940-tih, koja je Rusiji obezbedila kontrolu nad Berlinom, mnoštvo marionetskih država u Istočnoj Evropi i centralnu ulogu u oblikovanju svetskog posleratnog poretka.

Međutim, uz nekoliko izuzetaka, Rusija je gotovo uvek bila relativno slaba velika sila. Izgubila je Krimski rat 1853-1856, što je poraz koji je bacio senku na postnapolenovski pobednički sjaj i doveo do prinudne emancipacije kmetstva. Izgubila je i rusko-japanski rat 1904-1905, što je bila prva pobeda neke azijske zemlje nad evropskom u modernoj eri. Izgubila je Prvi svetski rat, nakon čega je pao imperijalni režim, i, na kraju, izgubila je i Hladni rat, što je poraz koji je doprineo padu sovjetskog naslednika carske države.

Tokom tih perioda zemlju je mučila relativna zaostalost, posebno u vojnoj i industrijskoj sferi. Ovo je više puta vodilo do besomučnih povećanja vladinih aktivnosti usmerenih na pomoć zemlji da uhvati priključak, što je samo dovodilo do poznatih ciklusa prinudnog industrijskog rasta, nakon kojih bi sledila stagnacija. Mnogi analitičari su pomislili da je ovaj obrazac zauvek okončan u 90-tim, sa napuštanjem marksističko-lenjinističke ideologije, usvajanjem višestranačkog sistema i neke vrste piratske kapitalističke ekonomije. Ali nukleus velike ruske strategije nije promenjen, i tokom poslednje decenije ruski predsednik Vladimir Putin vratio se trendu oslanjanja na državu u prevladavanju jaza između Rusije i moćnijeg Zapada.

aleksandarparizRaspadom Sovjetskog Saveza 1991. Moskva je izgubila više od tri miliona kvadratnih kilometara suverene teritorije – što je više od teritorije cele Evropske unije (oko 1,7 miliona kvadratnih kilometara) ili Indije (nešto manje od dva miliona). Rusija je izgubila deo Nemačke koji je osvojila u Drugom svetskom ratu kao i druge satelitske države Istočne Evrope koje su sve redom danas u zapadnoj vojnoj alijansi, zajedno sa nekim naprednim regionima bivšeg Sovjetskog Saveza, poput baltičkog. Drugi bivši sovjetski posedi, poput Azerbejdžana, Gruzije i Ukrajine, blisko sarađuju sa Zapadom na bezbednosnim pitanjima. Uprkos prisilnom pripajanju Krima, ratu u istočnoj Ukrajini i de facto okupaciji Abhazije i Južne Osetije, Rusija je morala da se povuče sa najvećeg dela teritorije koja je za vreme Katarine Velike nazivana Novorusijom, iz južnih stepa i sa Transkavkazja. Osim nekoliko vojnih baza, takođe se povukla i iz Centralne Azije.

Rusija je još uvek najveća zemlja na svetu, ali je mnogo manja nego što je bila, a teritorijalni obim velikih sila danas igra manju ulogu od ekonomskog dinamizma i ljudskog kapitala – što su sfere u kojima Rusija nazaduje. Ruski BDP dostigao je najveću vrednost 2013. godine, prešavši malo iznad dva biliona dolara, da bi danas spao na 1,2 biliona zahvaljujući oštrom padu cena nafte i kursa rublje. Naravno, mereno paritetom kupovne moći, pad je mnogo manje dramatičan. Međutim, mereno u dolarima, učešće ruske ekonomije u globalnom BDP iznosi svega 1,5 odsto, odnosno 15 puta manje od američke ekonomije. Rusija takođe ima zloglasnu reputaciju najkorumpiranije razvijene zemlje na svetu, a njena ekonomija, bazirana na eksploataciji resursa i ubiranju rente, zapala je u ćorsokak.

U međuvremenu, u sve izazovnijem geopolitičkom okruženju, Rusija se suočava sa nastavkom američke globalne dominacije i dramatičnim rastom Kine. I širenje radikalnog političkog islama predstavlja razlog za zabrinutost, jer muslimani čine oko 15 odsto od 142 miliona građana Ruske Federacije, a u nekim od većinski muslimanskih regiona često se javljaju nemiri i bezakonje. Za ruske elite – koje smatraju da status, pa čak i opstanak njihove zemlje zavise od mogućnosti da pariraju Zapadu – limitacija trenutnog kursa trebalo bi da je očigledna.

ŠTA JE POTREBNO MEDVEDU?
Rusi su oduvek osećali da žive u svetoj zemlji sa posebnom misijom, što je stanovište koje se često vezuje za Vizantiju, državu čijom se Rusija smatra naslednicom. Istini za volju, mnoge velike sile imaju slična osećanja. I Kina i SAD tvrde da imaju božanski mandat na izuzetnost, baš kao što su to činile Engleska i Francuska u dobrom delu svoje istorije. Iz Nemačke i Japana je bombama isterano to osećanje sopstvene izuzetnosti. Rusija je neverovatno otporna. To je mnogo puta dokazano na više različitih načina – Treći Rim, panslovensko carstvo, svetsko sedište komunističke internacionale. Današnja verzija uključuje evroazijstvo, pokret koji je 1921. pokrenula ruska emigracija koja je zamišljala Rusiju kao zasebnu celinu, u kojoj su fuzionisane Evropa i Azija.

sanktpeterburgkrovoviUnutrašnji osećaj posebnosti i specijalne misije doprineo je tome da Rusija učestvuje u malom broju formalnih saveza i da se nerado priključuje međunarodnim telima osim ukoliko može da ostvari status posebnog ili dominantnog člana. To ruski narod i lidere čini ponosnim, ali i istovremeno raspiruje negativna osećanja prema Zapadu zbog navodnog nipodaštavanja ruske posebnosti i važnosti. U tome je koren psihološkog otuđivanja praćenog institucionalnom divergencijom koju pokreće relativna ekonomska zaostalost. Kao rezultat toga, ruske vlade su generalno oscilirale između težnje ka bližim odnosima sa Zapadom i srditog odbacivanja onoga što smatraju ponižavajućim, pri čemu nijedna tendencija nije bila u stanju da permanentno ovlada ruskom politikom.

Još jedan od faktora koji je oblikovao ulogu Rusije u svetu je posebnost njene geografije. Ruska Federacija nema prirodnih granica, izuzev Pacifičkog i Arktičkog okeana, pri čemu ovaj poslednji sad postaje sporna teritorija. Budući da je često u istoriji plaćala ceh turbulentnih događanja u Centralnoj Aziji, Evropi i na Bliskom Istoku, Rusija je razvila hronični osećaj ugroženosti koji se često ispoljavao kroz neku vrstu defanzivne agresivnosti. Šta god da su u početku bili razlozi ruskog teritorijalnog širenja – koje je jednim delom bilo neplanirano i spontano – dobar deo političke klase vremenom je počeo da veruje kako samo dalja teritorijalna ekspanzija može obezbediti ranije stečene posede. Koncept ruske bezbednosti je otuda uvek bio zasnovan na teritorijalnom širenju, koje je sprovođeno sa ciljem preventivne zaštite od spoljnih napada.

I danas su manje državice na ruskim granicama viđene pre kao neprijateljski mostobrani nego kao potencijalni prijatelji. Taj sentiment je zapravo samo dodatno učvršćen nakon kolapsa Sovjetskog Saveza. Za razliku od Staljina, Putin ne priznaje postojanje posebne ukrajinske nacije kao zasebnog etniciteta nezavisnog od ruskog faktora. Ali, baš kao i Staljin, i on sve formalno nezavisne pogranične države – sada uključujući i Ukrajinu – vidi kao oružje u rukama zapadnih sila, koje nameravaju da ga iskoriste protiv Rusije.

Krajnji cilj ruske spoljne politike uvek je bilo permanentno nastojanje za izgradnjom moćne države. Budući u opasnom svetu i okružena sa tek nekoliko prirodnih bedema, jedinim garantom ruske bezbednosti smatra se moćna država koja bi bila sposobna da agresivno štiti svoje interese. Jaka država je takođe viđena kao garant stabilnog unutrašnjeg poretka, a rezultat toga je trend iskazan kroz pero 19-vekovnog istoričara Vasilija Klučevskog u rečenici koja predstavlja sublimaciju ruske hiljadugodišnje istorije: „Država se debljala, ali ljudi su mršavili“.

berlinkaput01Paradoksalno je, međutim, to što su napori za izgradnju snažne države neizbežno vodili ka podrivanju institucija i personalizovanju vlasti. Petar Veliki, utemeljitelj moćne ruske države, ukinuo je privatnu inicijativu, povećao urođeno nepovernje među zvaničnicima i učvrstio patronističko-klijentistički sistem vladavine. Prinudna modernizacija koju je sproveo jeste dovela do razvoja preko potrebnih novih industrija, ali njegov projekat jačanja državne moći zapravo je predstavljao duboko ukorenjen lični hir. Ovaj sindrom karakterisao je i vladavinu autoritarne dinastije Romanov, Lenjina i – posebno – Staljina, a uspeo je da se održi i do danas. Iz tog nesputanog personalizma često se razvija tendencija netransparentnog i potencijalno kapricioznog načina odlučivanja o ruskim strateškim pitanjima, što neretko završava vezivanjem državnih interesa za političku sudbinu jedne osobe.

DA LI PROŠLOST MORA DA BUDE PROLOG?
Antizapadna pizma i ruski patriotizam posebno su izraženi u Putinovoj ličnosti i životnom iskustvu, ali bi se i druga ruska vlada koju ne bi vodio bivši član KGB svejedno suočila sa izazovom prevazilaženja slabosti u odnosu na Zapad i željom za specijalnom ulogom u svetu. Drugim rečima, ruska spoljnopolitička orijentacija nije tek proizvod nečijeg izbora, već prirodno stanje stvari. Ali, ako ruske elite nekako uspeju da redefinišu osećaj sopstvene posebnosti i ostave po strani želju za nadmetanjem sa Zapadom, u kojem ne mogu pobediti, tada će moći da izvedu svoju zemlju na obećavajući i manje rizičan kurs.

Ovo je donekle ono što se dogodilo u 90-tim, pre nego što je Putin preuzeo kormilo i u Rusiji prevladao narativ o „ubodu nožem u leđa“ od arogantnog Zapada, koji je navodno u proteklih par decenija prezrivo odbijao da se otvori prema Rusiji, a nikako obrnuto. Ali takva perspektiva umanjuje značaj događaja unutar Rusije. Tačno je da je Vašington iskorišćavao rusku slabost u vreme mandata predsednika Borisa Jeljcina i posle toga. Ali nije neophodno podržavati svaki aspekt Zapadne politike u proteklih nekoliko decenija da bismo razvijanje Putinovog stanovišta posmatrali kao reakciju na spoljne poteze, a ne kao na poslednji primer duboko ukorenjenog i ponavljajućeg obrasca, uslovljenog unutrašnjim faktorima. Ono što je sprečilo postsovjetsku Rusiju da se kao ravnopravna članica priključi Evropi ili da formira – neizbežno – neravnopravan partnerski odnos sa SAD bio je osećaj ponosa i sopstvene posebnosti koji imaju velike sile. Dok Rusija ne uskladi svoje aspiracije sa realnim mogućnostima zemlje, ona ne može postati „normalna“ država, bez obzira na rast BDP po glavi stanovnika ili nekog drugog statističkog podatka.

Budimo sasvim otvoreni: Rusija je impozantna i veoma složena civilizacija. Nije tek bivša apsolutistička monarhija koja je imala problema da održi političku stabilnost i u kojoj se održalo etatističko ustrojstvo (kao na primer Francuska). Rusija je u pravu kad smatra da su posthladnoratovske nagodbe neizbalansirane, čak i nepoštene. Ali to se nije dogodilo zbog namere da se neko svesno nasamari ili ponizi, već predstavlja neizbežan rezultat apsolutne pobede nad Sovjetskim Savezom. U multidimenzionalnom globalnom rivalstvu – političkom, ekonomskom, kulturnom, tehnološkom i vojnom – Sovjetski Savez je izgubio na svim poljima. Kremlj, pod vođstvom Mihaila Gorbačova, izabrao je častan poraz umesto da ceo svet za sobom povuče u ambis, ali taj neobično blagi kraj igre nije promenio prirodu ishoda celog sukoba, kao ni razloge zbog kojih se vodio, a to je činjenica koju postsovjetska Rusija nikad nije zaista prihvatila.

Spoljni svet ne može od Rusije da iznudi takvo psihološko priznanje, ono što Nemci zovu Vergangenheitsbewältigung, tj. „suočavanje sa prošlošću“. Ali nema razloga da se to ne dogodi spontano među samim Rusima. Na kraju krajeva, zemlja bi mogla pokušati da sledi put Francuske, koja je istovremeno uspela da zadrži dugotrajni osećaj posebnosti i da se pomiri sa gubitkom imperije i njene specijalne misije u svetu, na taj način kalibrišući svoju nacionalnu ideju na nivo koji će se uklopiti u njenu smanjenu ulogu i izgradnju odnosa sa slabijim silama i manjim evropskim zemljama na principu jednakosti.

putinvojska03Ostaje pitanje da li bi čak i transformisana Rusija bila prihvaćena i usrdno dočekana u Evropi. Ali početak procesa iziskuje sposobnost ruskog rukovodstva da ubedi svoju javnost da trajno prihvati smanjenu ulogu i da se permanentno posveti unutrašnjim reformama. Spoljni faktori bi trebalo da budu strpljivi, uvažavajući činjenicu koliko bolan takav proces može da bude, posebno u odsustvu ratnog poraza i vojne okupacije.

Francuskoj i Velikoj Britaniji su trebale decenije da se odreknu osećanja sopstvene izuzetnosti i globalne odgovornosti, a neki tvrde da njihove elite još uvek nisu u potpunosti uspele. Ali čak i one imaju visoke bruto društvene proizvode, univerizete najvišeg ranga, finansijsku moć i globalno rasprostranjene jezike. Rusija nema ništa od toga. Poseduje trajno pravo veta u Savetu bezbednosti UN kao i jedan od dva najveća nuklearna arsenala i najviši nivo sposobnosti za vođenje sajber ratova. Ovi faktori, uz jedinstvenu geografiju, zaista joj daju neku vrstu globalnog domašaja. Ali, i pored toga, Rusija je živi dokaz da je tvrda moć krhka ako nije kombinovana sa drugim dimenzijama statusa velike sile. Koliko god da Rusija insistira na ravnopravnosti sa SAD, Evropskom unijom ili čak Kinom, ona to nije niti ima šansi da u kratkom ili srednjem roku stekne taj status.

A SADA NEŠTO SASVIM DRUGAČIJE
Koje su konkretne alternative proevropskoj orijentaciji i strukturnoj evropeizaciji Rusije? Zemlja ima veoma dugu istoriju prisustva na Pacifiku, ali nikad nije postala azijska sila. Jedino što joj nesporno pripada je dominacija u svom regionu. Nema rivala njenoj konvencionalnoj vojnoj snazi među bivšim sovjetskim državama koje, sa izuzetkom Baltika, takođe više ili manje ekonomski zavise od Rusije. Ali regionalna vojna superiornost i ekonomske poluge u Evroaziji ne mogu osigurati trajni status velike sile. Putin nije uspeo da Evroazijsku ekonomsku uniju učini uspešnom, ali, čak i da su se sve potencijalne članice udružile i počele usaglašeno da deluju, njihov kombinovani ekonomski potencijal i dalje bi bio relativno nizak.

Rusija je veliko tržište, što može biti atraktivno, ali komšijske države jasno uočavaju da bilateralna ekonomska trgovina sa njom osim pogodnosti nosi i izvesne rizike. Na primer Estonija, Gruzija i Ukrajina su generalno voljne da sarađuju sa Rusijom, ali samo pod uslovom da su ekonomski usidrene na Zapadu. Druge države koje su ekonomski zavisnije od Rusije, poput Belorusije i Kazahstana, uviđaju rizike udruživanja sa zemljom koja ne samo da nije razvila model održivog razvoja već i – uzimajući u obzir krimski primer – možda ima teritorijalne pretenzije prema njima. U međuvremenu proglašeno „strateško partnerstvo“ sa Kinom očekivano nije dovelo do većeg priliva kineskih investitora koji je trebalo da bude kompenzacija za zapadne sankcije. I onda odjednom Kina otvoreno i energično počinje izgradnju sopstvene Velike Evroazije, od Južnog kineskog mora, preko Azije do Evrope, delimično nauštrb interesa Rusije, ali uz njenu saradnju.

Današnja Rusija, koja voli da pokazuje mišiće, zapravo se strukturalno urušava, a Putinove akcije su nesvesno etnički homogenizovale i vesternizovale Ukrajinu više nego ikad ranije. Moskva ima napete odnose sa gotovo svakom susednom zemljom, pa i sa najvećim trgovinskim partnerima (Turska je poslednji primer). Čak je i Nemačkoj – najvažnijem spoljnopolitičkom i jednom od najvažnijih ekonomskih partnera Rusije – dosta svega, pa je podržala sankcije po cenu nanošenja štete sopstvenoj ekonomiji.

straniagent„Izgleda da su takozvani ‘pobednici’ iz Hladnog rata odlučni da idu do kraja i prekroje svet po svojoj meri kako bi mogao bolje da služi njihovim interesima“, navodi Putin u svom obraćanju na prvom godišnjem zasedanju Valdajskog debatnog kluba od krimske aneksije u oktobru 2014. Ali ono što predstavlja egzistencijalnu pretnju Rusiji nije NATO ili Zapad, već sam ruski režim. Putin je doprineo spasu ruske države, ali ju je onda vratio na trajektoriju stagnacije, čak i potencijalnog kolapsa. Predsednik i njegova klika su u više navrata neophodnost uvećanja ekonomskog i ljudskog potencijala navodili kao prioritet njihove vladavine, ali ipak izbegavaju sprovođenje dubokih unutrašnjih reformi koje bi to omogućile, opredelivši se umesto toga da ulažu novac u modernizaciju vojske. Ono što je Rusiji zaista potrebno da bi se izborila za sigurno i stabilno mesto u međunarodnom poretku je transparentna, konkurentna i odgovorna vlada; prava javna služba; pravi parlament; profesionalno i nepristrasno sudstvo; slobodni i profesionalni mediji i, na kraju, žestoka i neselektivna borba protiv korupcije.

KAKO IZBEĆI ČAČKANjE MEČKE
Trenutno rusko rukovodstvo nastavlja da na grbaču zemlje tovari teret vođenja prkosne i nezavisne spoljne politike, koja prevazilazi stvarne kapacitete zemlje i koja nije donela mnogo toga dobrog. Trenutni status, obezbeđen lukavom i nemilosrdnom politikom u sirijskom građanskom ratu, ne bi trebao da zamagli ozbiljnost ruskog strateškog položaja, iz kojeg je kombinovanjem slabosti i veličine proizašao autokrata koji pokušava da vodi zemlju koncentrišući moć u svojim rukama, što je rezultovalo pogoršanjem svake strateške dileme koju je trebao da reši. Kakve su posledice ovoga na Zapadnu politiku? Kako bi Vašington trebao da se odnosi prema nuklearnoj i sajber sili čiji lider nastoji da povrati izgubljenu dominaciju (iako u manjem obimu nego ranije); podrije evropsko jedinstvo i učini svoju zemlju „relevantnom“ po svaku cenu?

U ovom kontekstu korisno je prisetiti se da zapravo nikad nije bilo perioda trajno dobrih odnosa između Rusije i SAD. (Deklasifikovani dokumenti otkrivaju da je čak i savezništvo u Drugom svetskom ratu bilo prožeto dubokim nepoverenjem i većom suprostavljenošću interesa nego što se generalno do tada smatralo). Razlog tome nisu nesporazumi, loša komunikacija ili povređena osećanja, već razilaženje fundamentalnih vrednosti i državnih interesa i načina na koji su ih dve zemlje interpretirale. Za Rusiju najveća vrednost je država; za SAD su to individualna sloboda, privatna svojina i ljudska prava, tj. vrednosti često suprostavljene velikoj ulozi države. Stoga ne bi trebalo gajiti previsoka očekivanja. Takođe je važno i da SAD ne precene rusku pretnju, ali ne smeju ni da potcene mnoge prednosti koje imaju u odnosu na Rusiju.

Rusija danas nije revolucionarna sila koja preti da preokrene međunarodni poredak. Moskva postupa po poznatom principu delovanja velikih sila u međunarodnim odnosima – onom koji daje prednost prostoru za manevar nad moralom i pretpostavlja neizbežnost konflikta, supermaciju tvrde moći i vidi cinizam u motivima drugih aktera. Na pojedinim mestima i povodom određenih pitanja Rusija može osujetiti američke interese, ali čak ni izdaleka ne prestavlja onakvu pretnju kakvu je nekada predstavljao Sovjetski Savez, pa stoga nema potrebe da joj se odgovara otpočinjanjem novog Hladnog rata.

Pravi izazov danas svodi se na želju Moskve da Zapad prizna rusku sferu uticaja u bivšem sovjetskom prostoru (sa izuzetkom baltičkih država). To je cena postizanja nagodbe sa Putinom, što zagovornici poboljšanja odnosa sa Rusijom neće uvek otvoreno da priznaju. Baš to je bio kamen spoticanja koji je sprečio dugoročnu saradnju nakon 11. septembra 2001. i ostaje koncesija na koju Zapad nikad ne bi trebalo da pristane. Ali Zapad zaista nije sposoban da zaštiti teritorijalni integritet država koje se nalaze u moskovskoj zamišljenoj sferi uticaja. Blefiranje tu neće pomoći. Šta bi onda trebalo uraditi?

Neki se pozivaju na Džordža Kenana i zagovaraju oživljavanje politike obuzdavanja, argumentujući da će spoljni pritisak držati Rusiju na odstojanju sve dok njen autoritarni režim ne padne ili se eventualno liberalizuje. I zaista, mnoga od Kenanovih zapažanja ostaju relevantna, kao na primer ona iz „Dugog telegrama“, koji je poslao iz Moskve pre 70 godina i u kojem je pisao o dubokoj nesigurnosti koja je navodila ponašanje Sovjeta. Usvajanje njegovih ideja danas bi značilo zadržavanje ili pojačavanje sankcija kao odgovor na rusko kršenje međunarodnih zakona, političku podršku zapadnim savezima i podizanje borbene gotovosti NATO pakta. Ali novi koncept obuzdavanja mogao bi se pretvoriti u zamku, jer upravo uzdizanje Rusije do statusa rivalske supersile i jeste ruski cilj koji je doprineo stanju trenutne konfrontacije.

Ponavljam, ključ je u strpljenju. Nije baš najjasnije koliko dugo će Rusija moći sa slabijim kartama da igra protiv SAD i EU, pritom plašeći svoje susede, otuđujući se od najvažnijih trgovinskih partnera, uništavajući sopstvenu poslovnu klimu i podstičući odliv mozgova. U jednom trenutku, kad efekat sankcija uzme maha, moraće da ispruži pipke u želji za nekom vrstom približavanja, što će otvoriti prostor za određene nagodbe. Uzevši to u obzir, moguće je da se trenutni spor ne reši u skorije vreme, budući da je ruski pokušaj osvajanja evroazijske sfere uticaja pitanje nacionalnog identiteta, koje nije tako lako podložno kalkulantskim proračunima o isplativosti takvog pristupa.

putinsvetTrik će biti u tome da se održi čvrst pristup kada je to neophodno – kao naprimer odbijanje priznavanja ruske sfere uticaja, čak i kada je Moskva sposobna da je ostvari vojnim putem – i da se istovremeno drži otvorenom ponuda za pregovore u kojima će se nastupati sa pozicije snage, ali bez zaletanja u nepotrebne i kontraproduktivne konfrontacije po većini drugih pitanja. Jednoga dana će ruski lideri možda uspeti da sagledaju očigledne limite konfrontacije sa Zapadom i želje za dominiranjem Evroazijom. Do tada odnosi sa Rusijom neće predstavljati krstaški rat u kojem se mora pobediti, već problem koji bi trebalo rešiti.

Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ

Foreign Affairs

Svet
Pratite nas na YouTube-u