IZDAJA ELITA

ALEKSANDAR PANARIN Ako suprotstavljanje države društvu rađa totalitarizam, suprotstavljanje elita stanovništvu rađa kolonijalni geto...

ALEKSANDAR PANARIN

Ako suprotstavljanje države društvu rađa totalitarizam, suprotstavljanje elita stanovništvu rađa kolonijalni geto

Niko još izgleda nije promišljao sa dužnom pažnjom o svim posledicama tog, kao nikad dosad, neprikrivenog i svesnog raskida elita sa sopstvenim nacijama. A posledice su potresne. Pre svega, reč je o potpunoj reviziji demokratskih dostignuća epohe moderne. Princip demokratskog suvereniteta naroda pretpostavlja da on bira vladajuću elitu i da ima mogućnost da kontroliše njen rad. Danas globalizacija stvara nadnacionalne centre vlasti nad kojima birači nemaju mogućnosti nikakve zakonske kontrole.

Odluke koje se ne mogu kontrolisati, po definiciji, postaju sve dogmatičnije i dalje od realnog života, s jedne strane, i sve sebičnije, pošto uzimaju u obzir samo interese onih koji ih donose, s druge. Upravo se takvim karakterom odlikuju sve odluke Međunarodnog monetarnog fonda, Svetske banke i drugih instanci čija su uputstva, revnosno izvršavana od strane kompradorskih vlada, opustošila i odbacila za vekove unazad čitave regione planete. Karakteristično je to da isti ljudi koji pokazuju zavidnu budnost prema ostacima autoritarizma i totalitarizma na Istoku s oduševljenjem pozdravljaju nekontrolabilnu autoritarnu vlast globalista, koja direktno preti čitavim narodima socijalnim genocidom.

CINIČNE ZVEZDE KOLONIJALNIH GETA
Pozabavimo se pitanjem: zbog čega tako katastrofalno pada kvalitet odluka koje se donose?

Postsovjetska elita, mada se i ne odlikuje nekom naročitom obrazovanošću, teško da je u tom pogledu zaostajala za prestarelim vođama poznokomunističke epohe. Pa ipak, tako katastrofalnih poraza i unutrašnje i spoljne politike u sovjetskoj epohi nije bilo. Stvar, prema tome, nije u profesionalnim kvalitetima elite kao takve, nego u njenom novom statusu. Pređašnja elita još nije bila izgubila povezanost sa svojom nacijom i nacionalni identitet – kolektivno „mi”, koje je objedinjavalo narod i elitu date zemlje. Nova elita od samoga početka nije se identifikovala s „ovim” narodom: njeno „mi” više se odnosilo na međunarodne centre moći – na internacionalu globalizma – nego na žitelje svoje zemlje. Ona drži kapital, ima vile, obrazuje svoju decu van „ove” zemlje. Prema tome, nju sudbina „ove” zemlje interesuje manje od svega. Umesto jedinstvenog nacionalnog prostora, sazdavanog tokom velikih pomaka moderne i prosvetiteljstva, danas se obrazuju paralelni prostori domorodačke mase i globalizatorske elite, koji se praktično nigde i nikako ne ukrštaju.

elite06Pozabavimo se ne samo političkim nego i ontološkim, antropološkim i egzistencijalnim posledicama toga raskida. Šta su elite za naciju? Šta su one prizvane da rade a danas više ne rade?

Kao prvo, elita predstavlja glas nacije. Sve strasne žudnje naroda, koje najčešće ne nalaze adekvatnu sopstvenu artikulaciju, njegove dubinske interese, njegova maštanja i proteste, sve to hvata sinovski osećaj elite i pretače u dela literature, u političke inicijative, u nove administrativne odluke.

Danas smo svedoci katastrofalne nacionalne ćutnje. Nikad još nije nacija bila toliko unazađivana, nikad joj nisu bili tako drsko otimani njeni resursi i prava, pa ipak ona ćuti. A sva je stvar u tome što je elita, preorijentisana na globalne prioritete, prestala da bude zastupnik nacije i njen glas. Otuda porazna neadekvatnost i neefikasnost protestne reči, koja postaje marginalna i već zbog toga bagatelisana.

Kao drugo, elita predstavlja akumulator nacionalnih dostignuća. Sam progres i nije ništa drugo nego mehanizam povratne sprege koji dejstvuje između stvaralačkih dostignuća elite i narodnog života. Elitne grupe, prethodno ih snabdevši svim dostupnim resursima, nacija delegira u osvajanja novih, efektivnijih načina života. A posle se ti bludni sinovi progresa, nakupivši nova iskustva, vraćaju u rodni dom da ga što je bolje moguće doteraju.

Zamislimo se: šta će se desiti ako se taj mehanizam povratne sprege prekine? Ako se svi preduzimljivi i talentovani, kad steknu nova znanja i profesije, približe višim standardima, i zaključe da odsad pa doveka lokalna sredina nije njihova sredina, da njihove nove mogućnosti nisu za ovaj narod, nego su samo lična ulaznica u međunarodni klub odabranih?

Ako suprotstavljanje države građanskom društvu rađa totalitarizam, onda suprotstavljanje elita svome mesnom stanovništvu rađa kolonijalni geto, u kome nema izlaza u spoljašnju sredinu i nema budućnosti. Kada se priča o globalizaciji kao o novoj pobedi principa komunikacije nad izolacionističkim, zaboravlja se da se precizira kako je reč o igri bez dobitka: nova komunikativnost elita plaćena je neviđenom izolacijom mase, zamandaljene u nemi prostor geta.

ŽIVOT NAPUŠTEN OD ELITE
Kako nazvati taj izolovani svet, iz koga je sve aktivno i perspektivno otišlo da se više nikad ne vrati?

Verovatno su tu ključevi tajne četvrtog sveta, koji je danas suprotstavljen ne samo prvome, zapadnome, nego i trećem, jer je iz trećeg još moguć put naviše, a iz četvrtog – nikad. Stvar je u tome što su u trećem svetu dejstvovale modernizacione elite u pravom smislu reči: sve ono što su naučile u procesu privremenih migracija – praktičnih ili tekstualnih – u sredini prvog sveta, one su se trudile da prenesu svojim sunarodnicima, da to učine opštenacionalnom baštinom. Tako su nastale nove industrijske zemlje trećeg sveta – tihookeanski „tigrovi” i druga brzonoga fauna progresa.

elite07U četvrtom svetu caruje drugi zakon: život napušten od elite, koja je uspela da sebi obezbedi lakše i udobnije prostore. U prostoru četvrtog sveta deluju samo centrifugalne sile, koje se više ne uravnotežuju centripetalnim. Što veći broj inicijativnih i talentovanih ode, to postaje nepodnošljiviji život za one koji ostanu, i još više raste verovatnoća da će u sledećem pokolenju odgovarajući odliv biti još veći.

Tako dolazi do ubrzavanja kontracivilizacijskog procesa: oni koji su već raskinuli sa lokalnom sredinom snižavaju njene perspektive, što sa svoje strane podstiče sledeće na odlazak. Progres – ta velika reč epohe moderne, zamenjuje se emigracijom – rečju koja odslikava sasvim drukčiju perspektivu, drukčija očekivanja. Progres – to je proces uključivanja dopunske energije i informacije u društvenu sredinu koju hrane novatorska stremljenja i mesijanska usrdnost nacionalnih elita. Migracija elita iz nacionalnog u globalni prostor je odbitak od progresa – brisanje šansi naroda napuštenih od strane onih na koje se tradicionalno računalo.

Pri tome, u onoj meri u kojoj elite koje se globalizuju raskidaju sa svojim narodima, one raskidaju i sa produktivnom ekonomijom i s autentičnim stvaralaštvom. Lakoća postojanja, koju one iziskuju, primorava ih da traže ne samo za život lake prostore, no i sve lakše poslove, koji postaju samo imitacija autentičnog stvaralaštva. Globalna sredina, u koju se regrutuje po kriterijumu lakoće i slobode od napora, neminovno postaje parazitska.

Tako, teško da se čovečanstvo može tešiti time da se eto progres, napustivši svetsku periferiju, sada koncentriše u svetskim centrima. O progresu se može reći ono isto što je Geteov Mefistofeles rekao o istini: nema je na grešnoj zemlji-periferiji, ali je nema ni gore. Progres nikad nije ukinuo biblijsku zapovest: „u znoju lica svog…” On je obećao da će muku čovekovog truda učiniti blagorodnom, prevodeći rad iz monotono mehaničkog u stvaralački plan, ali nije obećao da će napor zameniti permanentnom besposlicom.

Elite, koje su poželele da se oslobode svega što im predstavlja teško breme, distanciraju se ne samo od naroda nego i od sfere istinskog stvaralačkog profesionalizma. Globalistička elita isklizava iz realnosti u hedonističke prostore iza ogledala. Nije nimalo slučajno da se baš u njenoj sredini racionalnost prosvetiteljstva smenjuje proizvodnjom neverovatno primitivnih mitova i uranjanjem u virtuelne svetove. Zar ovde ne deluje osvetnički udes koji nihilističku elitističku negaciju preokreće u samonegaciju?

SIROTA DECA PROGRESA
U starim zemljama Zapada još ima preplitanja novoga načina postojanja elite, zasnovanog na globalističkoj otuđenosti, s prvošnjim, koji se izražava u ostacima nacionalnog i profesionalnog identiteta. Zbog toga tamo prostor četvrtog sveta – unutrašnji geto – raste znatno sporije. U Rusiji pak, gde je nova postsovjetska elita od samoga početka osvajala status globalističke otuđenosti i od zemlje i od naroda, provalija četvrtog sveta nezadrživo raste, zahvatajući ogromnu državu.

elite08Da bi se preciziralo ko zapravo ispunjava prostor četvrtoga svet, mora se obratiti pažnja na grupe koje ni u vremenima moderne nisu uspele da nađu sredstava efikasne samozaštite i samoorganizacije. Moderna je, umesto srednjovekovne organske celine, porodila dihotomiju formalno velikog i malog neformalnog prostora.

Veliki svet – to je sistem preduzeća, političkih partija, velike štampe i birokratskih organizacija. Taj je svet od samog početka osvojila bukačka manjina, koja je monopolizovala pravo na savremenost, na to što se smatra avangardnim i progresivnim. Izvan njega ostajalo je seljaštvo – najdrevnija socijalna grupa, vezana sa samom prirodom, žene čiji trud kraj ognjišta niti ko uračunava niti ga plaća, starci koji izazivaju podozrenje već zbog svoje privrženosti prošlosti, koju su progresivne ideologije oklevetale i svašta o njoj nalagale. Ovde pripadaju i etnosi koji ne žure da se rastanu sa svojom tradicijom i zbog toga su osumnjičeni od komesara modernizacije i misionara vesternizacije da su saboteri.

U vreme progresa je bila vapijuća nesaglasnost u pogledu brzine transformacija i poboljšanja između (na jednoj strani) velikog sveta, sveta organizovane proizvodnje, ratova i javnosti, i (na drugoj strani) arhaike malih lokalnih svetova. Na njima je progres očigledno štedeo i energiju i resurse – oni su morali da se strpe i pritrpe.

Novi socijalni pokreti koji su se pojavili sredinom 60-tih godina – ženski, omladinski, komunalni – prvi put su digli glas i progovorili o pravima i pretenzijama tog malog sveta svakodnevice, tako dugo ignorisanog od strane progresa. Pojavila se nada da će progres biti podvrgnut reorganizaciji, što će obezbediti da se on okrene ka svetu života svakodnevice – toj primarnoj strukturi našega bića. Jedni su pri tome polagali nadu u mala preduzeća, drugi u inicijativu malih lokalnih grupa vođenih principom „sve malo je blisko i lepo”.

Radi likvidacije disharmonije progresa, koji je pokazao tako čudno slepilo kad je u pitanju svet života, bila je potrebna preorijentacija elita – onih koje su svoj stvaralački i organizatorski talenat posvetile svetu javnosti i velikih organizacija. Svako je očekivao pojavu nove elite, osetljive na htonske (one koje idu od zemlje) i na ženske principe, koji su bili zasenjeni i umrtvljeni solarnom mitologijom progresa. Neformalne grupe, direktne horizontalne komunikacije, neposredna ljudska saosećajnost – svi ti koncepti alternativnih pokreta i građanskih inicijativa bili su usmereni na to da se razotkriju primarne bazične pretpostavke ljudske egzistencije, koje ideologija progresa nije uzimala u obzir. Reč je bila o tome da se prekine muk sveta života, da mu se da glas i da se njegovi predstavnici uvedu u krugove gde se donose odluke.

Sticao se utisak da se svest najosetljivijih elemenata elite raspinjala između dva pola: mita progresa, sa njegovim velikim ciljevima, i mitova svakodnevice, koji su cirkulisali u neformalnim komunikacijama porodice, komšiluka, opštine. Sama teorija globalnih problema i globalne ekološke krize sadržavala je obećanje adresirano krugu života. Zagađenje sredine, demografski problemi i problemi gladi, tajne boljke zemlje pretovarene bremenom industrije, svakodnevna stabilnost i dobrobit prinesene na žrtvu trci u naoružanju i drugim ambicioznim projektima – sve te teme pokazale su poraznu bliskost globalnog i lokalnog. Globalistika je obećavala da će progovoriti jezikom represirane svakodnevice, jezikom najpridavljenijih i najprigušenijih društvenih grupa.

elite09Da je do toga došlo, čovečanstvu bi se otvorile mogućnosti korekcije progresa, prevazilaženja njegovog specifičnog daltonizma, koji se očitovao u dalekovidosti i oštrovidosti za sve veliko i daleko, i kratkovidosti i gotovo slepilu kad je u pitanju malo i blisko. Ali desilo se nešto drugo.

RASISTIČKI POSTDEMOKRATSKI GLOBALIZAM
Pobedio je globalizam drugoga roda, znatno neprijateljskiji prema svetu života i nuždama mučaljive većine nego što su bili tokovi i ideologije klasične moderne. Sva kritika tehničkog, političkog, državno-birokratskog i inih otuđenja, kojim je bio bremenit veliki svet moderne, reinterpretirana je tako da posluži kao alibi neodgovornom razvratu novih elita. U parnici velikog i malih svetova pobedio je prvi, koji je kao nikad dotle raširio svoje granice – do globalnih razmera. Globalistika XX i XXI veka razlikuje se od globalistike 60-tih godina XX veka time što je sva kritika ekonomske elite, čija gramzivost stvara ekološke i socijalne krize i degradaciju svakodnevice, izvrnuta u njenu apologetiku.

Globalizam najnovijeg obrasca je apologetski globalizam, zasnovan na prehvaljivanju svega onoga protiv čega je negodovao demokratski globalizam 60-tih godina: tehničke civilizacije sa njenom suprotstavljenošću prirodi, ekonomske sredine sa njenom suprotstavljenošću socijalnoj, Zapada sa njegovom suprotstavljenošću Istoku, Severa sa njegovom suprotstavljenošću Jugu. Ako se nekadašnji globalizam hranio osećajima samilosti sa napaćenima i bezglasnima, onda se najnoviji hrani rasističkim i socijal-darvinističkim kompleksima, prezrivom mržnjom prema neprilagođenima.

elite10Globalisti starog kova zahtevali su reorganizaciju progresa, reinterpretaciju njegovih ciljeva, korekciju njegovih mehanizama – u duhu mekih ekonomskih tehnologija (koje pošteđuju prirodu), mekih socijalnih tehnologija (koje pošteđuju socijalno nezaštićene), mekih organizacionih tehnologija (koje pošteđuju opoziciju). Globalisti najnovijeg poziva, naprotiv, istupaju u svojstvu otvorenih progonitelja svega krhkog, nezaštićenog i neadaptiranog, svega što pripada krugu malog i lokalnog. Pobeda Zapada u hladnom ratu bila je protumačena od strane pobednika kao novi trijumf Zapada nad Istokom, civilizacije nad prirodom, ekonomskog principa nad socijalnim, prilagođenih nad neprilagođenima. Prerogativi pobednika bili su interpretirani u otvoreno ekspanzionističkom duhu, tako da su apsorbovali sve ranije prikrivene pomisli nezasite gramzivosti, nemerljive gordeljivosti i agresivnosti, neukrotivog vlastoljublja.

FAKTIČKE I SIMBOLIČKE REPRESALIJE
Novi svetski poredak ne samo da je izbrisao nade, i to ne samo nezadovoljnih i nemirnih, nego je i izbio tlo ispod nogu onih koji su poverovali u svoju uključenost u modernu, i to u samoj stvari i dokazali: kvalifikovanih radnika u industriji, inženjerskog korpusa, naučno-tehničke inteligencije – svih onih koji su oličavali nacionalni poriv ka boljoj budućnosti. Ali najveću agresiju novi globalizam je projavio u odnosu na one grupe u kojima je ovaploćena krhkost sveta života. Nova ekonomska vlast, koja je postala totalitarna, i koja ne trpi izdatke i protivteže, izgnala je iz preduzeća ženske, omladinske, profesionalne organizacije, drsko ukinula izborene socijalne garancije, vratila industrijski način života na surove obrasce od pre dva veka.

Faktičke represalije praćene su i simboličkim. Globalisti ne samo da lišavaju svoje žrtve elementarnih životnih prava nego se trude i da ih na svaki način diskredituju. Organizatori masivne deindustrijalizacije, koja je lišila milione ljudi prava na rad, pričaju o nepopravljivoj lenjosti „ovoga” naroda. Likvidatori socijalne države, lišivši žene svih socijalnih i profesionalnih garancija na osnovu kojih im je uskraćivano pravo da prodaju svoje telo, sada besne protiv propadanja morala. Kulturtregeri vesternizacije, koji su požurili da diskredituju narodnu kulturu i moral, optužujući ih da su tradicionalistički, dreče o lumpenskoj psihologiji nižih narodnih slojeva.

Ukratko, svima progonjenima i onima za koje se sumnja da su neadaptirani na svetsko tržište prišiva se da su otpadnici, neprijatelji savremene civilizacije. Suočeno sa tim otpadnicima i lumpenima, globalno civilizovano društvo, naravno, ima pravo da se zaštiti. S jedne strane, pomoću specijalnih „humanitarnih kampanja”, poput one koju su Amerikanci primenili prema Srbima, a sa druge – raznorodnim protekcionističkim barijerama, surovim imigracionim zakonodavstvom i drugim merama za stvaranje čiste Sredine za izabrane. Sudeći po mnogim znacima, globalisti razmatraju ideju o stvaranju globalnih zaštitnih korpusa, uz čiju će se pomoć lokalna kompradorska Sredina i globalistička Sredina metropole štititi od infiltracije grupa očajnika svetske periferije.

Najpre će biti da je propagandni rat protiv neadaptirane većine svetske i nacionalne periferije priprema za fizičko nasilje i genocid. Ta neviđena socijalna polarizacija, koju su izazvale reforme globalizma na čitavom prostoru svetske periferije koja se širi, ne može se dobro završiti. Ranije je takva polarizacija izazivala protest inteligencije protiv bezdušne sebične gospodske manjine. Sada ona zbog nečeg sve češće provocira proteste liberalnoga establišmenta baš protiv upropašćene osiromašene većine.

elite11Još do juče, osiromašenje je bilo socijalni pojam, povezan sa nepravednim uslovima koji se moraju ispravljati. Danas se siromaštvo iznosi kao rasni pojam, koji označava nepopravljivi mentalitet onih koji su osiromašili i koji, u stvari, ništa bolje i ne zaslužuju. A, kako se postupa sa zločestim nepopravljivim ljudima niže vrednosti, već nam je pokazalo iskustvo klasnog i rasnog terora totalitarnih režima XX veka. Sudeći po svemu, na to iskustvo već pogleduju pragmatičari novog svetskog poretka, koji su spremni da takav „poredak” odbrane svim sredstvima od navale „neprilagođenih” ljudi „niže vrednosti”.

Preveo DR DRAGOMIR M. DAVIDOVIĆ

E-nacija/Vidovdan

Svet
Pratite nas na YouTube-u