DA LI JE MOGUĆ NEMAČKI POVRATAK SEBI?

ULIJANA BEZUGLAVA Svi veliki nemački geopolitičari videli su Nemačku kao imperiju na kopnu i...

ULIJANA BEZUGLAVA

Svi veliki nemački geopolitičari videli su Nemačku kao imperiju na kopnu i izjašnjavali se za zajednicu sa Rusijom

Neverovatno je teško to izgovoriti,
Ali ja moram tako postupiti zato što je to istina.
Ne mogu da predstavim narod,
koji je više od Nemaca iskidan iznutra.
Vi vidite zanatlije, ali ne i ljude;
mislioce, ali ne i ljude; sveštenike, ali ne ljude;
gazde i sluge, mlade i porodične, ali ne ljude.
Da vas možda to ne podseća na bojno polje,
po kojem su, u potpunom haosu
razbacane otkinute ruke i noge,
a pesak ravnodušno upija živu krv?
Fridrih Helderlin, Hiperion

U poslednje vreme eksperti i ostali zainteresovani za politiku sve češće postavljaju sebi pitanje šta upravlja Nemačkom, odnosno nemačkom kancelarkom Angelom Merkel, dok prima masu izbeglica sa Bliskog istoka i iz Severne Afrike. Prihvata raširenih ruku, bukvalno sa hlebom i solju, trošeći na podršku i njihov smeštaj veliku količinu radne snage i resursa. To je ista Merkelova, koja dugi niz godina odbija da uvede i najmanje mere olakšanja viznog režima za Tursku (međutim, zbog Sirijaca, sada je pristala i na to) i nije potrošila ni paru više da pomogne Grčkoj zahvaćenoj krizom. Dešavaju se i slični napadi velikodušnosti na pozadini pripreme za opšte izbore 2017. godine, u kojima će migracija biti najverovatnije glavna tema, kao i sve veće razlike unutar vladajuće koalicije i nemačkog rukovodstva. Naročito lideri Bavarske hrišćanske socijalne unije, koji tradicionalno nastupaju u savezu sa hrišćanskim demokratama Merkelove, otvoreno saopštavaju svoje neslaganje sa kancelarom i potrebe da se ograniči trenutni protok ljudi u Nemačkoj.

U međunarodnoj politikološkoj zajednici postoje različite tačke gledišta o razlozima koji motivišu glavu nemačke vlade da široko otvori vrata za kulture i religije u velikoj meri strane za Nemačku, među kojima takođe mogu biti prisutni (i sigurno da prisustvuju) potencijalni kriminalci, regruti terorista i džihadista. Najrasprostranjenija tačka gledišta je da Nemačka, pokazujući human tretman izbjeglica, priprema plodno tle za trajno članstvo u Savetu bezbednosti UN. Postoji i prilično egzotična verzija – kao što navodi jedna britanska publikacija – da Merkelova ima bipolarni poremećaj, koji je čini neadekvatnom u svojim akcijama.

Gotovo niko ne postavlja pitanje da li je migraciona politika dobrovoljni izbor Merkelove i koliko je ona, kao nemačka kancelarka, suverena u donošenju određenih odluka. Ustvari, u modernom svetu, globalizovanom prema američkoj mustri, retko koja zemlja može da se pohvali nezavisnošću, ali govorimo o Nemačkoj – jednoj od najvećih svetskih ekonomija i lidera EU. Ostavljajući po strani činjenicu da se svakodnevna dobrobit nikad neće pretvoriti u političku moć, rizikovaćemo tvrdeći da je Nemačka znatno ograničena u ispoljavanju inicijative moći, ustvari, ona je i dalje okupirana teritorija sa neizvesnim međunarodnim statusom – ne samo de facto, već i de jure.

KOMOSA O KANCELAR AKTU
Autor ne tako davno objavljene knjige Nemačka karta, bivši šef nemačke vojne kontraobaveštajne službe Helmut Komosa, direktno govori o postojanju nekog tajnog državnog sporazuma između Nemačke i saveznika od 21. maja 1949. godine. Komosa tvrdi da su u njemu „osnovna ograničenja suvereniteta Savezne Republike nametnuta od strane pobednika u periodu do 2099, o čijem postojanju danas malo ko može znati. U skladu sa uslovima ugovora, savezničke sile su takođe imale i ‘pravo na potpunu kontrolu nad nemačkim sredstvima masovnih informacija’ sve do 2099. Pored toga, ugovorom je precizirano da pre polaganja zakletve svako ko pretenduje na poziciju saveznog kancelara Nemačke, u skladu sa naređenjem saveznika, mora da potpiše takozvani Kancelar akt. Pored toga, saveznici su preuzeli zlatne rezerve Savezne Republike“. Zanimljivo je da postojanje ovog upečatljivog dokumenta Komosa pominje gotovo usput, govori o teškoćama obnavljanja Bundesvera posle rata, a u toku daljeg razgovora uopšte se ne vraća na njega. Stiče se utisak da je obelodanjena tajna u istoj meri izvesna svetskoj eliti, koliko i strašna za neupućene.

prusi01Reč ćemo dati pobednicima. Američki politikolozi Džejms Goldgejer i vrlo poznati Majkl Makfol u knjizi Cilj i sredstva pišu da politički i ekonomski preobražaj, nakon čega je formirana savremena SR Nemačka, nisu bili njena „unutrašnja stvar“, već je ona sama bila „uključena“ u ekonomski sistem Zapada i zapadne bezbednosne strukture. Ovo je osnovni razlog, prema njihovom mišljenju, zašto se Nemačka kardinalno razlikuje od postsovjetske Rusije, koja, iako je pretrpela poraz u Hladnom ratu, nije bila okupirana, i zato je u Ruskoj Federaciji situacija krenula da se razvija ne kako je planirano, već sasvim drugačije nego što je bilo potrebno SAD.

Bez pogovora, kritičari mogu odbaciti iznete dokaze, pod izgovorom da je to fantazija preživelog nemačkog vojnika ili delimično odgovorno rasuđivanje obrazovanih političara, udaljenih od realne politike. Ali kako se postaviti, na primer, prema činjenici, da Nemačka i dan danas nema Ustav (Verfassung)? Umesto nje deluje takozvani Osnovni zakon (OZ) (Grundgesetz), izrađen i odobren 1949. godine od strane Parlamentarnog odbora, koji su odobrile SAD, Francuska i Velika Britanija, specijalno formiranog za tu priliku, a tek nakon toga od strane parlamentarnih struktura zemalja u sastavu zapadnih okupacionih zona. Ovaj dokument bio je usvojen privremeno, dok se ne reši pitanje ujedinjenja Nemačke – navodno, upravo je zato bilo rešeno da se ne dodeli naziv Ustav. Član 146 Glavnog zakona glasi da je on na snazi do onog trenutka kada na snagu stupi Ustav, koju će usvojiti ujedinjeni nemački narod. Međutim, u stvarnosti se desilo da se posle ujedinjenja Nemačke delovanje OZ automatski proširilo na zemlje, koje su do tog trenutka bile u sastavu DDR. Ni 1949. ni 1990. godine nikakav referendum nije bio održan niti se planira u bliskoj budućnosti. Prema mišljenju nemačkih „konspirologa“ simpatizera bukvalnog tumačenja člana 146, sve pomenuto stavlja u pitanje samo postojanje Nemačke kao države u međunarodno-pravnom smislu. U ovom kontekstu oni obraćaju pažnju i na tu interesantnu činjenicu, da u nemačkim dokumentima pod nazivom „građanstvo“ ne piše Bundesrepublik Deutschland (Federativna Republika Nemačka), već jednostavno „Deutsch“, to jest Nemac.

ČIME ANGLO-SAKSONCI „MOTIVIŠU“ NEMAČKU?
U povelji UN Nemačka nastavlja da figurira kao „neprijateljska država“, protiv koje zemlje pobednice Drugog svetstkog rata, kao i regionalni organi, koji se bave pitanjem mira i bezbednosti među državama mogu primeniti „prinudne mere“ bez sankcija Saveta bezbednosti, između ostalog u slučaju „obnavljanja agresivne politike“ (član 53 i 107). Generalna skupština UN je 1994. godine preporučila da se opozove definicija „neprijateljska država“ kao zastarela, međutim to nije bilo urađeno. Na taj način, sa pravne pozicije, ako bi se oslanjali na Povelju UN, ništa ne stoji na putu recimo SAD ili Velikoj Britaniji da jednostrano predlože inicijativu za „prinudne mere“ protiv Nemačke u slučaju ako bi recimo odredili da su koraci koje pravi (recimo u odnosu prema izbeglicama?) prilično „agresivni“.

prusi02Uzimajući u obzir pitanje sa samog početka, bilo bi pravilnije formulisati ga na sledeći način: kakvim se shvatanjima rukovode „zaštitnici“ Nemačke, „motivišući je“ da sprovodi tako destruktivnu migracionu politiku? (pitanje o konkretnim kanalima i obliku takvih „želja“ i „preporuka“, kojima Berlin prima takvu informaciju, međutim, odgovor na to pitanje daleko je iza granica shvatanja stručnog politikologa.) Verovatno u osnovi takve strategije leži duboki strah Anglosaksonaca od postojanja države na evropskom kontinentu koja je dovoljno moćna da bude izazov njihovoj vladavini i bezbednosti u svetu. Kroz prizmu geopolitike radi se o težnji civilizacije Mora da „potopi“ zonu takozvanog Rimlanda (koji obuhvata celokupnu teritoriju između Evroazije i Atlantika, što znači i Nemačku) i nametne joj temeljni izbor u korist talasokratije (atlantizam i globalizam), te je na taj način konačno „otcepi“ od Zemlje (Evroazije i multipolarnosti). Zbog čega je neophodno lišiti Nemačku – tog „velikodržavnog prvenca“ – čak i nade za preporod i učvršćivanje svog kontinentalnog identiteta.

Više od stotinu godina Anglosaksonci su rešavali ovaj problem metodično mada različitim sredstvima i sa različitim uspehom. Osnivač anglosaksonske geopolitike H. Makinder je još početkom HH veka pisao o potrebi da se primeni veliki preventivni napad na Evroaziju. I, mada je kao glavnog neprijatelja pre svega video Rusiju, preporučio je Velikoj Britaniji da ide linijom manjeg otpora i kao najverovatnijeg neprijatelja izabere Nemačku, zato što (a) Rajh bi verovatno bio dinamični pokretački deo rusko-nemačke pretnje; i (b) Nemačku je moguće prilično lako opkoliti i blokirati putem saveza sa susednim državama (to je, zapravo i učinjeno za vreme Prvog svetskog rata).

MAKINDEROVA VIZIJA
Već 1919. godine, to jest manje od godinu dana posle kraja Prvog svetskog rata, koji je bio fatalan za Nemačku, onaj isti Makinder u knjizi Demokratski ideali i realnost piše: „Šta će se desiti sa morskim silama ako se veliki kontinent jednom objedini da bi postao osnova nepobedive armade?“. Indikativno je Makinderovo lično učešće u pripremi Versajskog mirovnog sporazuma, koji je bio sastavljen tako da Zapadna Evropa dobije priobalne zone pomorskih sila. U isto vreme bilo je predviđeno stvaranje perifernih država, stvorenih da bi podelile Nemce i Slovene, i sprečile da se između njih formira kontinentalna strateška alijansa, koja bi predstavljala opasnost za ostrvske države.

prusi05Ipak, Nemačka, iako je izgubila rat i status imperije, nije se podvrgla okupaciji. Njena teritorija nije bila rasturena i, prema tome, značajan deo njenog političkog i iznad svega duhovnog suvereniteta bio je očuvan. Ideološka borba je nastavljena, a na njenom tlu ponovo su nikli krupni izdanci nemačke misli i duha, kao što su ideološko-politički pokret Konzervativna revolucija ili kontinentalna geopolitička škola K. Haushofera. Nažalost, politička praksa nacional-socijalizma i Hitlera, zaraženog rasističkim pristupom istoriji, razilazi se od solidarističkih vrednosti i herojske intuicije mislilaca Konzervativne revolucije i dolazi u sukob sa strogim smernicama nemačkih geopolitičara. Svojim Drang nach Osten (napadom na Istok) Hitler je prekršio „aksiom evropske politike“ Haushofera („Evroaziju je nemoguće ugušiti dok njena dva najveća naroda, nemački i ruski, nastoje da izbegnu međusobni sukob“) i sasvim merodavno postao krivac za smrt Nemačke, trijumf Civilizacije Mora i, na kraju, fatalnog slabljenja pozicije civilizacije Kopna.

Značajno je da je Nemačka na kraju Drugog svetskog rata bila podeljena po Berlinskom meridijanu, koji, prema analizi Makindera, deli Evropu na Zapadnu i Istočnu. Upravo Istočna Evropa predstavlja onaj kritični element koji bi, u slučaju da ga pripoji bilo koji od potencijalnih „organizatora“ kontinenta – Nemačka ili Rusija – dobija karakter geopolitičkog giganta takvih razmera da suparnici više ne bi imali način da kontrolišu Evroaziju.

UKIDANjE ISTORIJSKE NEMAČKE
Pošto Anglo-Saksonci u to vreme nisu mogli ništa da učine sa Sovjetskim Savezom (Rusijom), pokušali su barem da eliminišu istorijske korene potencijala sposobnosti Nemačke da transformiše geografski region centralne Evrope u geopolitičku silu (Mitteleuropa). Ono što se dogodilo na sastancima različitih struktura savezničke okupacije ubedljiv je dokaz da je Velika Britanija težila da proglasi ukidanje ne Hitlerove, već upravo istorijske Nemačke, iskoristivši priliku, koju je obezbedio greh nacizma i Svetski rat, koji je Hitler (formalno) sproveo. Dakle, sa manijakalnom upornošću, britanska delegacija stavljala je na dnevni red sastanka sindikalnih funkcionera drugog nivoa pitanje „ukidanja“, „likvidacije“ pruske države (dnevni red sednice Odbora ministara inostranih poslova usaglašen je na vrhu i nije mogao da sadrži takva pitanja jer takve odluke nisu bile usvojene niti na Jalti niti u Potsdamu).

„Reč ‘pruski’ ima zajedničko značenje u svetu, a to bi bio značajan doprinos… precizirati u saopštenju o uništenju pruske države“, insistirala je Britanska delegacija Komiteta za državnu upravu, predstavljajući svoj memorandum. „Dve stotine godina Prusija je predstavljala pretnju za bezbednost Evrope. Opstanak pruske države, ili barem samo njenog imena, može dovesti do iredentističkih zahteva koje bi nemački narod imao u budućnosti, može ojačati nemačke militarističke tendencije, a takođe može doprineti oživljavanju autoritarne centralizovane Nemačke, što je poželjno sprečiti.“

prusi08Pomenuti Komosa piše da su se zapadni saveznici u procesu razvoja Oružanih snaga „obnovljene“ SR Nemačke usredsredili na proterivanje pruskog vojnog duha iz sećanja nemačkih vojnika. „Postojao je imperativ da se eliminiše prekomerna pruskost. Odbacili su čak i čizme sa blokejima i kratkim vrhovima. Vojnik Bundesvera hodao je na mekom gumenom đonu. … Sve je moralo da izgleda, koliko je to moguće, ‘građanski’“. „Dok su vojnici Nacionalne narodne armije Istočne Nemačke nosili modifikovanu sivu uniformu bivših vojnika Vermahta, vojnici Bundesvera, obučeni su u mešovitu uniformu sa elementima američkog stila“, koja je „više ličila na uniformu portira u hamburškom St. Pauliju“. Kao što je mnogo ranije primetio jedan od istaknutih članova Konzervativne revolucije, Ernst Jinger, „nburgerska odeća čini da nemačka figura izgleda smešno“.

Današnji Nemci – sa svojom veoma moćnom privredom i besprincipijelnom kulturnom i spoljnom politikom prekomerne „tolerancije“ prema izbeglicama i netolerancije prema onima koji se usude da dovode u pitanje opravdanost „multikulturalizma“ – stvarno izgledaju smešno. Gledajući na način na koji se Merkelova dodvorava Turcima, poslušno zatvarajući oči pred činjenicom prisluškivanja nemačkih političara od strane Amerikanaca i dozvoljava da se vrši pritisak na nju na pregovorima o Transatlantskom partnerstvu, ponekad se čini da su Anglo-Saksonci skoro dostigla svoj cilj i da je sa Velikom Nemačkom završeno.

DUH PRUSKOG REDA
A, ipak, duša naroda je ideja o Bogu, i stoga je neuništiva. I u današnjoj Nemačkoj – izgrebanoj, zlostavljanoj, preplavljenoj migrantima, sodomitima, političarima, onima u stalnom pokajanju zbog zločina i zakonoposlušnim burgerima, koji ponizno posmatraju sve ove povrede prava – ostaju snage u kojima još uvek diše veliki kontinentalni duh – duh Svetog Rimskog carstva, Pruskog reda, „gvozdenog kancelara“ i ratnika-pesnika iz Konzervativne revolucije 20. i 30. godina XX veka.

Evo, na primer, izvoda iz odredbi programa Nacionalne demokratske partije Nemačke (NDPN); „Dostojanstvo i ljudska prava su definisana njegovom pripadnošću određenoj naciji“, koja se nalazi u centru sfere političkog. „Država je odgovorna pred ljudima, a ne pred pojedincem“. „Žena bi trebalo da bude pre svega žena i majka“, „domaćica“ je profesija kao i sve druge, i to mora biti osigurano zakonom“. „Zemlja i njena nedra pripadaju nemačkom narodu“. Pored toga, NDPN je za povlačenje američkih trupa sa teritorije Nemačke, insistira na povlačenju Nemačke iz Evropske unije i NATO, traži da se ukine pravo na azil za migrante i poziva da se obnovi toliko važan atribut suvereniteta kao što je smrtna kazna. U krajnjem slučaju, bar za ponovno izvršenje ozbiljnih zločina, naročito pedofilije, trgovine drogom, silovanja, ubistva.

prusi06Pokret građana za Nemačku (Bürgerbewegung pro Deutschland) i partija Republikanac (Der Republikaner) žele da vide Nemačku kao državu, gde vladaju „zakon i red“ i poštuje se prusko nasleđe. Jezgro obrazovanja mlađe generacije moraju postati „tradicionalne nemačke vrednosti, naime, disciplina, marljivost, red, pristojnost i čast“. „Učenju nemačkog jezika trebalo bi dati veliki značaj, dok se reforma 1996. godine, koja je u velikoj meri pojednostavila pravila pravopisa, ukida“. Republikanac je pristalica jačanja političke uloge institucija „direktne“ demokratije (posebno po pitanju usvajanja novog nemačkog Ustava umesto Osnovnog zakona) i smatra da je neophodno da se traži ukidanje izraza „neprijateljska država“ u odnosu na Nemačku u Povelji UN.

Nepotrebno je reći da su navedene stranke u modernoj Nemačkoj snažno demonizovane od strane vlasti, skoro uvek pod posebnim nadzorom Kancelarije za zaštitu (kako se ispostavlja nepostojećeg) Ustava i povremeno prisiljeni da brane svoje pravo da učestvuju u političkom procesu na sudu. Štaviše, one su marginalizovane kao „desničarsko-ekstremističke“ (u ruskom političkom diskursu to bi zvučalo kao „one sa kojima se ne rukuje“), a ne možemo isključiti prisustvo zaposlenih Anglo-Saksonaca u njihovim redovima niti izraelskih agenata, koji nastoje da kontrolišu i eventualno usmeravaju tendencije i procese koji prete njihovoj dominaciji nad Nemačkom, u pravom smeru.

ALTERNATIVA ZA NEMAČKU
Vrlo je verovatno da su se, upravo zbog prećutnog učešća, u programe ekstremne desnice uvukli stvarno pogrešni i zlonamerni slogani u duhu Hitlerovih rasističkih pojmova: na primer, definicija naroda kao monoetničke zajednice i na osnovu toga, izneti zahtevi da se iz SR Nemačke proteraju svi migranti. Na taj način su pravi nosioci pruskog duha upareni sa nemačkim rasistima i revanšistima – zloglasni potez! Ipak, samo postojanje takvih organizacija, kao i interesovanje za njih od strane obaveštajnih službi, ukazuje na to da u Nemcima, uprkos sprovedenom „vaspitnom“ programu, postoje nostalgija i neizbežna čežnja za njima sâmima.

Između ostalog, na nemačkom političkom horizontu, čini se, pojavila se sila koja je u stanju da barem delimično utoli tu čežnju. Radi se o partiji Alternativa za Nemačku (AfD), koja je nedavno značajno ojačala pozicije na pokrajinskom nivou i sa čvrstom namerom da uputi svoje poslanike u Bundestag posle budućih izbora. Ona ne prihvata rasističke i strogo etnocentrične recepte kolega iz desničarskog bloka i pažljivo se distancira od huligana i provokatora kako ne bi bila na udaru nacionalnog i međunarodnog establišmenta. AfD je orijentisana na prijateljsku istočnu politiku, posebno prema Rusiji i istovremeno je skeptična prema članstvu Nemačke u EU i NATO. Ne tako davno stranka je uspela da se oslobodi uticaja velikog broja atlantističkih agenata u svojim redovima, posle čega su, predvidljivo, učestali napadi na nju. Međutim, porasla je i njena popularnost u zajednici.

Budućnost će pokazati da je ova alternativa bila efikasna i prava. Alternativa je veoma potrebna ne samo Nemcima već i Evropi, koja je u nedostatku jake ujedinjene Nemačke, koja je okupljala „Stari svet“, osuđena da ostane skup raznorodnih država u različitim fazama desuverenizaije – neka vrsta bogatog etnografskog muzeja, čiji bi domaćin bile SAD a čuvar Velika Britanija. Nasuprot tome, Nemačka koja bi se vratila sebi mogla bi da učini Evropu istinskim nezavisnim centrom moći.

prusi07Pitanje je da li Rusiji treba takva Nemačka i Evropa, i da li ova renesansa preti novim monstruoznim ratom u Evroaziji? Veoma je veliki rizik da će snage Mora, kao i ranije, pokušati ponovo da ojačaju svoju globalnu nadmoć mešanjem identiteta i pujdanjem dve kontinentalne države jedne na drugu. Ali i moć Atlantske civilizacije poslednjih nekoliko godina poprimila je takve razmere da se niko sâm tome ne može suprotstaviti, tako da, što je više nezavisnih centara pravog suvereniteta, širenja multipolarnog sveta, veće su šanse za uspeh u suočavanju sa Levijatanom i njegovim novim svetskim poretkom. Svi veliki nemački geopolitičari videli su Nemačku kao imperiju na kopnu i izjašnjavali se u korist zajednice sa Rusijom. U našoj je moći da njihovim zavetima udahnemo život, čime bi se strahovi Anglo-Saksonaca konačno otelotvorili u stvarnosti – predugo su ih gajili na naš geopolitički i račun i na račun naše krvi.

A zatim – biće nevreme: mi ćemo se objasniti s njim, onako muški!

Katehon

Svet
Pratite nas na YouTube-u