NEMAČKI POGLED: DONALD TRAMP I NOVI AMERIČKI NACIONALIZAM

HOLGER ŠTARK Američka demokratija nikad nije bila „tako zrela za tiraniju“ kao što je...

HOLGER ŠTARK

Američka demokratija nikad nije bila „tako zrela za tiraniju“ kao što je danas

Pojedini momenti ove izborne kampanje evocirali su mračne uspomene. U Misipiju, na Floridi i drugim mestima mogući republikanski predsednički kandidat Donald Tramp zatražio je od pristalica da podignu desnu ruku i obavežu se na posvećenost njegovim ciljevima: „Svečano se zaklinjem da ću, bez obzira kako se osećam, bez obzira na uslove, bez obzira hoće li toga dana biti uragana ili bilo čega drugog, pre 12 dati svoj glas predsedničkom kandidatu Donaldu Trampu“. Destine hiljada su podigle desnicu i ponovile zakletvu za njim. Američke medije ovo je podsetilo na Adolfa Hitlera.

Da li je najmoćnija svetska država postala toliko osetljiva na autoritarnog nacionalističkog lidera? I šta ovaj talas nacionalizma znači za mogućeg demokratskog predsedničkog kandidata Hilari Klinton i ostatak Amerike?

Trampov uzlet je posledica tekuće krize u SAD, koja traje već dve decenije – krize koju su američke elite dugo ignorisale. Nemaju odgovore za Amerikance koji žive u državama poput Kentakija ili Oregona i više ne razumeju šta se dešava na Volstritu, u Beloj kući i ostatku zemlje. Ova izborna kampanja izbacila je tu krizu u prvi plan. To se evidentno može videti ne samo iz Trampovih pobeda već i iz strastvene podrške Klintonkinom rivalu Berniju Sandersu, koji je uspeo da termin „socijalizam“ opet učini prihvatljivim.

Amerika se oseća kao iscrpljena demokratija iako na prvi pogled ne deluje da je u lošoj ekonomskoj formi. Barak Obama oporavio je ekonomiju, koja je u 2015. porasla za 2,4 odsto. Nezaposlenost je pala na pet procenata. SAD su jedna od najbogatijih država na svetu. To je drugo najveće tržište za luksuznu liniju nemačkih automobila Porše, odmah iza kineskog.

Ali ovo rastuće bogastvo većim delom ide u ruke grupe multimilionera i milijardera, čija životna stvarnost je postala potpuno odvojena od one koju živi ostatak zemlje. Od 1999. prosečan godišnji porodični prihod pao je za oko 5.000 dolara (4.420), dok se njihova imovina smanjila za trećinu. Dve trećine svih domaćinstava je u dugovima, neretno vrlo teškim. Ovaj obrt u naciju sa nekolicinom pobednika i gomilom gubitnika uticao je na način razmišljanja američkih građana.

tramppublika01Sudeći po Njujork tajmsu, broj ljudi koji još uvek veruju u američki san pao je na najniži nivo u proteklih 20 godina. Više od polovine Amerikanaca mlađih od 25 godina ne veruje da je kapitalizam najbolji ekonomski sistem. Težnja ka bogastvu i društvenom napretku, silama koje je Aleksis de Tokvil jednom nazvao nosećim stubovima zemlje, više nije dovoljno jaka da održi jedinstvo američkog društva. Problem je dodatno zakomplikovan borbom za radna mesta i blagostanje između opadajuće belačke većine i rastućih manjinskih zajednica crnog i hispanoameričkog stanovništva.

SIMPTOMI EVROPE 30-TIH
„Nikad nije bilo više – legitimnog – pesimizma povodom američke budućnosti nego danas“, nedavno je na svom blogu napisao konzervativni kolumnista Denis Prager. Novinar Endrju Saliven, pišući za Njujork magazin, upozorava da kapitalizam u kasnoj fazi stvara „opravdani, revolucionarni bes, koji pozna demokratija teško može da umeri ili obuzda“. Zemlja pokazuje simptome Evrope iz 30-tih.

Tramp, koji je godinama najavljivao mogućnost predsedničke kandidature, razvio je perfidni instikt za ovaj momentum. On podilazi građanima koji su se našli na gubitničkoj strani procesa modernizacije, ili, da budemo precizniji, onima koji se plaše da će tako završiti. Suprotno uvreženom verovanju, među Trampovim pristalicama ne pretežu belci plavih okovratnika (belci bez visokog obrazovanja; prim. prev.) i nezaposleni. Izlazne ankete pokazuju da njegovi glasači imaju prosečan godišnji prihod od 72.000 dolara, što je više od prosečnih plata Sandersovih ili Klintonkinih glasača. Podrška Trampu otkriva strah američke srednje klase od društevnog i ekonomskog pada.

Suština njegove politike sastoji se u tome da na ovaj strah treba reagovati uspostavljanjem identiteta kroz marginalizaciju i izolaciju. To je evidentno iz obećanja da će izgraditi zid na granici sa Meksikom i zabraniti muslimanima ulazak u SAD. „Korišćenje etničkih stereotipa i igranje na kartu straha od stranaca direktno su preuzeti iz fašističkog priručnika“, nedavno je za onlajn magazin Slejt objasnio ekspert za fašizam Robert Pakston. Prema njemu, Trampov kampanjski slogan Učinimo Ameriku ponovo velikom zvuči identično kao slogani fašističkih pokreta. U nedavnom intervjuu za Vašington post Pakston dodaje da je „osećaj ugroženosti apsolutno esencijalan“ za rast fašizma, „a ja mislim da je on vrlo rasprostranjen u današnjoj Americi“, posebno u belačkoj srednjoj klasi.

Tramp, baš kao i evropski desničarski populisti, na taj osećaj ugroženosti i na složenost globalizacije odgovara agresivnim nacionalizmom. Na njegovim mitinzima sedišta se tresu kad desetine hiljada pristalica kolektivno zaurla odgovarajući na pitanje ko će platiti izgradnju graničnog zida: „Meksiko!“ Trampove pristalice ga bodre kad preti da će čoveka koji je došao da protestuje na njegovom mitingu udariti u facu. Deluje kao da su samo čekali nekoga ko će konačno obećati deportaciju – ako bude potrebe i prisilnu – 11 miliona ilegalnih imigranata iz Centralne i Južne Amerike. Kršeći socijalne tabue, Trampovi nastupi podsećaju na „mitinge fašističkih lidera koji su zastupali želje svojih sledbenika i puštali da ih one navode,“ nedavno je za magazin Amerikan inčrest napisao Džefri Herf, profesor politikologije sa univerziteta u Merilendu i ekspert za nacističku Nemačku.

Ovaj agresivni nacionalizam uparen je sa apsurdnim autoritarizmom. Zaista, ima nečeg operetskog u Trampovom obećanju glasačima da će nakon pobede na izborima njegov prvi potez biti poziv generalnom direktoru Forda, kojeg će u roku 48 sati prisliti da svoje automobilske fabrike preseli iz Meksika u SAD (da i ne pominjemo njegovo obećanje da će primorati Epl da prestane sa proizvodnjom ajfona u Kini). Ali Trampove reči su pogodile metu.

tramppublika02Što dalje odmiče predsednička kampanja, Tramp sve više modifikuje svoju domaću agendu. On svesno cilja gubitnički deo društva; ljude kojima preti društveni pad. Obećava da neće dirati socijalno osiguranje i garantuje da niko neće gladovati na ulicama. Ovim obećanjima on se usprotivio sopstvenoj partiji, u kojoj se na termin „država društvenog blagostanja“ gleda kao na sinonim za „komunizam“. On obećava jaku vladu, koja će sopstvenim građanima obezbediti poslove i garantovati zaštitu. Tramp istovremeno šalje nacionalističku i socijalnu poruku.

FAŠISTIČKE KARAKTERISTIKE
Ekspert za fašizam Pakston, poredeći Trampove mitinge sa onima koje je organizovao fašistički lider Benito Musolini, došao je do neverovatnog zaključka. Prema njemu, Tramp ne samo da podseća na Musolinija zbog načina na koji izbacuje donju vilicu već i po govorima. Njegove kratke hvalisave rečenice slične su onima koje je upotrebljavao Il Duce u svojim govorima, navodi Pakston. Tramp, baš kao nekad Musolini, maestralno upravlja publikom na velikim javnim skupovima. Čak i po svom preziru prema establišmentu, podseća na lidere revolucionarnih pokreta u Evropi 20-tih i 30-tih godina. Tramp ne vodi partiju, nego pokret, a njegove pristalice polažu svoje zakletve kandidatu, ne partiji.

Istorija se ne ponavlja. Nema naznaka da bi Tramp napadao druge zemlje i ubijao milione ljudi. I pored toga, neka od njegovih glavnih obećanja – prisilne deportacije, zabrana ulaska muslimanima i odbijanje ukidanja torture – imaju fašističke karakteristike. Tramp nije fašista. On, na kraju krajeva, ne želi da ukine Ustav. Ali jasno je da opasno koketira sa totalitarističkim elementima.

Američka demokratija nikad nije bila „tako zrela za tiraniju“ kao što je danas, upozorava Endru Salivan poredeći situaciju u SAD sa onom u Vajmarskoj Republici. Da li Salivan preteruje? Možda. Ali u politici nema zagarantovanih „srećnih završetaka“ (happy endings). Demokratija mora biti odbranjena.

Na američkoj eliti i civilnom društvu je da odgovore na ovaj izazov. Klintonova, verovatni kandidat demokrata, samo je delimično sposobna da se sa tim uhvati ukoštac. Kao neko ko je deo političkog života već decenijama, ona predstavlja establišment, a, zahvaljujući politici, postala je multimilioner.

Americi treba široki društveni dijalog o razlozima postojećeg besa, nepravednoj raspodeli bogastva i ekscesima kapitalizma. Republikanci su bili ti koji su – predvođeni Abrahamom Linkolnom – odlučili da ukinu robovlasništvo, čime su postavili temelj savremene američke istorije. Partija će na svojoj konvenciji u julu pred sobom imati još jedan izazov. Pre nego što nominuje svog kandidata, mogla bi da izbaci sve forme rasizma i mržnje iz njegove platforme, a onda bi Tramp morao da odluči želi li da se kandiduje za predsednika pod tim uslovima. Sa druge strane, ovo leto moglo bi da označi kraj de facto dvopartijskog sistema, u kom republikanci i demokrate više ne predstavljaju interese velikog dela ljudi. Zašto ne uključiti trećeg ili četvrtog kandidata?

tramppublika03Trampov odgovor na krizu je isključivanje drugih. Na to treba odgovoriti inkluzijom – ne samo Trampovih pristalica već i najslabijih delova društva. Ulog u SAD je mnogo veći od prostog nadmetanja dva predsednička kandidata. Radi se o pitanju tolerancije, pluralizma i same budućnosti duboko nagrižene demokratije.

Autor je šef vašingtonskog dopisništva magazina „Špigl“

Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ

Spiegel

Svet
Pratite nas na YouTube-u