DUGIN: RUSIJA NIJE DRŽAVA, RUSIJA JE NAROD

Rusi se dvojako odnose prema državi. Prema njoj smo nežni i surovi istovremeno, kao...

Rusi se dvojako odnose prema državi. Prema njoj smo nežni i surovi istovremeno, kao i ona prema nama. To je naš lik, naša senka, projekcija naših strahova i sasud naših nada

Ruski narod uvek je bio svestan svog jedinstva i svoje predodređenosti.

Osećanje pripadnosti jedinstvenoj ruskoj celini prožimalo je mnoge generacije naših ljudi i sabiralo smisao istorijskog bića.

Smisao svog postojanja u istoriji Rusi su poimali kao ispunjenje jedinstvene misije. Ona je poverena samo nama, ali mora da se dotakne svih drugih. Mi smo potvrđivali naše narodno saborno „ja“, ali ne u kontradikciji sa susednim narodima i pokoravanjem inorodnih.

Umesto toga, mi smo preuzeli vaseljensku odgovornost za sudbinu sveta, za teško delo spasenja duha koji traži punoću i savršenstvo.

Suština pripadnosti ruskom narodu je u neuhvatljivoj prisutnosti posebnog duha. On i čini Rusa Rusom. To je naročita struja: ona udara po nervima, ulazi u krv, nagoni zenicu da gleda unutra, u maglu naših ruskih očiju, u preliv blažene čežnje, u otkucaje srca, crvenog i živog, sa krvlju i treptajima tajanstvene snage.

Narod je nešto suprotno masi. Narod – to je celovitost, ona može da se oseća i u samoći, kad ne vidiš druge. Narod – to je prodoran krik, to je vetar koji odnosi našu svest u daleke daljine, struja visokog napona koja pad okreće u visinu.

Ruski narod stvorio je svoju državu, odbranio je od nasrtaja strašnih neprijatelja istog cilja. Mi smo kroz državu iskazali svoju vaseljensku skalu, našu duboku, iskrenu, ličnu zabrinutost za sudbinu sveta. Svih drugih naroda.

U osvit ruske istorije mi proživljavamo jedinstvo naroda i države, njihovu sintezu. Nadvisujući svoje unutrašnje granice narod je počeo da mašta o svom carstvu i iz sebe ga iznedrio. I živeo je za tu državu, i štitio je, i čuvao je za svoju veliku dušu. Ali, iznedrivši carstvo, Rusi kao da su se raspolovili, narodni duh se posmatrao u tom ogledalu, menjao perspektive pogleda, u ljutini ga razbijao da bi ga opet obnovio. To je istorija ljubavi i mržnje, zbližavanja i udaljavanja, niza pritajenosti i otvorenosti…

Narod se povremeno stapao sa državom, prožimao je i oživljavao, a zatim opet odstupao kao što vode oseke ostavljaju ozleđenu zarđalu konstrukciju sa zupčanicima koji škripe. Naravno, to je naše delo, ali su bivala vremena kada je izgledalo da to nije tako. Da je to nešto tuđe, prividno, pozvano – ne da sačuva, nego da uništi narod, ne da ga uzdigne, nego da ga ponizi, ne da oslobodi snagu duha, nego da je stavi na lanac.

Rusi se dvojako odnose prema državi. Prema njoj smo nežni i surovi istovremeno, kao i ona prema nama. To je naš lik, naša senka, projekcija naših strahova i sasud naših nada.

Država je slobodni dvojnik naroda, njegov odraz koji je dobio privid slobode. Kao što je đavo „majmun Boga“(1), tako je država „majmun naroda“. Tu je sve prepoznatljivo, ali je sve izobličeno.

Nasleđivanje po liniji naroda je osnovno i neotuđivo. Mi, Rusi, pre svega smo narod. To nas i čini onim što jesmo. Dolazeći k sebi mi idemo u narod. Idući u narod, mi dolazimo k sebi. U ruskom čoveku sliveni su „ja“ i „ne ja“.

Rusko – apsolutno. Nema ničeg drugog osim ruskog, budući da upravo rusko daje život svim ostalim stvarima.

Danas smo mi kao narod opet na raskršću. Već koji put. I opet je svet koji nas okružuje pun opasnosti. Ovoga puta to nisu samo neprijatelji i konkurenti, uvezene ideologije koje nas primoravaju da tuđim očima gledamo na sebe same i na svet koji nas okružuje. To je još i ogroman istorijski umor koji se navalio na naša pleća. Jer, za svaki korak u istoriji mi smo platili visoku cenu. Razumljivo je da je hiljadugodišnji put doneo mnogo razočarenja, umorio telo i dušu.

Ali danas, kao i uvek u teškim vremenima, mi nemamo drugog izlaza osim da tražimo nadahnuće, život i smisao u nama samima. Da tražimo u ruskom biću, u našem duhu, u našoj nacionalnoj ploti koja je naporima iznurena, ali očinskom verom ozarena.

Mi nismo masa, mi nismo klasa, mi nismo čak ni država – mi smo narod. Baš to je naš prvi i poslednji odgovor samima sebi i svima ostalima. Izvan naroda nema života.

I, ako opet želimo da živimo – ne da preživimo, ne da opstanemo, nego baš da živimo – onda moramo da se vratimo našem „ja“. Moramo da se pomirimo s njim, da ga iznova otkrijemo u sebi, da se operemo strujom naše krvi.

I da spasimo svet baš u trenutku kad se učini da će se on svakog časa strmoglaviti u novu fatalnu avanturu poput gradnje Vavilonske kule ili sveopštih izopačenosti posle kojih je usledio Sveopšti potop.

Čak i ako je potop pročišćenja neizbežan – mi moramo pouzdano da znamo da smo „posle potopa – mi“.

Postojaće Rusi, znači, postojaće svi. Ni manje ni više.

(1) U hrišćanstvu postoji običaj koji potiče od Blaženog Avgustina da se đavo naziva „majmunom Boga“. Reč „majmun“ upotrebljavana je u značenju „podražavanje, izvitoperena sličnost“.

Izvor Fakti, 21. maj 2016.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u