EVROPA I RAĐANjE DESNOG ODGOVORA

ALEKSANDAR VUJOVIĆ Globalističke elite zabrinjava činjenica da antiliberalni pokreti više ne nastupaju samo sa...

ALEKSANDAR VUJOVIĆ

Globalističke elite zabrinjava činjenica da antiliberalni pokreti više ne nastupaju samo sa zabačenih margina političkog života

Bilo koja politička akcija na visokom nivou nezamisliva je bez preduslova identiteske memorije, koja je i sama sposobna da je usmerava. Ali same reči nisu dovoljne. Morate biti u stanju da potvrite reči delima, morate iskoristiti život; to mora ići sve do volje da se, ukoliko bude potrebno, i sam život žrtvuje.
Dominik Vener

U prvom redu drvenih klupa prazne katedrale Notr dam, dlanovima podupirući padajuću glavu, sedeo je prosedi duboko zamišljen čovek. Njegovo lice, prožeto zracima prolećnog pariskog sunca koje se bešumno uvlačilo kroz šarene gotičke vitraže, reflektuje neku neobičnu beličastu svetlost, a pogled u očima spremnost ratnika koji je upravo odlučio da krene u poslednji boj. Uskovitlane misli, koje mu se već mesecima roje po glavi, ne dajući mu ni tren mira i spokoja, snagom razornog tornada i lakoćom majskog povetarca vode ga u još jedno od bezbrojnih kontemplativnih putovanja. Oseća kao da ih jasno može videti kako poput Bulgakovljeve Margarite krstareći lebde nad Evropom. Od Trijumfalne kapije u Parizu, preko krovova madridskih biblioteka i firentinskih kupola, nošene brandeburškim kočijama tiho i neopaženo se spuštaju niz barokne svodove i opet zabacaju sidro između njegovih slepoočnica, gde su odavno formirale pitanje sa kojim ne uspeva da se izbori: „Kako smo dopustili da dođemo dovde?“.

* * *

PITANjA
Kako smo došli do toga da najslavniji od svih kontinenata (evropski), duboko grca u demografskim, kulturnim i identitarnim krizama, dok njegovi stanovnici – poput nekakvih zaigralih psića – nastavljaju da jure svoj konzumeristički rep u nastojanju da opsesivnom nadgradnjom materijalne punine zamaskiraju egzistencijalnu prazninu? Šta je dovelo do situacije u kojoj je sveprožimajući duhovni bršljan toliko okovao Evropu da ona više ne samo da nije u stanju da odbrani svoje antičko i hrišćansko uporište i kulturnu samobitnost već ni osnovne socijalne subjekte kao što su nacija ili porodica? Zbog čega se evropski čovek, koji se vekovima uspešno branio od svih spoljnih osvajača, danas tako defetistički postavio pred sveprisutnom globalističkom hidrom, čiji pipci su odavno dokučili sve sfere javnog života, pa ih jasnije nego ikad možemo videti ne samo u politici već i u medijima, sportu i svim vrstama umetničkog izraza, od književnosti preko muzike do filma?

Ima nečeg ironičnog u činjenici da se Francuska, kao država-korifej revolucionarnog raskida sa hrišćanskom tradicijom, u kome je posejana klica globalnog nihila koji se od tada poput metastaza širi svetom – danas suočava sa najrigidnijim oblikom teističkog fanatizma, ovaploćenog kroz seriju terorističkih napada modernih arapskih kamikaza. Pucnji kojima su islamistički varvari gađali nedužne civile u Bataklanu i briselskom aerodromu ciljali su Evropu tradicije i viteštva, onu Evropu koje se plaše jer je u nekoliko navrata dokazala da je sposobna da ih porazi, a pogodili bespomoćnu i dezorijentisanu birokratsku tvorevinu koja se nalazi u slepoj potrazi za uporišnom tačkom zajedničkog identiteta svojih naroda.

Ali nisu ni žrtve ni potencijalna mogućnost novih napada ono što najviše plaši evropsku javnost, već svest o činjenici da još uvek postoje ljudi koji su spremni da – kako oni danas to vide – zarad nekih apstraktnih predstava o izmaštanim božanstvima, ovde, na evropskom tlu, žrtvuju svoje živote i za sobom u smrt povuku jedan deo njihovih sunarodnika. Ta klica teizma, koja se u Evropi vekovima sistematski ubija, dok na Bliskom istoku – gde se prvobitno i zapatila – ne samo da jača nego sve češće poprima krajnje ekstremne pojavne oblike, prestravila je Evropljane i prenula ih iz njihovih automatizovanih života u kojima im najveću brigu predstavlja cena koncertne karte nekog muzičkog benda ili ishod sledeće utakmice njihovog omiljenog fudbalskog kluba. Bio je to udar surove životne realnosti i okoštalog vitalizma orijentalne islamske civilizacije, koji je kao čekićem razbio medijske bedeme odrođenog zapadnog sveta i autoprojektovanu iluziju o ružičastoj stvarnosti koja ga okružuje. Upravo to i jeste glavni uzrok islamofobije koja se u poslednje vreme širi Evropom i koju će anglosaksonske globalističke elite, u skladu sa njihovim geopolitičkim interesima, nastojati da pretvore u autodestruktivni rat civilizacija.

varvarska opsada RimaEvropljani u muslimanima kao u ogledalu vide sav ponor i bezdan sopstvene duhovne praznine i mračnu budućnost koja ih čeka ukoliko nastave da se kreću stazom kojom su se odavno zaputili. Ako i ne može uvek da racionalizuje sopstvenu misao, evropski čovek instinktivno oseća da iz religijskog oslonca i poštovanja sopstvenih običaja i tradicije muslimani crpu snagu za demografsku ekspanziju i demonstraciju srednjevekovne borbene virilnosti, pa, budući da je mržnja naličje svakog straha, pavlovljevim refleksom gotovo nesvesno doprinosi stvaranju islamofobnih trendova.

Globalistički „gospodari Univerzuma“ (Pepe Eskobar) upustili su se u projekat opasnog civilizacijskog inženjeringa, koji preti da zauvek uništi istinske evropske vrednosti građene hiljadama godina. Skinuvši religiju sa viševekovnog pijedestala društvene samoidentifikacije, Evropljanima ja na njeno mesto instaliran laicizam, odnosno liberalna zamisao harmoničnog međuodnosa između države i religije, koja, za razliku od rigidne negacije božanstva koju ispoveda marksističko-lenjinistička misao, deluje na sasvim suprotan način – apsolutnom relativizacijom svih načela i vrednosti. Rezultat je talas zaprepašćujućeg indiferentnizma prema identitetskim pitanjima i društvena plima koja je najbolje opisana u proročkoj rečenici Fjodora Dostojevskog, koju je pre gotovo 150 godina izrekao kroz usta Ivana Karamazova: „Ako Boga nema – sve je dozoljeno!“

I zaista, kako drugačije objasniti pobedu Končite Vurst na takmičenju za pesmu Evrovizije 2015. godine nego kao posledicu nasilnog nametanja izvitoperenih vrednosti kojima se, bez ikakvog smisla i logike, kači etiketa „evropskih“. Sa terminološke tačke gledišta, zanimljiv je i naziv samog takmičenja koji preteže u javnom diskursu poslednjih godina. Radi se o složenici sastavljenoj od reči „euro”, što treba da simbolizuje Evropu, i „vision”, što znači vizija. Dakle, poruka je da je Končita Vurst vizija liberalne Evrope i pravac u kojem će ona nastaviti da se kreće, oslobađajući se svih balasta tradicije, identiteta i kulture koju je baštinila hiljadama godina. Ali zadržimo se još malo na semantici. Budući da se Evropska unija u više zvaničnih povelja opisuje kao „zajednica vrednosti“ i da se sintagma o „evropskim vrednostima“ toliko uvukla u diskurs evropskih mejnstrim medija, onda bismo, ako želimo pravilno da razumemo smisao agresivnog nametanja liberalnih vrednosnih okvira, trebali semantički dekonstruisati i sam pojam liberalizma. Sva načela filozofije liberalizma i sama ta idelogija zasnovana je na tezi ‘slobode’ – ‘liberty‘. Pri tome, sami filozofi-liberali (pogotovo Džon Stjuart Mil) ističu da ‘sloboda’ koju zagovaraju predstavlja strogo negativan pojam. Štaviše, oni razdvajaju ‘slobodu od’ (nečega) i ‘slobodu za’ (nešto), predlažući da se za njih koriste dve različite engleske reči – ‘liberty‘ i ‘freedom‘. Liberty podrazumeva slobodu od nečega i upravo odatle potiče naziv liberalizam. Za takvu slobodu se bore liberali u upravo na njoj insistiraju“ [1]. Dakle, jedina svrha liberalizma i liberalnih vrednosti, koja se iščitava i iz samog njihovog naziva, jeste da oslobađaju (od nečega). To znači da je taj ideološki sistem u potpunosti zavisan od neprijatelja, tj. bauka od kojeg treba da oslobodi svoje pobornike i na taj način ispuni sopstvenu svrhovnost.

Koncita Vurst 1Tako su za vreme trajanja Hladnog rata SSSR i komunizam samim svojim postojanjem hranili liberalnu ideologiju i njene dogme o pravima pojedinca, koje su, istina, u tom periodu zvučale daleko lepše i privlačnije od komunističke diktature sovjetskog tipa kao jedine zaokružene protivteže. Međutim, padom Berlinskog zida i kolapsom Sovjetskog Saveza liberalizam se našao u poziciji jedine dominantne ideologije, koja više nije imala ravnopravnog globalnog takmaca. I tu je nastupio takozvani period implozije – liberalni deo sveta počeo je da se urušava iznutra, napravivši od zapadnih društava „robove slobode“. U neprestanom traganju za neprijateljem koji bi mu udahnuo svrhu i smisao, a ne mogavši da probije čvrstu civilizacijsku citadelu islamskog ili kineskog sveta, liberalizam je ubrzano počeo zapadna društva da oslobađa od stega sopstvenih vrednosti, tradicije, religije, nacionalnog identiteta, porodice, i na kraju polnog identiteta. U tom ključu treba čitati pismo [2] koje je administracija Baraka Obame 13. maja poslala svim školama u Americi, gde se navodi da bi „učenicima trebalo da bude dozvoljeno da koriste toalete u skladu sa sopstvenim osećanjem rodnog identiteta“, koje ne mora nužno biti povezanom sa njihovim biološkim polnim predispozicijama. Dakle, Obama je naložio svim školama u Americi da ukinu podelu na muške i ženske toalete. Otuda ne treba da nas čudi ni što je pobedničku pesmu na Evroviziji 2015. izveo bradati muškarac koji se izjašnjava kao žena, dok će u budućnosti biti sve češća pojava slučaj od pre par dana, kada je norveška vlast oduzela rumunskom paru petoro dece radi „prevencije njihove indoktrinacije hrišćanstvom“ [3].

ODGOVORI
Nagla promena svesti evropskih naroda i prisilno nametanje nametanje tuđeg kulturnog, ekonomskog i (geo)političkog obrasca nisu mogli proći bez neke vrste reakcije, pa danas u Evropi postoji širok luk antisistemskih stranaka koje iz dana u dan sve više dobijaju na popularnosti, ali i jasno uočljivo stvaranje veštačke alternative, čiji zadatak je da anticipira i preusmeri nagomilane frustracije. Tipologija podele takvih pokreta u današnjoj Evropi može se izvršiti na više načina; od geografskog kriterijuma (jug i sever), preko geopolitičkog (antinemačke i antiameričke stranke) do ideološkog (levica i desnica).

NOVA EVROPSKA LEVICA
U prvu, dobrim delom veštački podstrekivanu i u mejnstrim medijima dosta zastupljenu grupu, spadaju novonastale levičarske vansistemske stranke i pokreti evropskog juga, čiji zamah i domašaj obično koreliraju sa ekonomskom perspektivnom zemlje iz koje potiču. Tipični predstavnici ove struje su španski Podemos Pabla Iglesiasa i Grčka Siriza, čijem lideru Aleksisu Ciprasu je pošlo za rukom i da se dokopa premijerske fotelje. Programsku agendu ovih pokreta i njihovih lidera, kao tipičnih predstavnika moderne radikalno-socijalističke škole mišljenja, karakterišu strogi fokus na ekonomske teme, pravedniju raspodelu bogastva i borbu protiv društvene stratifikacije; inkluzija marginalizovanih socijalnih grupa i zalaganje za prava manjina; kao i snažni antigermanski sentimenti, uzrkovani činjenicom da Nemačku i njenu politiku štednje vide kao glavnog krivca za katastrofalnu ekonomsku situaciju u kojoj se njihove zemlje nalaze. U intelektualne prvake talasa nove evropske levice mogli bi se ubrojati ljudi na skali od Tome Piketija, ekonomskog mislioca ukorenjenog u školi evropske socijaldemokratije, do radikalnih proameričkih eksponata Slavoja Žižeka i Bernar-Anrija Levog. Uprkos velikim razlikama, sva trojica su, manje ili više otvoreno, izražavali simpatije prema pomenutim pokretima i njihovim sledbenicima i predvodnicima, najčešće to (posebno kad se radi o Žižeku i Leviju) pravdajući strahom od „eksplozije desničarskog populizma“. Međutim, ključni problem sa ovim pokretima predstavlja činjenica da su na istom vrednosno-ideološkom kursu kao sistemske liberalne partije i da u tom pogledu u potpunosti slede duh vremena (zeitgeist) postmoderne. Veliki su borci za prava seksualnih manjina i strastveni pobornici „humanog“ odnosa prema izbeglicama, što u njihovoj interpretaciji podrazumeva puštanje slobodnog protoka milionskoj armiji ilegalnih migranata koja preti da trajno deformiše socio-kulturnu strukturu Evrope.

Zizek Cipras 1Činjenica da su ovakvi pokreti najviše narasli u – prethodno godinama ekonomski pustošenim – priobalnim mediteranskim zemljama, koje predstavljaju takozvane „nulte tačke“ na projektovanim rutama migrantskog upliva u Evropu, otvara prostor za određene konspirativne teorije. U svakom slučaju, jačanje levih stranaka, pa makar i maskiranih u kostim antisistemske borbe, ne može biti ideološki ili geopolitički odgovor na situaciju u kojoj se Evropa trenutno nalazi, jer su koreni današnje krize starog kontinenta u identitetskim i pitanjima suvereniteta u vođenju spoljne politike, a pojava poletnih levičarskih stranaka – što je primer Sirize koja je izneverila bukvalno svako obećanje dato svojim glasačima jasno pokazao – ne samo da ideološki i geopolitički u potpunosti korespondira sa amerocentričnim kursom atlantističke Evrope već preti i da, usled razočarenja zbog propalog pokušaja otpora, pasivizuje narode njihovih zemalja i tako im na duži rok ubije svaku želju za daljim suprostavanjem međunarodnim centrima moći.

DRUGA VRSTA LEVOG ODGOVORA
Postoji i druga vrsta levičarskog odgovora čiji fundamenti su utemeljeni popularnom triologijom Antonija Negrija i Majkla Harta, čiji je prvi deo iz 2000. godine pod nazivom Imperija privukao najviše pažnje. Ovde se zapravo radi o konceptu svesnog ubrzavanja destruktivnih procesa, čime bi u stvari trebalo da se ubrza autodestruktivni put kojim se, pod dirigentskom palicom SAD, kreće politički Zapad. Treba uzeti u obzir da je Antonio Negri – kao ozbiljan i veoma angažovan levičarski intelektualac i nekadašnji član italijanske terorističke organizacije Brigate Rosse, za kog se osnovano sumnja da je jedan od planera otmice i ubistva italijanskog premijera Alda Mora 1978. godine – ovu knjigu pisao u zatvoru, u vreme apsolutne kulturne, vojne, ekonomske i svake druge dominacije SAD, pa se na neki način ovo delo može tumačiti i kao očajnički krik protiv imperijalnih lanaca, koji, u organizovanju nedovoljno razjašnjenog pojma „mnoštva“ (što je termin koji predstavlja glavnu okosnicu druge knjige iz pomenute triologije, nazvane Mnoštvo: rat i demokratija u vremenu imperije), vidi šansu da se iznutra podrije i sruši imperijalni poredak. U suštini se radi o školi mišljenja koja jasno vidi dekadenciju i propast puta kojim Zapad ide i pokušva da iskoristi njegove slabosti za unutrašnju demontažu celog sistema.

Na sličnom tragu, 15 godina kasnije Mišel Uelbek objavljuje sada već čuveni roman Pokoravanje, koji je izazvao burne reakcije u Francuskoj i celoj Evropi. Radi se o knjizi u kojoj autor proročki predviđa da će, usled udruživanja kompletnog spektra političkih stranaka protiv desničarskog (ili kako ga mas-mediji nazivaju ultradesničarskog, istovremeno tepajući naoružanoj sirijskoj opoziciji da je „umerena“) Nacionalnog fronta, na predsedničkim izborima 2022. na čelo Francuske doći član – u velikom broju zemalja zabranjene – radikalne salafističke grupacije Muslimanska braća. Pritom, trebalo bi istaći da je Uelbek u mnogim intervjuima naglašavao da njegova knjiga, iako često interpretirana kao takva, ne nosi islamofobnu poruku, već upravo suprotno; on islam vidi kao rešenje. Napominje da je dugo razmatrao da glavni junak knjige umesto muslimana bude član katoličkog klera, ali je na kraju zaključio da je katoličanstvo previše oslabilo da bi moglo biti nosilac jedne tako radikalne promene i da više nema onu snagu i autoritet koje je nekada imalo (na tom koncu zanimljiva je i pontencijalno simbolična činjenica da je roman objavljen na pravoslavni Božić, 7. januara), a da, kako je jednom prilikom rekao u francuskom nacionalnom dnevniku, „ateizam postaje teško održiva pozicija“, tj. da je ateizam „naprosto bolno stanovište“. Suština Uelbekovog bunta je u tome što zapadnom svetu, kome je pošlo za rukom da sve relativizuje i sve dekonstruiše: naciju, porodicu, pa čak i elementarne lične identitete (jer tobože rod ne stoji ni u kakvoj vezi sa polom, o čemu elokventno svedoči Končita Vurst kao otelotvorenje duha vremena), upravo odgovara relativizmom, što knjizi daje poseban šarm. I zaista, ako je sve podjednako vredno i ako se Končita Vurst može ozbiljno smatrati nekom vrstom civilizacijskog dostignuća, zašto onda, u krajnjem slučaju, i ne izabrati islam u Francuskoj? [4]

UelbekDESNI ODGOVOR
Sa druge strane, u proteklih nekoliko godina ozbiljno jačaju desni pokreti širom Zapadne i Centralne Evrope, a, sudeći po dešavanjima u kampanji za američke predsedničke izbore, – gde je, i pored intezivne satanizacije korporativnih medija, Donald Tramp na stranačkim izborima uzeo najveći broj glasova u istoriji Republikanske stranke, ostavivši tako iza sebe figure poput Ruzvelta, Niksona i Regana  rast desnice je trend koji počinje da se preliva i na SAD. Krajnja, ili, kako je mediji često nazivaju ekstremna desnica postaje centralni subjekt političkog života u Britaniji, Švajcarskoj, Francuskoj, Holandiji, Danskoj, Poljskoj, Nemačkoj, Švedskoj, Finskoj, Austriji, Slovačkoj i Mađarskoj, a tradicionalno solidne rezultate beleži i u državama poput Grčke i Italije.

Uzroci jačanja nacionalističkih i konzervativnih pokreta u Zapadnoj i Centralnoj Evropi su brojni. U prvom redu tu je osećanje straha da će masovni priliv arapskih migranata trajno promeniti kulturno-civilizacijsku strukturu njihovih zemalja, ali i evropskog kontinenta u celini; zatim zabrinutost zbog terorističkih napada; potreba da se u klimi opšte mešavine identiteta (mellting pot) i perfidnih pokušaja svakovrsnog nametanja univerzalnog vrednosnog sistema, oličenog u pojedincu kao osnovnom socijalnom subjektu liberalne ideologije, sačuva kolektivni duh i autentičnost nacionalne kulturne baštine; i na kraju, ali ne i najmanje važno, porast antiameričkih osećanja koji se javlja kao direktna posledica sve ogoljenijeg kolonionalnog odnosa gotovo svih evropskih zemalja (kao i same Evropske unije) prema SAD.

Globalističke elite posebno zabrinjava činjenica da antiliberalne stranke i pokreti više ne nastupaju samo sa zabačenih margina političkog i javnog života već u poslednje vreme uspevaju da preuzmu vlast i povedu svoje zemlje u pravcu „neliberalne demokratije“, što je javno proklamovani društveno-ideološki vektor kretanja mađarske vlade, na čelu sa partijom Fides premijera Viktora Orbana. Rast desničarskih pokreta i naglašeno patriotski orijentisanih autoritarnih lidera svakako je jednim delom povezan i sa ruskom civilizacijskom alternativnom, oličenom u konzervativnoj državnoj ideologiji i piramidalno hijerarhizovanom sistemu vladavine, iz kojih se razvio globalni kult ličnosti ruskog predsednika Vladimira Putina. O tome govori i činjenica da je, nakon što je Bil Klinton optužio Poljsku i Mađarsku da su zemlje čiji lideri „putinizuju“ političke sisteme u svojim državama, promptno dobio odgovor u vidu poljskog zahteva za izvinjenjem i saveta da „poseti psihijatra“ [5] i Orbanove konstatacije da „on samo otvara usta, dok iz njega govori Soros“.

Takvi odgovori jasan su indikator sve smelijeg nastupa evropskih lidera prema SAD i tamošnjim vladajućim elitama. Orban je prvi uspeo da se nametne kao lider neke evropske zemlje koji se otvoreno usprotivio američkoj dominaciji, a u svetlu njegovih izjava kako „prioritet Mađarske nije razvijanje odnosa sa SAD, nego sa Rusijom i Nemačkom“ gotovo groteskno deluje činjenica da su pre samo tri godine SAD nekolicini evropskih zemalja (između ostalih i Francuskoj) naredile da izazovu nezapampćeni diplomatski skandal [6] i prizemlje avion ekvadorskog predsednika Eva Moralesa, samo zbog – ispostaviće se neosnovane – sumnje da se u njemu nalazi Edvard Snouden, na šta su ove reagovale podizanjem svojih borbenih lovaca.

Putin OrbanElem, iako korifej antiliberalne, panevropske i suverenističke politike među državnim liderima u EU, Orban ipak vodi jednu relativno malu i ne previše značajnu zemlju da bi mogao da izazove tektonske promene političkog sistema ili geostrateškog pravca kretanja Unije. Svakako je indikativno što zemlje nekadašnjeg socijalističkog lagera koje su se za vreme Hladnog rata najaktivnije protivile sovjetskom uticaju (Mađarska i Češka) danas preko svojih političara (u Češkoj je to predsednik Zeman) sve češće šalju poruke koje se ne dopadaju sadašnjim prekookeanskim kolonizatorima, ali gotovo da postoji sveopšti konsenzus da je nosilac štafete nove evropske desnice francuski Nacionalni front, koji vodi harizmatična i politički talentovana predsednica Marin le Pen. Preuzevši od oca vođstvo nad partijom, Le Penova je stranku brzo očistila od fašističkih i rasističkih elemenata (zbog antisemitskog komentara, u kojem negira postojanje holokausta, nedavno je iz partije izbačen njen osnivač i otac predsednice Žan-Mari le Pen) i jasno je profilisala kao konzervativnu, nacionalističku i prorusku stranku koja nastoji da odbaci liberalne klišee o multikulturalizmu, toleranciji i ljudskim pravima i u geostrateškom smislu zemlju vrati na De Golov put izgradnje široke Evrope od Bresta do Vladivostoka.

U suštini glavni protivnik Nacionalnog fronta nije tamnoputi islamistički fanatik niti predstavnik neke levo-liberalne sistemske partije, već apolitični evropski homo ludens, što sedi u centru Pariza i, sa slušalicama u ušima, bezbrižno pijucka kapućino, nezainteresovan za svet koji ga okružuje i budućnost svoje zemlje. Misija Nacionalnog fronta je da razdrma i probudi duboko uspavane Francuze i zemlju, nakon 200 godina suštinske apstinencije, vrati u epicentar istorijskih zbivanja i tako okonča proces koji je šezdesetih započeo Šarl de Gol.

PREDSTOJEĆI EVROPSKI VATERLO
Upalivši plamen romantičarske epohe viteštva, novi talas evropske desnice ustao je protiv aždaje pervertiranih vrednosti, političko-finansijskih elita i birokratizovanog briselskog čudovišta koje latentno izjeda evropski duh građen stotinama godina. Noseći baklju patriotizma i slobode, hrabrosti i istinskih vrednosti koje su neraskidivo utkane u genotip evropskog čoveka, poziv Nacionalnog fronta kao da je probudio celu Evropu, u kojoj tradicionalističke snage iz dana u dan pridobijaju sve više simpatija, i raspirio žar borbe protiv zajedničkog neprijatelja. Ipak, ono o čemu desnica mora voditi računa je činjenica da će globalističke elite sigurno pokušati da patriotski zamah i izduvni ventil desničarske energije u Evropi okrenu protiv muslimanske civilizacije, ili, što im ne bi bio prvi put, u pravcu međusobnih sukoba i ratova koji bi počivali na rasnim ili etničkim resantimanima i/ili teritorijalnim sporovima među evropskim narodima. Svest o tome da se ima posla sa epigonima istih onih elita čija se taktika u Evropi vekovima svodila na vispreni ples po tankoj žici latinske maksime „Divide et impera” biće od krucijalnog značaja za uspeh bilo kog suverenističkog pokreta otpora. To neizostavno iziskuje otvaranje prostora ljudima poput Alena de Benoe i Aleksandra Dugina ili idejama počivših Julijusa Evole i Dragoša Kalajića. Lažnoj levo-liberalnoj eliti mora se suprostaviti autentična desna misao koja će, pre svega promišljenim delovanjem i praćenjem jasne strateške vizije, svu energiju koncentrisati na političko-ideološku borbu protiv neviljdivog duhovnog korova koji se predugo taloži u Evropi i, zanemarivši međusobne zađevice i periferne bitke, neće dozvoliti da im se svaki put kada otvore usta ili povuku neki politički nekorektan potez na čelo zalepi etiketa fašizma.

Le pen OrleankaPre bilo čega neophodno je izboriti se za uslove u kojima bi duhovna talasna dužina svih desnih pokreta u Evropi bila podešena na istu frekvenciju, i to onu koja bi distingvirala od svih antisemtiskih, antiislamskih ili etno-šovinističkih pokreta, budući da su to recepti koji se, od strane dokazano lukavog i veštog protivnika sa ogromnim logističko-resursnim, medijskim i finansijskim potencijalom, lako mogu iskoristiti za obesmišljavanje same ideje otpora.

Pred desnim pokretima je jasan zadatak da zajedničkim pregnućem pokrenu talas političkih akcija koje će aktivirati odsudni budilnik usnuloj Evropi. Sve evropske krize dananjice samo su manifesti duboke krize identiteta, pa bi povratak višemilenijumskoj tradiciji helenskih, rimskih i hrišćanskih korena morao biti jedina ideja vodilja i vezivno tkivo unifikacije različitih etniciteta sutrašnje Evrope nacija, koja bi podrazumevala radikalno drugačiji koncept od današnje anemične i birokratizovane supranacionalne tvorevine, koja iz dana u dan dokazuje da motiv ekonomskog i socijalnog blagostanja ne može biti karijatida panevropskog jedinstva. Koliko god budućnost starog kontinenta u ovom trenutku delovala mračno i beznadežno, trend rasta svesti o važnosti odbrane nacionalnih suvereniteta i zaštiti kulturno-civilizacijske samosvojnosti uliva nadu da bi, ukoliko izbegne zamke i pravilno artikuliše sopstvenu energiju, vetar desničarskih promena mogao dovesti do tektonskih poremećaja u politici današnje Evrope, a time i čitavog sveta.

* * *

Oštri i rezonantni zvuk pucnja koji se razlio katedralom Notr Dam naterao je obližnje jato golubova na usplahireni i panični let. Za trenutak je celim trgom zavladala zaglušujuća mrtvačka tišina, presečena krikom zaprepašćenja šokirane opatice. Pred samim oltarom ležala je nepomična silueta čoveka oko koje se polako širila tamnocrvena mrlja. Iz njegovih širom otvorenih plavih očiju i dalje je isijavala energija nepokolebljive odlučnosti. Brandeburške kočije još jednom su se, tihe i neprimetne, izdigle iznad Pariza i vinule u nebesa, ka Nepobedivom Suncu.

* * *

Epilog (Miloš Crnjanski, Lirika Itake)

Da li da pevam profesorima
što su kritici vični,
što ištu, ištu optimizam,
pod papučom, reumatični?

Ili našim gospođama,
što vole božićne priče,
što se plaše roda nad nama,
i ne trpe kad prosjak viče.

Ili ću velikim patriotama,
što govore samo o seljaku,
što ne sme mirisat na balegu,
nego na mesečinu mlaku?

Ili ću tamo, gde grde
samoubice, i tvrde:
da je to pariski uticaj?

Ne, tom je kraj!
Na Itaki će da se udari u sasvim druge žice.
Svejedno da li ja
ili ko drugi.

* * *

Dominique Venner 1Dominik Vener (Dominique Venner) (1935-2013) je francuski istoričar koji je izvršio ritualno samoubistvo 21. maja 2013. godine u katedrali Notr Dam u Parizu, na taj način izrazivši protest protiv ozakonjenja gej brakova u Francuskoj. Svoj samoubilački čin pisac je slikovito objasnio željom da „probudi Francusku iz letargičnog sna“ konkretno protestujući protiv zakona o legalizaciji istopolnih brakova, koji je u Francuskoj stupio na snagu 18. maja 2013. Poznat po svojim konzervativnim pogledima, Vener je ocenio nove tendecije tolerancije društva kao „otrov za dušu“, smatrajući da će „individualne želje“, posebno registracija homoskesualnih brakova, dovesti do „podrivanja ljudskih temelja, naročito porodice“. Poslednji intervju, u kojem je indirektno najavio ritualno samoubistvo, mogao se pročitati na sajtu Novog Standarda.

Ovaj tekst je napisan 21. maja, na dan trogodišnjice njegovog samoubistva, i predstavlja omaž herojskom činu čoveka koji je individualnom žrtvom probao da skrene pažnju na pogubni put kojim se danas kreće Evropa.

_________
Uputnice:

[1] Aleksandar Dugin, Četvrta politička teorija, strana 33.

[2] http://www.economist.com/blogs/democracyinamerica/2016/05/toilet-wars

[3] http://www.srpskikulturniklub.com/norveska-fasisticka-vlast-oduzela-petoro-dece-pravoslavnoj-porodici-zbog-sprecavanja-indoktrinacije-hriscanstvom

[4] http://www.novipolis.rs/sr/dosije/28181/zemljotres-uelbek.html

[5] http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/2/svet/2321668/poljska-premijerka-trazi-izvinjenje-klintona.html

[6] https://www.rt.com/news/bolivian-president-plane-snowden-577/

Svet
Pratite nas na YouTube-u