KAKO BI ZAISTA IZGLEDAO RAT IZMEĐU SAD I RUSIJE (1)

THE SAKER Istorija je u više navrata dokazala da je snaga volje mnogo važnija...

THE SAKER

Istorija je u više navrata dokazala da je snaga volje mnogo važnija od tehnologije

Ovo je verovatno pitanje koje mi ljudi najčešće postavljaju (misli se na naslov teksta; prim. prev.). To je takođe i pitanje na koje slušam najviše bizarnih i na pogrešnim premisama zasnovanih odgovora. Bavio sam se ovim i u prošlosti, i oni koje ova tema zanima mogu da pročitaju sledeće članke: Pamćenje važnih lekcija Hladnog rata, Smisao Obaminog čekića od milijardu dolara, Zašto je američko-ruski nuklearlni balans čvrst kao što je uvek i bio, Kratki podsetnik o američko-ruskom nuklearnom oružju, Razmišaljanja o nezamislivom, Konvencionalni vojni balans između SAD i Rusije.

Bilo bi besmisleno da sve opet ponavljam, pa ću se potruditi da problemu priđem iz donekle različite tačke gledišta, ali čvrsto preporučujem zainteresovanima da izdvoje vreme i pročitaju ove članke koji su, iako uglavnom pisani u 2014. i 2015, još uvek u suštini relevantni, posebno kad se radi o metodologiji pristupa problemu. Sada želim da raskrinkam nekoliko popularnih klišea o modernom ratovanju. Nadam se da ću, radeći to, uspeti da vam pružim informacije uz pomoć kojih ćete se probijati kroz besmislice koje korporativni mediji danas nazivaju „analizama“.

KLIŠE BR. 1: AMERIČKA VOJSKA IMA OGROMNU KONVENCIONALNU PREDNOST NAD RUSKOM
Zavisi šta podrazumevate pod terminom „prednost“. Američke oružane snage su mnogo veće od ruskih – to jeste tačno. Ali, za razliku od ruskih, one su raštrkane po celoj planeti. U ratu nije važna veličina vojske, već koliki njen deo je zapravo dostupan za borbu u areni ratnih dejstava (ubuduće ARD označava poprište konflikta).

usavijacijaNa primer, ako u jednoj ARD imate samo dva aerodroma, od kojih svaki ima kapacitet za prijem 100 aviona koji izvode vazdušne operacije, ništa vam ne znači ako imate hiljadu aviona na raspolaganju. Možda ste čuli za frazu „civili se fokusiraju na borbenu moć, vojnici na logistiku“. To je potpuno tačno. Moderne vojske imaju ekstremno veliku logističku podršku, što znači da bi za jedan tenk, avion ili bacač raketa trebalo da imate ogromnu i sofistikovanu liniju podrške, koja omogućava da taj tenk, avion i bacač raketa normalno operišu.

Ili jednostavnije: ako vam zafali goriva ili rezervnih delova ze tenk – on ne može da funkcioniše. Stoga je apsolutno besmisleno reći, na primer, da SAD imaju 13.000 aviona, dok Rusija ima samo 3000. Ovo možda i jeste tačno, ali je irelevantno. Jedino što je važno jeste koliko spremnih aviona SAD i NATO imaju za angažovanje u momentu početka ratnih operacija i koja će biti njihova misija.

Izraelci imaju dugu istoriju uništavanja arapskih vazdušnih snaga za vreme njihovog boravka na zemlji, i to iznenadnim napadima, koji su najbolji način da se anulira numerička prednost protivnika. Stvari stoje tako da bi Americi bilo potrebno mnogo meseci da u Zapadnoj Evropi sastavi silu koja bi imala i najmanju šansu da se suprostavi ruskoj vojsci. Sa druge strane, niko ne bi mogao da natera Ruse da sede i gledaju kako se gomilaju trupe za taj napad (što je najveća greška koju je napravio Sadam Husein).

KLIŠE BR. 2: AGRESORU JE POTREBNA BROJČANA PREDNOST U ODNOSU 3:1 ILI ČAK 4:1
Ovo je samo „donekle tačno“, posebno na taktičkom nivou. Ali često se uzima za opšte pravilo da to što odbrana daje prednost 3:1 znači da sa jednim bataljonom u odbrani imate realne izglede za pobedu u situaciji kada vas napadnu tri protivnička bataljona. Međutim, gledajući iz operativnog ili strateškog ugla, ovo pravilo je potpuno netačno. Zbog čega? Zbog toga što strana koja se brani ima veliki nedostatak: napadač uvek odlučuje vreme, mesto i način napada.

Za one koje više zanima ova tema toplo preporučujem knjigu Iznenadni napad: Lekcije za planiranje odbrane Ričarda Betsa, koja, iako je relativno stara (1982) i veoma fokusirana na Hladni rat, pruža veoma interesantan i detaljan uvid u prednosti i rizike iznenadnog napada. Ovo je zanimljiva tema koju ne mogu ovde detaljno da elaboriram, ali hajde samo da kažemo da uspešno izveden iznenadni napad gotovo u potpunosti anulira sve prednosti koje bi u teoriji strana koja se brani trebalo da ima.

Daću vam jednostavan primer: zamislite liniju fronta dužine 50 kilometara u kojoj svakih pet kilometara sa obe strane čuva po jedna divizija. Dakle, svaka od strana ima deset divizija od kojih je svaka zadužena za čuvanje pet kilometara fronta. Ako bismo se vodili pravilom 3:1, strani A je potrebno 30 divizija da probije 10 divizija odbrane. Da li je ovo tačno? Nije! Strana A može koncentrisati pet divizija na 10 kilometara fronta i staviti preostalih pet u odbranu. Na tih 10 kilometara fronta strana koja napada sada ima pet napadačkih divizija protiv dve odbrambene, dok na ostatku fronta strana A ima pet odbrambenih divizija protiv osam potencijalno napadačkih. Primetite da sada strana B nema prednost od 3:1 u odnosu na odbrambene snage strane A (pravi odnos je sada 8:5)

rusijapesadijaU realnom scenariju strana B bi prebacila divizije u odbranu uskih 10 kilometara fronta, ali to znači da će od tog trenutka imati manje divizija duž ostatka linije odbrane. Odavde se sada može razviti mnogo scenarija: strana B može, umesto da se brani, preći u kontranapad; može odlučiti da se brani po dubini (nekoliko ešalona, dva ili tri); strana A može fingirati napad na jednom delu fronta i onda napasti na drugom mestu, ili strana A može poslati, recimo, jedan pojačani bataljon da brzim kretanjem napravi pometnju u redovima odbrane strane B. Ono što želim da kažem je da pravilo 3:1 predstavlja opšte taktičko pravilo i da u pravom ratovanju rukovođenje jedinicama zahteva mnogo više veoma detaljnih kalkulacija, uključujući i posledice iznenadnog napada.

KLIŠE BR. 3: VISOKA TEHNOLOGIJA ODNOSI PREVAGU
Ovo je apsolutno netačna tvrdnja, a ipak ovaj mit predstavlja svetu dogmu među civilima, posebno u SAD. U realnom svetu visokotehnološki borbeni sistemi, iako veoma vredni, donose ceo niz problema, od kojih se prvi tiče cene.

(Digresija: kad sam studirao vojnu strategiju krajem 90-tih, jedan od naših profesora – iz američkih vazduhoplovnih snaga – pokazao nam je grafik koji ilustruje rastuće troškove jednog američkog borbenog lovca od 50-tih do 90-tih. Onda je projektovao ovaj trend u budućnost i u šali zaključio da će oko 2020 (ako se dobro sećam) SAD imati novca da priušte samo jedan veoma, veoma skupi avion. To je, naravno, bila šala. Ali ona nosi ozbiljnu poruku: rastući troškovi mogu dovesti do nesnosno skupih oružanih sistema, koji mogu biti proizvedeni u samo nekoliko primeraka i koji su veoma rizični za upotrebu.)

Tehnologija je takođe obično veoma krhka i zahteva izuzetno kompleksnu podršku, popravke i mrežu za održavanje. Nemate ništa od toga ako posedujete najbolji tenk na planeti ako većinu vremena provodi na opštim remontima.

Još jedan od problema sofistikovane visokotehnološke opreme je to što njena složenost omogućava da je napadnete na više različitih načina. Uzmite za primer vojni dron. Njega je moguće onesposobiti:

Protivvazdušnom raketom (aktivna odbrana);

Oslepljivanjem ili nekom drugom vrstom onemogućavanja njegovih senzora (aktivna odbrana);

Ometanjem komunikacija sa operaterom (aktivna odbrana);

Ometanjem ili onesposobljavanjem njegovog navigacionog sistema (aktivna odbrana);

Kamuflažom/obmanom (pasivna odbrana);

Kreiranjem lažnih meta (pasivna odbrana);

Zaštitom meta, na primer, zakopavanjem (pasivna odbrana);

Prekomernom pokretnošću i/ili dislokacijom (pasivna odbrana).

Postoji još mnogo mogućih mera, sve zavisi od stvarne pretnje. Ključ je opet u ceni i pitanju koliko koštaju troškovi razvoja, izgradnje i upotrebe naprednih oružanih sistema u odnosu na troškove jedne (ili više) protivmera.

lazarevicpavkovicKonačno, istorija je u više navrata dokazala da je snaga volje mnogo važnija od tehnologije. Samo pogledajte apsolutno ponižavajući i totalni krah višemilijarderskih i visokotehnoloških izraelskih odbrambenih snaga u ratu protiv Hezbolaha 2006. godine. Izrael je koristio svu dostupnu avijaciju, dobar deo mornarice, veoma obimnu artiljeriju, najnovije tenkove, i poraženi su, apsolutno poraženi, od strane manje od 2.000 boraca Hezbolaha, koji čak i nisu bili najbolji borci koje Hezbolah ima (Hezbolah najbolje borce drži na severu reke Litani). Isto tako, vazdušna kampanja NATO protiv trupa Vojske Srbije će otići u istoriju kao jedan od najgorih poraza ogromne vojne alijanse sa visokotehnološkim oružjem od malene zemlje naoružane vidno zastarelim vojnim sistemima.

(Digresija: ono što je zaista u oba pomenuta rata „odnelo prevagu“ u korist anglo-cionista je prvoklasna propagandna mašinerija koja je uspešno prikrila veličinu poraza njihovih snaga. Ali informacije postoje i u njih se i sami možete uveriti).

KLIŠE BR. 4: VELIKI VOJNI BUDžET ODNOSI PREVAGU
Ovo je takođe mit koji se posebno neguje u SAD. Koliko puta ste do sada čuli nešto poput „bombarder B-2 od milijardu dolara“ ili „nosač aviona klase Nimic od šest milijardi dolara“? Pretpostavka je da B-2 ili Nimic koštaju toliko novca da moraju biti zaista impresivni. Da li je zaista tako?

Uzmite za primer F-22A „reptor“ (na slici ispod) i onda pogledajte sekciju „razvoj“ na vikipedijskom članku o tom avionu. Šta tu imamo? Par ruskih T-95 (godina uvođenja u upotrebu 1956) presrelo je jedan iranski F-4 Fantom (godina uvođenja 1960). Upravo to, par bombaških akcija u Siriji (aviona F-22A “reptor“) imalo je za cilj da popuni šareni asortiman angažmana u prekomorskim intervencijama koje se izvode u promotivne svrhe. Dakle, na papiru je F-22A neverovatan avion, što suštinski i jeste tačno, ali činjenica je da je bio korišćen samo u misijama koje su F-16, F-15 ili F-18 mogli da odrade jeftinije, čak i bolje. (F-22A je očajan kad se koristi kao bombarder jer nikada nije bio dizajniran za tu namenu.)

f22araptorVeć sam nailazio na kontraargument tipa: F22-A je dizajniran za rat protiv SSSR i, da se taj rat dogodio, pokazao bi se kao nenadmašan avion. Da, možda, osim što ih je sveukupno napravljeno manje od 200. Osim što, da bi zadržao mali odraz na radaru, F-22 ima sićušno ležište za montažu oružja. Osim što su Sovjeti razvili sisteme za pretragu i praćenje bazirane na infracrvenoj tehnologiji na svim MiG-29S (koji su daleko od statusa visokotehnoloških letelica) i Mig-27S avionima. Osim što su Sovjeti već bili otpočeli razvoj „antistelt“ radara i što su danas F-22A u suštini beskorisni protiv modernih ruskih radara. Ništa od ovoga ne negira činjenicu da je u pogledu tehnološkog razvitka F-22A superiorno dostignuće i veoma impresivan borbeni avion. Ali on ne bi napravio bitnu razliku u potencijalnom ratu između SAD i Sovjetskog Saveza.

KLIŠE BR. 5: VELIKE VOJNE ALIJANSE DOBIJAJU RATOVE
Još jedan mit o ratovima koji se neguje na Zapadu – vojni savezu dobijaju ratove. Tipičan primer je, naravno, Drugi svetski rat. Teoretski, Nemačka, Italija i Japan formirale su pakt Sila osovine, dok su 24 države (uključujući Mongoliju i Meksiko) oformile savez pod nazivom Saveznici. Kao što znamo, Saveznici su porazili Sile osovine. Međutim, tako rečeno, to predstavlja besmislicu. Realnost je potpuno drugačija.

Hitlerove snage brojale su oko dva miliona Evropljana iz 15 različitih zemalja, koje su nemačkim snagama dodale 59 divizija, 23 brigade i veliki broje zasebnih pukova, bataljona i legija. Pored toga, Crvena armija je zaslužna za oko 80 odsto svih gubitaka nemačkih snaga (u ljudstvu i opremi). Svi drugi, uključujući SAD i Veliku Britaniju, podelili su sićušnih 20 i manje odsto i pridružili se ratu kad je već bilo očigledno da je Hitler poražen.

Neki će pomenuti široke pokrete otpora koji su se suprostavljali nacistima, često herojski. Ne poričem njihovu vrednost i doprinos, ali važno je shvatiti da nijedan pokret otpora u Evropi nije uspeo da porazi nijednu Vermahtovu ili SS diviziju (10-15 hiljada ljudi). U poređenju sa tim, samo u Staljingradu Nemci su izgubili 400.000 vojnika, Rumuni 200.000, Italijani 130.000 i Mađari 120.000. Dakle samo u jednoj bici palo je 850.000 vojnika. U Kursku su Sovjeti porazili 50 nemačkih divizija, koje su imale oko 900.000 vojnika.

3svetskirat(Digresija: pokreti otpora su tipično bili zaduženi za sabotaže, diverzije ili napade na određene mete od velikog značaja. Njihova namena nikada nije bila da se bore sa regularnim vojnim formacijama, čak ni sa četama od tričavih 120 ljudi. Nemačke snage na teritoriji Sovjetskog Saveza bile su strukturisane u nekoliko „vojnih grupacija“ (Heeresgruppe), od kojih je svaka sadržala četiri ili pet armija (svaka sa po 150.000 vojnika). Ono što ovim ciframa želim da istaknem je da stepen operacija na Istočnom frontu ne samo da je bio znatno viši od onoga sa čim bi pokreti otpora mogli da se nose, već i u odnosu na bilo koji drugi front u Drugom svetskom ratu, barem što se tiče kopnenih operacija, budući da je mornarički rat na Pacifiku takođe vođen na širokoj osnovi.)

Nastaviće se

Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ

The Unz Review

Svet
Pratite nas na YouTube-u