KATEHON: ISTORIJA I ZNAČAJ SVETE GORE

Jedinstvenost Svete Gore leži u činjenici da su monasi sinteza duhovne i svetovne vlasti...

Jedinstvenost Svete Gore leži u činjenici da su monasi sinteza duhovne i svetovne vlasti

Prva stvar koju povezujemo sa rečju Sveta Gora je sveto mesto. U svakoj religiji postoje posebna Sveta mesta koja su u vezi sa kultom predaka, snagom moći i milosti, Bogojavljenjem (inkarnacijom božanstva), kao i posebnom duhovnom organizacijom prostora. Za razliku od antičkih politeističkih i monoteističkih mesta, poluostrvo Sveta Gora se od davnina vezuje za duhovnu komponentu. Ali to nije samo prostor, to je i vreme. Ovde vekovima protiče vizantijsko vreme u bukvalnom i figurativnom smislu. Na Svetoj Gori se koristi samo julijanski kalendar (kao što se koristi u liturgijskom ciklusu ruskih i srpskih pravoslavnih crkava).

LEGENDE KOJE SU PRETHODILE EPOHI HRIŠĆANSTVA
Tokom grčko-persijskih ratova, koje je započeo Kserks, poluostrvo Sveta Gora je od 492. postalo zavisno od Persije. Prema legendi, kada je došlo do daljeg širenja Persije, jedan od Kserksovih komandanata, Mardonius, se nije usudio da povede vojsku južnije od rta Svete Gore. Posle toga je odlučeno da se prokopa prevlaka u delu Akanfa. To je omogućilo Persijancima da kasnije podele svoje snage – deo vojske se prebacio u Egejsku Makedoniju, a drugi deo je otišao morem na Halkidiki. Tako su se Persijanci proširili u Tesaliju, a zatim ušli u Atiku, odakle im je bio otvoren put do Atine.

Kada je kasnije, Aleksandar Veliki, inspirisan persijskim primerom, izgradio svoju imperiju, njegov arhitekta Dinokrat mu je predložio da na Svetoj Gori podigne statuu. Navodno, to je trebalo da bude lik Aleksandra. U jednoj ruci, statua je trebalo da drži grad, a u drugoj pehar iz koga se u more izlivala voda, prikupljena iz planinskih izvora. Aleksandru se svidela sama ideja, ali je on odbio da je sprovede. Dinokrat je realizovao jedan drugi projekat – na obali Sredozemnog mora izgradio je grad Aleksandriju, koji je postao prestonica kratkotrajne imperije Aleksandra Velikog.

Tako je Sveta Gora postala simbolična veza između helenske kulture i filozofije, s jedne strane, i tradicije imperije Persije, sa druge.

USPOSTAVLjANjE HRIŠĆANSTVA I MONAŠTVA NA SVETOJ GORI
Sveta Gora je mali naseljeni deo Halkidikija. Godine 49. usled oluje, brod kojim su plovili Bogorodica i Sveti Jovan Krstitelj nasukao se na poluostrvo, na mestu gde se sada nalazi Iverski manastir. Bogorodica je tražila od Boga ovo mesto za sebe i dobila sledeći odgovor: „Da bude ovo mesto tvoja sudbina i tvoj vrt i raj i luka spasenja onih koji žele da se spasu.“

Godine 676., car Konstantin Pogonat je predao čitavo poluostrvo u večno vlasništvo monasima koji su se tamo naselili. Međutim, Sveta Gora je postala monaška republika nakon Trulskog Sabora, održanog u Carigradu 692. Na Saboru su utvrđena pravila za pustinjake, i obzirom da je tada bilo mnogo skita, delom zbog najezde muslimana, oni su masovno krenuli na Svetu Goru.

Car Vasilije Makedonski je 883. godine odobrio da Sveta Gora bude mesto na kome isključivo žive monasi. Od tada je poluostrvo postalo država muškaraca (to je važilo i za životinje – ženke životinja nisu smele da se nalaze na Svetoj Gori). To je bilo mesto gde se samo umire, ali ne i rađa. Ovaj važan simbolizam solarne vertikale je i dalje slogan Svete Gore, koji se ne izriče, ali se podrazumeva – „Pravoslavlje i smrt“ (što ne treba mešati sa poznatim sloganom „Pravoslavlje ili smrt“). Obzirom da je sam Hrist „Smrću išao na smrt“, svetogorski monasi su svojim duhovnim delanjem ličili na anđele i oni su prevazilazili Drugu smrt.

Manastirske ideje sa Svete Gore su prodrle u druge zemlje i regione, mada su poznate i druge struje – egipatsko monaštvo skita i sirijska tradicija pustinjaka. Osnivač Kijevsko-pepečerskog manastira Antonije primio je zavete na Svetoj Gori. Tamo je dobio blagovest od Boga da se vrati na rusku zemlju. On se 1028. godine vratio u Kijev, gde je živeo kao pustinjak u pećini. Kada su se pojavili njegovi učenici oni su svi zajedno iskopali novu pećinu u kojoj su organizovali ćelije i hram. Tako je osnovan Kijevsko-Pečerski manastir – Lavra.

Car Aleksije Komnin je 1144. godine dao posebne privilegije Svetoj Gori, i u povelji manastiru Velika Lavra on kaže “ Sveta Gora će se od sada zauvek nazivati Sveta Gora.“

TREĆA INSTITUCIJA
Od prvih vekova Hrišćanstva monasi su bili ozbiljna politička snaga, o čemu svedoče brojni incidenti koji su se događali u vreme održavanja prvih sabora. Monasi su sa batinama u ruci u velikom broju mogli da se pojave u kući nekog biskupa ili na skupu, na kome se raspravljalo o delikatnim metafizičkim temama, a sve u nameri da brane svoju tačku gledišta.

Takođe je važno napomenuti da su monasi – treća institucija Crkve. Sveštenici su institucija sveštenstva, a političari (nekada carevi, a sada – šefovi država) svetovnjaci. Međutim, svi oni zajedno su simfonija vlasti koja je postojala još u vreme Vizantije. Monasi su ispali iz ove hijerarhije, ali jedinstvenost Svete Gore kao države leži u činjenici da su oni sinteza dve vlasti.

Međutim, za razliku od Vatikana, u koji svaki turista može da uđe, uključujući i turiste ženskog pola, Sveta Gora ostaje muška, iako je otvorena prema spoljašnjem svetu za hodočasnike svih vera.

Monaška tradicija na Svetoj Gori se praktično nije prekidala od samog početka njenog postojanja. Čak i kada su Turci u 15. veku okupirali Vizantiju, Sveta Gora je i tada uživala velike privilegije. Tokom represija koje su usledile nakon ustanka Grka 1821. godine, monasi su bili prinuđeni da se na određeno vreme nasele na ostrvima. Ali, ruska imperija je imala odlučujuću ulogu u okončanju turske okupacije i vraćanju manastirskih imanja – to je bilo definisano Jedrenskim mirovnim sporazumom iz 1829. godine.

POLITIČKI STATUS
Režim samouprave Svete Gore je osnovan za vreme vladavine cara Jovana Cimiskija 927 godine, koji je tim povodom izdao Hrisovul (Zlatnu bulu). Odjeci prve Povelje su kasnije bili potvrđeni i u ugovoru iz Lozane 1923. godine, kojim je nad poluostrvom uspostavljen grčki suverenitet.

Sadašnji Statut Svete Gore – Zakonska povelja Svete Gore Atonske iz 1924. godine je ratifikovana 10. septembra 1926. i ima snagu državnih zakona Grčke. Poseban status Svete Gore je sadržan u članu 105 važećeg Ustava Grčke.

Tokom balkanskih ratova status Svete Gore su osporavale različite strane.

Na Londonskoj konferenciji koja je trajala od decembra 1912. do januara 1913. godine, Rusija je predložila da se Svetoj Gori dodeli status „autonomne monaške republike“ pod protektoratom šest pravoslavnih sila: Rusije, Grčke, Rumunije, Bugarske, Srbije i Crne Gore. Projekat su odbili grčki monasi.

Sveta Gora ima svoju zakonodavnu i sudsku vlast. Posebna Skupština se sastaje dva puta godišnje. Izvršnu vlast vrši Sveti sinod u čijem su sastavu predstavnici 20 manastira.

DUHOVNA VLAST
Iako geografski Sveta Gora pripada Republici Grčkoj, crkvene nadležnosti su drugačije, jer se ona nalazi pod Carigradskom patrijaršijom (od 1312.), koja se nalazi u sadašnjem Istambulu. Međutim, na poluostrvu postoje različiti manastiri i skiti. Ogromna većina su grčki, ali postoje i ruski, srpski, bugarski i gruzijski. I pored toga, oni ne treba da se tretiraju u etničkim i nacionalnim okvirima, već kao pripadnici Vaseljenske pravoslavne crkve. Etnotcentrum običnog građanina se briše čim se dobije državljanstvo države Svete Gore.

Zanimljiv detalj u vezi sa duhovnom hijerarhijom – Iverski manastir nema nadređenog, jer se smatra da je to Bogorodica lično.

Kao što i priliči državi, Sveta Gora ima svoje „ambasade“. U ovom slučaju to su gradske crkve koje pripadaju manastirima koji se nalaze u Grčkoj, Rusiji, Ukrajini, Turskoj i Francuskoj. Francuska je posebno interesantna, budući da se služba, u skladu sa Svetogorskim statutom odvija na francuskom jeziku.

Iako je broj svetogorskih monaha u 20. veku znatno smanjen, uticaj duhovnih i kulturnih tradicija Svete Gore ostaje ogroman. To nije samo stvar vizantijskog nasleđa, učenja mnogih Svetih Otaca (kao što je sveti Grigorije Palama) i proročanstava. Nove generacije monaha redovno dolaze u zemlju Svete Gore, a stalne posete hodočasnika, među kojima su i sveštena lica i svetovnjaci (civili), su živi dokaz svetogorske pobožnosti u svim delovima sveta.

Izvor Katehon, 28. maj 2016.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u