Ima li veće sreće od toga da na stotinu načina ucenjujete arhineprijatelja i pritom još govodite da to činite više zbog Evrope nego zbog sebe
Možda nismo pravedni kada govorimo o Hrvatskoj, njenoj eliti i njenom odnosu prema Srbiji. Ima u toj priči o okamenjenoj srpsko-hrvatskoj netrpeljivosti suviše stereotipa, opštih mesta na koje se, kao na štake, oslanjaju lideri, umetnici i intelektualci svaki put kada im kleca pamet ili kreativnost. Žarko Puhovski pripada krugu liberalnijih hrvatskih intelektualaca koji je često imao snage ili hrabrosti da razbija te stereotipe koji divljaju na autoputu bivšeg bratstva i jedinstva. Da progovori o zločinima o „Oluji” ili da ćuti dok se recituju neoustaški intelektualni šlageri o „bizantinskom faktoru” koji je tisuću godina gušio slobodu i demokratiju.
I kada je Hrvatska postala deo Evropske unije, a Srbija nikako nije izašla iz svesti ili podsvesti hrvatske elite, Zagrebu su otvorena brojna vrata za kredite, fondove, investicije. Ali za znatan deo elite kao specijalna privilegija evropskog članstva ostala je mogućnost da se Srbija može blokirati na svakoj evropskoj raskrsnici – zbog sudova, nekulture, nehumanog odnosa prema ustaškim komandantima, štetnosti kajmaka, otpora prema Tompsonovoj glazbi… To naravno zvuči banalno, ali u svakoj od tih velikih banalnosti na Balkanu leži hiljadu razloga za sreću. A može li biti veće sreće od osećaja da imate stotinu načina da ucenjujete arhineprijatelja i da još govorite da tu ucenu vršite, kao neku sporednu aktivnost, više zbog Evrope nego zbog sebe.
Žarko Puhovski je i u tom slučaju bio hrabriji i odlučio da ne učestvuje i nacionalnoj lutriji čija je glavna premija blokada Srbije u pregovorima sa EU. „Bilo je mnogo pametnije pustiti da pregovori započnu i onda piti krv na slamčicu”, rekao je doajen liberalne misli u Hrvatskoj. Nije jasno da li je reč o lošem stilu, dostojnom đilkoša koji piju pivo ispred seoske prodavnice smišljajući smicalice za komšije koji ne piju sa njima. Ili je Puhovski imao samo loš dan.
Ako se, ipak, ispostavi da bi veliki hrvatski humanista simbolički radije pio krv na slamčicu, nego pivo sa ostalim đilkošima, onda bi u Beogradu neko morao da razmišlja kako će, zaista, izgledati naš evropski put. I zašto nas, na prvom poglavlju zaustavlja jedina evropska država u kojoj dvojica čelnih ljudi vladajuće stranke dolaze direktno iz tajnih službi. Njegoš je pisao o životu kao slamci među vihorove, ali bi današnji seoski pesnici mogli da pišu o slamčici među komšijama.
Svejedno, liberalna Srbija je duboko razočarana – tako su voleli Mesića, ali je taj veliki liberal odlučio da poslednju predsedničku posetu učini Kosovu. Onda su se zaljubili u Josipovića iako se javno hvalio da je pisao tužbu protiv Srbije za genocid. A danas čak i Puhovski govori o slamčicama.
Izvor Politika, 31. maj 2016.
