ŽAN-PISANI FERI: TEST RAZUMA ZA BRITANCE ILI EMOCIJE PROTIV EKONOMIJE

Dok se članstvo u EU nekad smatralo vratima prosperiteta, sada se sve više shvata...

Dok se članstvo u EU nekad smatralo vratima prosperiteta, sada se sve više shvata kao usporavanje napretka

Ako birači u Ujedinjenom Kraljevstvu odluče 23. juna na referendumu da napuste EU, to neće biti iz ekonomskih razloga. Oni će možda izabrati Bregzit zato što žele potpuni suverenitet, zato što mrze Brisel, ili zato što žele da se migranti vrate kući, a ne zato što očekuju ogromne ekonomske dobiti.

Prvo se ispostavljalo da probregzitovski tabor drži dve jake ekonomske karte. Prva je to što su građani Britanije pretežno odbijali da njihova zemlja izvrši neto fiskalni transfer na ostatak EU, koji trenutno čini 0,4 odsto BDP. Od kada je premijerka Margaret Tačer prva zahtevala 1979. da „joj se vrati novac“, budžetski troškovi članstva u EU potpuno su zasenili njegovu ekonomsku dobit u očima javnosti.

Druga karta je žalosno stanje ekonomije u kontinentalnom delu Evrope. Kada je reč o rastu BDP-a, stopi zaposlenosti ili inovaciji, ostale zemlje EU u proseku zaostaju u odnosu na VB (a još više za SAD). Dok se članstvo u EU nekad smatralo vratima prosperiteta, sada se sve više shvata kao usporavanje napretka.

Ali u poslednje vreme ekonomski argument za Bregzit uglavnom nestaje u akciji, kako je to rekao Džon van Rinen iz Londonske škole ekonomije. Njegovi zagovornici se muče da objasne kakve trgovinske sporazume i sporazume o partnerstvu, ako ih i ima, bi Britanija mogla da zaključi sa EU, a još manje kako bi ti sporazumi bili superiorni u odnosu na aktuelni sporazum. Kao rezultat toga, teško je tvrditi da bi Britanija dobila neto ekonomski podsticaj – ili da čak ne bi znatno patila zbog napuštanja EU.

Od osam ekonomskih procena koje je je nedavno uradio Institut za fiskalne studije, ugledna nezavisna institucija za istraživanje, u samo jednoj se tvrdi da bi napuštanje okvira EU donelo značajne ekonomske dobitke. A tu studiju, koju su napravili „Ekonomisti koji se izjašnjavaju za Bregzit“, što ne iznenađuje, žestoko je kritikovao ostatak ekonomskog miljea zbog nedostatka prikladne analitičke osnove.

U većini studija se smatra da će Britanija znatno patiti zbog napuštanja EU. Izvoznici VB bi na kraju manje učestvovali na ogromnom tržištu EU i bili bi isključeni iz sporazuma koji se zaključuju putem pregovora sa EU, a koji obezbeđuju pristup glavnim međunarodnim tržištima. Iako bi VB mogla da pregovara o novim sporazumima sa ovim partnerima, za to bi bilo potrebno vreme, a pošto bi delovalo samo, njegova pregovaračka moć bi bila verovatno slabija.

To znači da bi Ujedinjeno Kraljevstvo manje trgovalo sa EU, kao i sa onima koji nisu partneri EU. Plaćalo bi veću cenu za proizvodnju i potrošačku robu, a smanjena integracija britanskih firmi u globalne lance vrednosti bi potkopala produktivnost. Troškovi izraženi u izvesnom BDP-u bili bi između pet i 20 puta veći nego ušteda ako se ne bi davao doprinos budžetu EU. Najblaže rečeno, to nije primamljiva pogodba.

Sve moderne analize ekonomske internacionalizacije pokazuju da je spoljna trgovina moćan mehanizam selekcije. Ona obezbeđuje velike mogućnosti za ostvarenje rasta za najproduktivnije i najinovativnije firme, dok im omogućava da uče od njihovih konkurenata iz inostranstva. Nije slučajno da su najbolje firme na svetu, koje imaju najveću produktivnost, profit i plate i investiraju u jačanje ljudskog kapitala, trgovinski šampioni. Zbog lošeg uticaja Bregzita na prostor za razvoj britanskih firmi, još više bi se povećali ekonomski troškovi.

Ovi argumenti se sugestivno iznose uoči referenduma. Ipak, oni nisu pojednostavili debatu o gubicima i dobicima od Bregzita. Možda delimično zbog toga što se ta debata ne vodi po partijskoj liniji. Konzervativci premijera Dejvida Kamerona duboko su podeljeni kada je reč o tom pitanju, dok Laburistička partija Džeremija Korbina nema neki poseban entuzijazam prema EU. Pošto izbor nije između levice i desnice, veću težinu su dobili nezavisni stavovi.

Referendum koji će biti održan 23. juna sam je po sebi važan zahvaljujući tome što ima dalekosežne posledice na odnos Britanije i Evrope. Ali on će dati i šire lekcije.

Ako britanski birači odluče da napuste EU, to će biti pokazatelj da racionalni ekonomski argumenti imaju manju težinu od emotivnih apela. Takav ishod će podstaknuti populističke sile na drugim mestima – od Italije, preko Francuske do SAD, u njihovom zagovaranju izolacionističke politike koju većina stručnjaka smatra ekonomskom glupošću. Da bi se suprotstavile takvim snagama i politici, vodeće partije će morati da se uhvate u koštac sa svojim neuspehom, čak i s činjenicama na njihovoj strani, da bi ponudili priču koja je dovoljno uverljiva da ubedi birače da izaberu ekonomsku otvorenost.

Glas većine britanskih građana za ostanak u EU bi imao suprotan efekat i naglasio bi da, kakva god negativna osećanja ljudi možda imali prema politici ili entitetu, razum i logika se ne mogu odbaciti. Podjednako važno je i to što bi takav ishod mogao da podstakne podrobniju analizu ekonomskih posledica populističkih programa u SAD i u ostatku Evrope.

Zato ono što je na zalogu na referendumu 23. juna nije samo odnos između Britanije i EU, ili čak budućnost „evropskog projekta“. Kako birači budu glasali biće važan test toga da li demokratske izbore u razvijenim zemljama određuje ekonomska racionalnost ili ostrašćenosti naroda.

Autor predaje na Fakultetu za upravljanje Herti u Berlinu. Takođe je generalni komesar Francuske strategije, političke savetodavne institucije u Parizu.

Izvor Project Syndicate/Danas, 04. jun 2016.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u