Poseta predsednika Kine zaista je po svemu istorijska za obe zemlje. Srbija dobija izuzetnu podršku, ne samo ekonomsku, već podjednako i političku
Počela i završila se spektakularno – to što se videlo u petak, subotu i nedelju, od dolaska do odlaska kineskog predsednika, ne pamti se od onih velikih vremena, pre pet i više decenija, kad je Beograd bio žiža svetskih i evropskih zbivanja, od samita više od stodvadesetočlanog Nesvrstanog pokreta do proširene konferencije OEBS, skupa svih KP Evrope i drugih krupnih događaja.
Velikan kineske i svetske politike, predsednik Si Đinping, naslednik kineskih vrhunskih lidera Mao Cedunga, Džou Enlaja i Deng Sjaopinga, dočekan je na način koji će se upotrebljavati za poređenja sa izuzetnim dobrodošlicama.
Od granice do aerodroma Surčin, 17. juna, i tri dana kasnije, 9. juna, od Beograda do severne međudržavne granice, tri naša „miga-29” pratila su, dočekala i ispratila, specijalni „boing“ kineskog Predsednika, a više helikoptera iz Batajnice, gotovo bez prestanka, brundali su beogradskim šarenim nebom – i jedno i drugo je izraz poštovanja i brige o apsolutnoj bezbednosti visokog gosta, o čemu se dodatno staralo oko pet hiljada policajaca, ne računajući brojne civilne eksperte.
U svim javnim scenama, učestvovali su i impresivni srpski gardisti, pravi kao strele, u svečanom stroju i maršu…
A, civili, posebno mlađi, ni za dlaku nisu zaostajali – bili su svuda gde se gost pokazivao, najviše ispred smederevske Železare, gde je oko dvanaest hiljada ljudi satima čekalo da pozdravi čoveka koji je sprečio propast njihove čeličane i spasio posao za oko pet hiljada radnika, sa izgledima da se još zaposli desetak hiljada. Svi su, predvođeni premijerom Vučićem, delovali gotovo svečano, nekako egzaltirano, mahali zastavicama dve zemlje, isticali parole, i one ispisane kineskim hijeroglifskim pismom.
Oduševljeni uzvici i burni aplauzi i sve što se videlo i čulo, uključujući pozdravne govore predsednika Nikolića i premijera Vučića, samo delimično je iskaz zahvalnosti Srbije Kini za svesrdnu pomoć u trenutku kada nam je najpotrebnija i za poslove bez kojih ne možemo da se razvijamo – onako kako želimo, sada i ubuduće…
Dosad najveći kineski ulog u naše potrebe bez sumnje je Smederevska železara, što nije izraženo samo investicionim kolačem – otkup, na javnom tenderu, i najavljene investicije u razvoj više su od trista miliona evra, što čini realnim projekat podizanja smederevske fabrike čelika na evropski vrh!
Od impozantnih privrednih brojeva – a kineski su uvek džinovski – veća je, čini se, vrednost ona koja se pokazuje ne samo u političkoj slici, već i u međuljudskim i ukupnim odnosima naroda i država. A kako drugačije objasniti ukupno srpsko oduševljenje što su Kinezi uzeli Železaru, a pre toga su je na rub propasti doveli zapadni upravljači, a svi su, maltene, izbegavali da je spasavaju. Kina nije izbegla – pomogla je kad je sveukupno najpotrebnije, posebno da radnici ne izgube posao.
Otvorili su se, potom, novi vidici i poslovi, opet mereni i krupnim brojkama i još većim političkim i drugim vrednostima koje se, jednostavno, sada ne mogu precizno izmeriti – brojke, ma koliko velike, nedovoljna su mera.
Može li se, na primer, namah izmeriti vrednost Zajedničke izjave (Sija i Nikolića) o sveobuhvatnom strateškom partnerstvu Srbije i Kine? A, dokle doseže kineska odluka da autoputem spoji Surčin i Obrenovac čime će se aktivirati saobraćajni koridori… Isto je i sa svakim od 22 sporazuma, a još više onaj posao izvan svih sporazuma – brza pruga Beograd – Budimpešta. Jer, taj brzi put ukazuje na onaj neuporedivo duži epohalnog značaja „Novi put svile” ili „Jedan pojas- jedan put”, kako ga, manje spektakularno, Kinezi zovu…
Jedan pravac ide od Kine, preko ruskog Sibira i severa Evrope ka Skandinaviji i dalje. Drugi je duži, teži, ali važniji, posebno za nas – od Kine, preko Irana, pa preko Turske, evropskog juga, do Srbije, pa levo, desno i dalje. Spajaju se razni pravci i ulaze u naznačeni glavni tok, koji će se razviti i od grčkog Pireja, pa teraj preko Srbije i delom njene brze pruga ka Mađarskoj i tako i tamo dalje, a nama bliže. A, još ako projektanti, kineski pre svih, zagaze i u Veliku Moravu koja bi se spojila s Vardarom, pa ka Egeju – eto ti novih srpskih snova!
I ovo što je sigurno, dogovoreno i zapisano toliko je važno da nije slučajno već nazvano srpskim snom. Kad smo već na pravcu novog puta – skretanja nema, zasad je dovoljno. Može li biti i previše? Možemo ako se u ostvarivanju sporazuma s Kinom ne ponašamo – kao Kinezi. To znači – uporno, dosledno, vredno, bez pomisli na kašnjenje, daleko od sistema lako ćemo, sve ćemo nadoknaditi…
Ko u to ne veruje neka opipa, pogledom makar, kineski Pupinov most na Dunavu, čija leva obala čeka da, opet sa Kinezima, počnemo da gradimo veliku luku – opet na „Novom putu svile”, koji će biti svilen tek kad ga završimo…
Ovakva i brojna slična pitanja nekima mogu da budu zamršena. Mogu to da budu samo onima koji Kinu posmatraju – zatvorenim očima! To su oni koji domete Kineza ocenjuju robom na novobeogradskim tezgama.
Takvo uprošćavanje slepo je i za one koji nisu u stanju da shvate vrednosti i takvog rada na tezgama, ali posebno one koji ne umeju da razumeju kineski jedinstveni skok u sveukupni razvoj čiji je deo i pravac na koji se našla Srbija. I jedan i drugi predsednik, Srbije i Kine, nisu slučajno najavili razvojnu perspektivu Srbije – podrazumeva se da će se ostvariti ako očekivanja ostvari Srbija.
Akcenat Si Đinpingove vizije oslanja se na uverenje da Srbija ima pionirsku i vodeću ulogu u okviru projekta „Jedan pojas – jedan put”. Nikolićevo uverenje da će Srbija biti temelj na kome Kina gradi poziciju u Evropi nudi predstavu koja se poklapa s kineskom vizijom, ali bi i jednu i drugu perspektivu tek trebalo dokazivati.
Za početak, čini se, nove faze odnosa, neophodno je sasvim jasno obostrano razumevanje Kine i Srbije. Kao nekad – tako i sada. Savremeno se oslanja na tradicionalno bez ikakvih krupnih protivrečnosti.
Srbija, posebno dok je bila deo Jugoslavije, ali i sada, razumevala je više od većine sveta kineske događaje od antifašističke borbe, preko velike revolucije i „Dugog marša” do početaka izgradnje socijalističkog sistema, prilagođenog specifičnostima velike i izuzetno siromašne zemlje.
Srbija nije ni podržavala, a kamoli učestvovala u užasnoj svetskoj blokadi Kine, koja se u burama „kulturne revolucije” i sama izolovala – dok nije završena ta faza unutrašnjeg oslobađanja od ideoloških i drugih dogmi. Dok je bilo teško izdržati obračune, odoleti i savladati diktate „bande četvoro”, na čijem čelu je bila supruga Mao Cedunga, Kina nije prekidala odnose sa Beogradom, a naši zvaničnici i posebno novinari mogli su da ulaze u Kinu i analiziraju burne događaje.
Jeste jednom našem novinaru, posle više godina boravka i rada u Kini, oduzeta akreditacija, ali su drugi ostali da rade, novinari su dolazili, uključujući i ovog čiji tekst čitate – bio sam, baš u to vreme, u Kini, 1971. I 1978. godine. Putovao sam po komunama, svuda gde sam želeo, uvek sam o svemu pisao, pa i onim tzv. nepopularnim temama.
Objavio sam da sam ušao u Kinu peške, opisivao zemljane kućerke u komunama, zanos čoveka koji je dobio plastični kaiš, ali i bolne suze starice iz radničkog naselja kod Pekinga koja je, pre revolucije, prodala dva sina da bi othranila dvoje dece koja su postala inženjer i lekar. I posle takvih tekstova dobio sam intervju sa udovicom Džou Enlaja, predsednicom Kongresa, Teng Jićao, učesnicom legendarnog „Dugog marša”…
Rasipanje utisaka o Kini, pretežno nesigurnih, površnih, pa i diletantskih zaključaka nekih novinarsko-diplomatskih posmatrača nije trebalo forsirati tokom posete kineskog predsednika, ne samo zbog toga što se radi o izuzetnoj ličnosti, nasledniku velikih kineskih revolucionara, među kojima je bio i njegov otac. Bilo bi zato dobro da je često pominjana, u kineskim uslovima, važnija funkcija – Si Đinping je generalni sekretar KPK, i predsednik Kine. Stiče se utisak da je partijska funkcija izbegavana, ali i sadašnja uloga ojačale i oslobođene dogmi Komunističke partije Kine, o čemu nisu sagovornici Nikolić i Vučić, ali je bilo realnih i pristojnih uslova za neki događaj takvog sadržaja. Ipak, ovaj izostanak ni najmanje ne ugrožava kolosalne vrednosti izuzetno po svemu bogate posete Si Đinpinga Srbiji.
Poseta predsednika Kine zaista je po svemu istorijska za obe zemlje. Srbija dobija izuzetnu podršku, ne samo ekonomsku, već podjednako i političku.
Principi na kojima se razvija saradnja Srbije i Kine odavno su afirmisani i usaglašeni, a i primenjeni u praksi – Kina podržava suverenitet Srbije na Kosovu i Metohiji, a Srbija politiku jedne Kine, što znači da je Tajvan integralni deo Kine. Primereno i u ponečem jedinstveno međusobno poštovanje ravnopravnosti i razlika postala je model odnosa između malih i velikih zemalja – a Kina je više nego dvesta puta veća od Srbije…
Kineski predsednik je otišao. Ostala je čelična Kina – izazov i inspiracija za Srbiju. Potvrda istorije postaje i ostaje poziv posete!
Izvor Fakti, 21. jun 2016.
