DRUGAČIJI POGLED NA BREGZIT ILI STVAR VOJNE STRATEGIJE SAD

LjUBAN KARAN Bregzit predstavlja olakšanje, jer Srbija više ne može izgubiti nijedan vitalni interes...

LjUBAN KARAN

Bregzit predstavlja olakšanje, jer Srbija više ne može izgubiti nijedan vitalni interes na osnovu ucena i uslovljavanja

Dugo najavljivani Bregzit u zemljama EU je shvatan kao neka vrsta pretnje i političke igre, daleko od stvarne realizacije. Shvatan je i kao demonstracija demokratije, ali nikako kao ozbiljna razarajuća opasnost. Tako se može reći da se dogodilo neočekivano. EU se uozbiljila tek kada je sve bilo sve gotovo. Molbe i apeli da Britanija ostane u Uniji jesu upućivani, ali sve je to bilo stidljivo, daleko od ozbiljne kampanje, dok je kampanja u Britaniji bila više nego žestoka, jer su padale i mrtve glave. Evropom još uvek kruži neverica, a nevericu zamenjuje velika zabrinutost, jer niko ne zna niti može da predvidi šta će se sa Unijom dalje događati. Predviđanja su sasvim različita: od toga da će Unija nastaviti da funkcioniše i da se razvija kao da se ništa nije dogodilo, pa do toga da Bregzit najavljuje siguran raspad Unije, jer će se dalje istupanje dogoditi poput lančane reakcije.

Prvi ozbiljan pokušaj EU da nešto učini u cilju sopstvenog opstanka usledio je tek nakon referenduma u vidu političkih inicijativa koje bi trebalo da podstaknu Britance da se predomisle. U tom cilju potežu se stare britanske bolne tačke – Škotska i Severna Irska. Škotska vlada je već pokrenula inicijativu za ostanak u EU, gde bi sledeći korak mogao biti novi referendum za osamostaljenje. Severna Irska situaciju koristi za pokušaj mirnog pripajanja Irskoj. Ustvari, potežu se katolici, koji iskreno žele vezu sa Evropom, jer je tu centar katoličanstva, za razliku od protestanata, koji su više okrenuti prema Americi. Taj pokušaj vraćanja stanja na predreferendumsko je ustvari pretnja – ako EU ne ostane u jednom komadu, neće ni Velika Britanija. Da je EU zbunjena i da joj nastup prema Velikoj Britaniji nije usklađen i planski vidi se i po tome što, dok ih jedni grozničavo mole da ostanu, drugi im poručuju – izađite što pre.

Čini se da je Britance snažno udario nagli i drastičan pad funte do mere da se pitaju – šta smo to uradili? Ponašaju se kao da im je neko nešto podvalio dok su bili neoprezni. Broj potpisnika peticije za ponavljanje referenduma prešao je tri miliona. Na sceni je i pokušaj retroaktivne izmene pravila referenduma uz zahtev koji više liči na vapaj da se referendum ponovi kao neregularan. Navodno, zasnovan je na lažnim obećanjima. Najverovatnije da od toga neće biti ništa i da Britanija definitivno napušta evropsko društvo. Šta bi bilo sa demokratijom kad bi se sada pod pritiskom retroaktivno menjala pravila igre i izvrtala volja većine. Uostalom, ne treba biti naivan: da Englezima ne odgovara ovakav rezultat referenduma, ne bi takav ni bio.

PITANjE MENTALITETA, A NE EKONOMIJE
Oni koji bolje poznaju mentalitet i situaciju preko Lamanša nisu iznenađeni. Oni kažu da nije najveće iznenađenje istupanje Velike Britanije iz EU, nego upravo to što je u Uniji toliko godina ostala (44 godine). Engleska je drugačija i Enlezi su drugačiji, to kažu ostale zemlje EU, i bile su spremne da im daju još veće privilegije nego što su već imali samo da ih zadrže u svom društvu, ali ni to nije bilo dovoljno. Nacija koja je svojim pomorskim i vojnim armadama osvojila i pokorila pola sveta ne zadovoljava se ustupcima. Nacija koja je kolonijalizmom i neokolonijalizmom stvorila snažnu ekonomsku imperiju želi da diktira, a ne da se prilagođava zajedničkim šablonima. Zato ne treba da čude euforične izjave zagovornika Bregzita, koji kažu da su konačno skinuli okove EU. Njihov protest je iskren, jer EU je za njih bila i ostala neprihvatljiva, a njene najcivilizovanije norme i standardi ravni okovima, jer radi se o naciji koja svoje privilegije, najviši standard i ekstraprofit vidi kao nešto normalno i zasluženo. Istovremeno potlačene i porobljene vide kao nešto normalno, jer nisu bolje ni zaslužili. Oni su takoreći do juče na aparthejd gledali kao na normalan politički sistem. Svoja osvajanja po svetu i isisavanje bogatstva drugih nikada nisu videli tako, nego kao svoj doprinos širenju kulture i civilizacije na primitivne narode. Po njima, porobljeni narodi bi trebalo da im budu zahvalni, bez obzira što su opljačkani, jer su im doneli najrazvijeniju kulturu i civilizaciju.

brexit24Sve to je predugo trajalo, tako da se njihov defektan pogled na odnose među narodima i nacijama odrazio na mentalitet. Zbog svega toga nije nikakvo čudo što Velika Britanija izlazi iz Evropske unije. Jer nju zbunjuje ravnopravnost članica. Bez obzira što je ta ravnopravnost više na papiru nego stvarna, za njih je i to neprihvatljivo, jer oni su navikli da se unapred zna ko je ko. Zato prave razloge ovakve odluke građana Velike Britanije više treba tražiti u mentalitetu nego u ekonomskim razlozima.

Ni prilikom osnivanja Evropske ekonomske zajednice (1957. godine u Rimu), preteče EU, Velike Britanije nije bilo među osnivačima. U dva navrata je njena molba za prijem odbijena (1963. i 1967. godine) vetom francuskog predsednika De Gola, uz obrazloženje da ne ispunjava uslove za prijem. Tek nakon odlaska De Gola, 1973. godine primljena je u EEZ. Dogovorom u Mastrihtu 1993. godine EEZ prerasta u političku zajednicu – Evropsku uniju. Zbog potcenjivačkog pogleda na zemlje kontinentalnog dela Evrope i kompleksa više vrednosti, pokušaji izvlačenja Velike Britanije iz EEZ (EU) traju od njenog ulaska u ovu zajednicu. Prvi neuspešan pokušaj je izveden 1975, zatim 1983, pa sve do neuspešnog pokušaja 2013. godine. Verovatno su ti pokušaji potpuno uspavali EU, jer su mislili da će, kao i više puta pre toga, sve završiti neuspešim pokušajem. Ovaj put su se prevarili.

KOME JE U INTERESU RAZBIJANjE EU?
Bar deceniju unazad u svetu se malo toga događa a da nije po planu SAD – na Zapadu gotovo ništa. Može li se onda izlazak Velike Britanije iz EU posmatrati isključivo kao britanska stvar. Naravno da ne. Oduvek je za Engleze Atlantik bio uži od Lamanša i veze su bolje funkcionisale preko velike nego preko male bare. Njihova unutrašnja i međunarodna politika jedino je kompatibilna sa američkom. Jedino Amerika može direktno da pomogne ili ugrozi njihove interese u svetu. Jedino oni mogu da im pruže vojnu pomoć i podršku, kao na primer na Foklandima. Niko iz EU to ne može i neće. Čemu onda toliko čuđenje u vezi sa britanskim potezom? Ekonomija? Za Engleze to nikada nije bio problem – pa oni su ekonomiju i izmislili. Čudno je jedino zašto baš sada – i to je ono što ustvari treba da zabrine Evropljane. Prilično čvrstu procenu da iza svega stoji SAD još više je ojačala izjava famoznog Džordža Sorosa: „Dezintegracija Evropske unije je praktično nepovratna“. Odavno nije tajna da je njegova misteriozna fondacija finansijska ispostava američkih tajnih službi. Zato, ako Soroš tako nešto kaže, to znači da Amerikanci dezintegraciju aktivno podržavaju. U suprotnom, Soros nikada nebi upotrebio reč „nepovratno“.

Da li su Englezi doznali nešto što znaju samo Amerikanci u vezi sa budućnošću EU? Odavno su njihove tajne službe povezane u toj meri da liče na jednu instituciju. Da li je u pitanju stvarna odluka ili partnerska sugestija da se istupi iz EU? Da li nas očekuje haos izazvan najezdom migranata ili se Englezi sklanjaju sa linije vatre? Pošto su već fizički odvojeni od ostalog dela Evrope, da li slede i sva druga distanciranja i da li će „zabetonirati“ i tunel ispod Lamanša. Na mnoga od ovih pitanja odgovoriće vreme, jedino je sigurno da nećemo dugo čekati.

brexit25Potpuno je jasno zašto je kampanja izlaska Velike Britanije iz EU uspela iako su sve dosadašnje propale. Dosadašnje kampanje su bile zasnovane isključivo na ekonomskim razlozima i motivima, a ova najnovija, pored toga, na strahu. Suština kampanje bilo je širenje straha od ogromnog priliva migranata uz upozorenje naciji da je mnogoljudna Turska pred prijemom u EU i da će Turci slobodno špartati Engleskom. Ono što ranije nije moglo da se postigne objašnjavanjem ekonomskih motiva sada je postignuto širenjem straha i sebičnim čuvanjem standarda i privilegija. Da su u sve to SAD umešale svoje prste, nije teško proceniti. Jer, ako Amerikanci pridaju važnost sitnim događajima u malim zemljama Afrike i Azije, bilo bi prosto neverovatno da zanemare tako krupan događaj kod najpouzdanijeg i najcenjenijeg saveznika.

PROBLEMI SAD KOJE REŠAVA RASPAD EU
U EU se već nazire mogućnost lančane reakcije i najava referenduma po istom pitanju u drugim zemljama članicama, pogotovo u onim gde je ojačala desnica. Ako desnica i nije u ovom trenutku dovoljno jaka da ostvari takve namere, trend nije povoljan jer, zbog realnih problema u vezi sa migrantima, desnica jača u svim evropskim zemljama. Da li je takav razvoj situacije u interesu EU? Naravno da nije, ali postoji neko kome to jeste interes.

Dugo se nije znalo ko stvarno stoji iza migrantske krize i ko je pokrenuo toliki broj ljudi, jer sve to više liči na seobu naroda nego na izbeglice. Ako ne znamo ko je odgovoran, a pogledajmo kome to odgovara. Tako je utvrđeno da iza svega stoje SAD sa Turskom, Izraelom, Katarom i možda još ponekim. Istom logikom može se naslutiti ko je odgovoran za slabljenje i razbijanje EU – onaj kome to odgovara. EU je donela prosperitet svojim članicama i tu nema ništa sporno. Uostalom zbog toga se i osnivaju unije takvog tipa. Zašto bi onda članice same sekle granu na kojoj sede. Da li SAD imaju razloga, što je na prvi pogled van svake logike, da ekonomski, politički i bezbednosno slabe i razaraju svoje saveznike iz NATO?

SAD imaju bar dva strategijska razloga da slabe, pa i da rasture EU. Prvi je strah od ekonomskog, pa tako i vojnog jačanja Rusije. Tempo jačanja Rusije je van svih očekivanja i nije predviđen kao takav strategijskim planovima SAD. Zato nešto mora da se preduzme kako bi se to sprečilo odmah i sada. Što je još gore za SAD, sve mere, pa i ekonomske sankcije, ne daju ni približno one rezultate koji bi mogli rešiti problem. Preduzete kolektivne mere ne mogu bitno da uspore, a kamoli zaustave napredak Rusije. Nakon potpune pobede u hladnom ratu i perioda apsolutne dominacije, ovo je iznenađenje takvog nivoa da zahteva izmenu, a ne samo korekciju strategijskih planova. Trgovina Rusije mora da se drastično ometa – ako već ne može merama prema Rusiji, onda mora ometanjem onih sa kojima Rusija trguje. Drugi razlog da Amerikancima odgovara slabljenje EU je kineski strateški plan ekonomskog prodora u Evropu pod nazivom Novi put svile. Taj projekat obuhvata prostor Evroazije i ima ambicije i sve realne uslove da gurne američku ekonomiju u treći plan. Jasno je da će kineske poslovne veze sa EU, koje su sada u najavi, biti od velike obostrane koristi, i SAD to vide kao direktno ugrožavanje svojih vitalnih interesa. I taj plan moraju da osujete. Tako imaju dva problema koje moraju da reše – vojni sa Rusijom i ekonomski sa Kinom. Čini se da oba rešavaju razbijanjem EU i stvaranjem mnoštva suprostavljenih i rivalskih ekonomskih interesa u Evropi, na koje će pojedinačno potpuno moći da utiču. Najvažnije je da spreče ekonomsko povezivanje Rusije sa Nemačkom, jer tada bi sve bilo pod kontrolom. To im ne bi bilo teško jer Nemačku ionako kontrolišu u potpunosti.

brexit21Sada se već može zaključiti da je veštački izazvana migrantska kriza samo deo strategijskog plana slabljenja i razbijanja EU. Zato su jedini ravnopravni i jedini poštovani američki saveznici – Englezi – na vreme upozoreni i na vreme se povlače sa područja koje će po svemu sudeći biti nestabilno i krizno. A izvlačenjem Velike Britanije drastično se slabi EU, koja će teško podnositi sledeće udare. Ostale značajne zemlje EU još uvek ne vide izvor problema i još uvek su zaokupljene veštački nametnutom opasnošću od ruskog hegemonizma. Pitanje je i koliko su u stanju da se suprostave američkim planovima, posebno Nemačka, koja sada definitivno preuzima potpunu odgovornost za sudbinu EU.

KAKO DA SE PONAŠA SRBIJA?
Stav Srbije, na osnovu čestih i potpuno jasnih izjava premijera Aleksandra Vučića, je zvanično nepromenjen u odnosu na raniji period – pridruživanje EU, vojna neutralnost i jačanje prijateljskih i ekonomskih veza sa Rusijom i Kinom. Da li je logično i da li je dobro da Srbija istraje na evropskom putu ako se već EU tako crno piše? Možda će EU i da se raspadne, ali u ovom trenutku doneti takav zaključak bilo bi veoma pogrešno. EU ima realne šanse za opstanak i dalji prosperitet, čak i ako je meta destruktivnih američkih planova. Jer jedno su američki tajni planovi, a drugo njihove stvarne mogućnosti u novim uslovima i novom odnosu snaga.

Utisak je da je američki tajni plan brzopleto napravljen i da nije obuhvatio sve elemente koji mogu uticati na budući razvoj situacije. U njemu je, po inerciji, i dalje prisutno arogantno i prepotentno gledanje na stvari, karakteristično za prethodni uspešan period kada su sve mogli. Situacija se uveliko promenila. Ako se stvarno nađu sami u društvu Engleza suprostvljeni interesima Rusije, Kine, pa i svog saveznika EU, tada su njihovi planovi na staklenim nogama. Pitanje je dana kada će i ostale važne evropske zemlje shvatiti ko stvarno radi u korist njihove štete. Nije za očekivati da će SAD u nedogled uspeti da održavaju nametnutu tenziju opasnosti od Rusije, dok same ugrožavaju vitalne interese zemalja koje navodno štite. Jasno je da SAD stvarno štite samo sebe, a sve druge su u stanju da žrtvuju tom interesu. Međutim, njihov problem je u tome što je sve to postalo isuviše providno da bi moglo opstati na duže staze.

Izlaskom Velike Britanije iz EU ona više nije tako privlačna kao ranije, ali upravo to za Srbiju može biti povoljnost za brži prijem. Mogućnosti uslovljavanja i ucena su se ovim događajem višestruko smanjile, a upravo to je bilo nešto što je najviše plašilo one koji odlučuju. Sem toga, Britanci nam nikad nisu bili naklonjeni u teškim situacijama, pa nam tako ne bi pomogli ni na evropskom putu. Ucenjivanja tipa – EU ili priznanje Kosova ili sankcije Rusiji ili nema ništa od EU, više nisu realna zato što se unapred zna odgovor. Naravno da to predstavlja olakšanje, jer Srbija više ne može izgubiti nijedan vitalni interes na osnovu ucena i uslovljavanja. Nakon ovoga i dežurne ucene Hrvatske će postati smešne, jer će za EU biti veoma važno da neko želi unutra, dok neki drugi žele van – da se istovremeno vrši prijem, dok neko napušta EU. Novi prijem u novonastalim uslovima je snažan signal da će EU opstati. Zato ne čude brze poruke iz Brisela da se u vezi sa pridruživanjem Srbije ništa ne menja.

brexit03Uostalom, EU još od ratova na Balkanu, kada je prijem nekih balkanskih država bio ekspresan iz strateških interesa, gde su potpuno zanemareni kriterijumi koje sada mora da ispuni Srbija, liči na seosko imanje sa tri dvorišta. U prvom je zelenilo i cveće, drugo je ekonomsko a u trećem sve ono što ne može da bude u prva dva. Zato su neke novoprimljene države i razočarane jer nisu shvatile da su u trećem dvorištu EU. Prijem nije kraj borbe, nego se treba izboriti bar za drugo ako već ne može za prvo dvorište. Znači, ulazak u EU nije blagostanje i rešenje svih problema, ali jeste šansa za prosperitet i napredak. Zato bi Srbija trebalo da nastavi putem kojim je krenula i da iskoristi nove povoljnosti. Uostalom, šta Srbija može po osnovu toga da izgubi i ako bi se EU nekim čudom raspala – ništa, pod uslovom da zadrži kurs vojne neutralnosti i prijateljske i poslovne veze sa Rusijom i Kinom.

Svet
Pratite nas na YouTube-u