ZORAN ĆIRJAKOVIĆ: MUSLIMANSKA I ZAPADNA CIVILIZACIJA ILI IRANSKO ISKUSTVO

Ljudi koji na svojoj strani nemaju globalne medije, koji nisu zaslepljeni sadašnjošću i slikama...

Ljudi koji na svojoj strani nemaju globalne medije, koji nisu zaslepljeni sadašnjošću i slikama sopstvenog sveta, lakše uče iz prošlosti

Kada sam pre dvanaest godina prvi put stigao u Iran, moj najveći šok je bio vezan za položaj žena. Pod uticajem zapadnih medija, očekivao sam drugu Saudijsku Arabiju, zemlju u kojoj činjenica da ne mogu da žene voze kola predstavlja jedno od manjih poniženja s kojima se svakodnevno suočavaju. Za razliku od stanovnica apsolutne monarhije koja je već decenijama ključni američki strateški saveznik, Iranke su, iako im je kosa uvek prekrivena maramom, vozile kola, bezbrižno čavrljale u zadimljenim kafeima u severnim četvrtima Teherana i bile šefice mnogim muškarcima koje sam sretao.

Krajem maja sam ponovo došao kao učesnik 7. svetskog islamskog foruma. Čini se da se marame, bar u većim gradovima, svake godine pomere nekoliko milimetara unazad. Daleko iza naočara za sunce, nemarno nabačene na malenu punđu, ne samo da više otkrivaju nego što skrivaju već deluju zbunjujuće kul, sasvim u duhu eklektičnog postmodernog doba. Čak i stari slogan iz poletnih dana Islamske revolucije – „Hidžab je ženi kao školjka biseru” – nekako dobija novi smisao. Ogromni murali, na kojima je ispisan na farsiju i engleskom ispod smernog ženskog lica uokvirenog maramom, odavno su izbledeli. Teško ih je primetiti u urbanoj vrevi koja je tako daleko od predstava o „osovini zla” ili novom „tamnom vilajetu”.

Branč u jednoj od šarmantnih braserija u ogromnom dvorištu ispred odlično osmišljenog Muzeja filma – mnogo više mesta gde treba biti viđen nego hrama sedme umetnosti – otkriva i ponešto od onoga što se teško može naslutiti iz gomile novinskih tekstova. Dočekala me skladna mešavina vešto prezentovanog, blago napetog hipsteraja i različitih opuštenih ekipica, koje bi, čak i Beogradu, preopterećenom imanjem ukusa, bile jednodušno opisane pridevima tipa urbano i kulturno. I teheranska darkerka s maramom je izgledala savršeno, mada me danas pomalo sramota što me njena pojava toliko zabavila. Nije lako osloboditi se sopstvenih predrasuda.

Priznajem, i dalje nisam sasvim siguran kako da tumačim jedno od iznenađenja u popularnim teheranskim kafeima. Nije toliko reč o broju Iranki koje su radile plastičnu operaciju nosa već koliko se mnoge od njih trude da svi primete da su se podvrgle rinoplastici. Sreća doteranih žena s flasterom i podlivom na sveže preoblikovanom nosu uporediva je s radošću beogradskih kupoholičarki, koje su na rasprodaji naletele na preskupu haljinu o kojoj su sanjale. Činilo mi se da se više cene upadljivi tragovi hirurške intervencije nego njihov rezultat – lepši nos.

Ali, rasprostranjenost ove neobične estetike zavoja odlično ilustruje još dve stvari kojih uglavnom nema u medijskim slikama Irana. Jedna je da ova zemlja – bez ekstremne bede karakteristične za mnoge države kojima rukovode neoliberalni odlikaši – ima mnogobrojnu srednju klasu. Druga, manje ohrabrujuća, jeste koliko se, istovremeno, Islamska Republika, čak i pod sankcijama, približila neoliberalnom mejnstrimu.

Valjda mnoge Iranke, kada već ne mogu lako da dobiju vize i otputuju u „meke” konzumerskog sveta, distinkciju i status žele da pokažu na svom izražajnom persijskom nosu. Nekoliko puta sam pomislio i da prema meni ide Kim Kardašijan, pre nego što sam se setio koliko su Iran i Jermenija blizu. Ideal sponzoruše, prvi put opisan (i odmah oklevetan) u SAD u prvim decenijama prošlog veka, postao je sveprisutan u svetu obeleženom stalnim smanjenjem društvene mobilnosti i rastućim aspiracijama.

Ipak, glavni šok ovog vrelog proleća bio je vezan za sve ono što je postignuto u zemlji koja je od 1979. godine bila pod različitim, s vremenom sve sveobuhvatnijim, zapadnim i međunarodnim sankcijama. One su drakonski pooštrene 2006. godine, navodno da bi, po rečima uticajnog američkog senatora, „zadavile terorizam Teherana”. Neočekivane utiske je stvarao susret sa impozantnim – mrežom autoputeva, udobnih vozova i hrabro dizajniranih zgrada – koliko i trivijalnim – „ili” espreso na pumpi desetak kilometara od Koma, verskog centra koji je bio najbliži srcu ajatolaha Homeinija, oca Iranske revolucije.

Svetski islamski forum se svake godine održava u drugoj zemlji i ne čudi da su baš Iranci kao temu skupa odabrali strateške komunikacije. Slika celog islamskog sveta obeležena je vekovima osnaživanim negativnim sterotipima, ali malo je zemalja u kojima je potreba za osmišljenim „informativnim delovanjem” toliko velika.

Na primer, šiitski Iran je jedna od glavnih meta i najodlučnijih neprijatelja terorističkih organizacija koje ugrožavaju veliki deo sveta, ali, uprkos tome, neki od prvih rezultata pretrage na internetu su tekstovi „Iran i Al Kaida su strateški saveznici” i „Iran radi zajedno s Al Kaidom”. Poražavajuće veliki broj ljudi brka Islamsku Republiku Iran i samoproglašenu Islamsku državu. Forum, na kome je učestvovalo preko 200 predstavnika instituta i fakulteta iz celog sveta, osudio je u svojoj deklaraciji širenje „nažalost institucionalizovane islamofobije” i „ekstremizma koji se širi masovnim medijima i internetom”. Ova dva velika zla „sa mnogo različitih lica” počela su da hrane jedno drugo i stvorila začarani krug ubilačkog nasilja.

Ipak, jedna od najčešće pominjanih reči na dvodnevnom forumu bila je jedinstvo, često praćeno lamentima što ga nema i isticanjem „značaja zajedničkih islamskih principa”. „Danas na suprotstavljenim stranama ratuju ljudi koji sa podjednakim žarom uzvikuju: ’Alah je veliki’ dok ubijaju jedni druge”, podsetio je rezignirani delegat iz unesrećene i duboko podeljene Libije.

I Iran, iako oaza stabilnosti u uzavrelom regionu, uvučen je u novi „građanski rat u islamu”, koji je okinula američka intervencija u Iraku. Oko džamije, samo stotinak metara od našeg hotela, istaknute su fotografije dobrovoljaca iz obližnjeg radničkog predgrađa koji je nedavno poginuo u Siriji. Bez pomoći iz Irana, manjinske islamske zajednice bi verovatno već nestale u razorenoj zemlji u kojoj se senka istrebljenja nadvija nad, jedno vreme očekivani, pad Asadovog režima. Šiiti su postali meta brutalnog državnog terorizma i u prebogatim, ali sve nestabilnijim „naftnim monarhijama” na zapadnim obalama Persijskog zaliva.

Islamski svet odavno nije bio ovako snažno podeljen i uzdrman. Mnogi govornici na forumu, češće čak i od strane dominacije i „okupacije islamskih zemalja”, pominjali su demokratizaciju i „promociju ljudskih prava”, izgovore koje su isticali moćni zapadni političari dok su gurali islamski svet u tragediju bez presedana i pokrenuli reke izbeglica. Iako su mediji puni slika zapadnih žrtava, malo ko je stvarno svestan da od terorizma i ratova kojima se ne nazire kraj ubedljivo najviše stradaju – muslimani. Otkad su putevi izbeglica prekinuti na istočnim obalama Egejskog mora, iz medija su skoro sasvim nestale slike muslimanskih žrtava.

Forum je istakao potrebu da strateške komunikacije, koje bi mogle da promene lažne slike i pogrešnu percepciju, treba da uključe i naučnike. Nažalost, nije lako uticati na način kako se govori o islamu i islamskom svetu. Pre pojave Al Kaide i Islamske države, vekovima je na Zapadu učvršćivano shvatanje da je istovremeno superioran i sve ono što islamski svet nije. Danas su se čak i najšire prihvaćene dogme političke korektnosti, pojmovi kao što je diverzitet, odomaćili tako da ne uključuju vrednosti islamskog sveta, redovno predstavljane kao izraz patologije, a ne različitosti.

Jazd, prastari pustinjski grad koji je iranska vlada odabrala za domaćina foruma, oličava neke od najzavodljivijih – duh solidarnosti i zajedništva, nestajuće vrednosti u delovima sveta gde su najviši ideal postali beskrupulozni „društveni penjači”. Verujem da bi i mnogim ateistima malene džamije i mauzoleji lokalnih svetaca, u kojima vam neko obično ponudi ukusne kolačiće, čaj i sok od krastavca čim provirite, probudile nostalgiju za izvesnijim, sporijim i ukotvljenijim vremenima. Možda bi, čak i ako im se ne sviđa iranska alternativa, u vrelom Jazdu pronašli i potvrdu da neoliberalizam nije naša jedina budućnost.

I dobre i pogrešne lekcije lakše se uče u senci prošlosti, njenih impozantnih tragova. Kongresna dvorana u kojoj je održan forum nalazi se nekoliko stotina metara od dva velika kupasta brda. Na njihovim vrhovima su se smestili zoroastrijanski „tornjevi tišine”, najupečatljiviji simboli nekada dominantne persijske religije, čiji je centar u 7. veku, na početku dugačkog opadanja, postao Jazd. Lep je pogled u rano jutro sa vrha brda spomenika koji dominira nad velikim delom razvučenog grada. Tragovi izbledele vere podsećaju da nema te visine s koje se ne može pasti u zaborav.

Ljudi koji na svojoj strani nemaju globalne medije, koji nisu zaslepljeni sadašnjošću i slikama sopstvenog sveta, lakše uče iz prošlosti. Možda mogu da savladaju i njenu verovatno najtežu lekciju, onu iz poniznosti. U istorijskom Jazdu – među dosledno suzdržanim i uviđavnim ljudima odmerenih gestova, u miljeu koji ističe različitost i samosvojnost Orijenta, a ne njegovu redovno banalizovanu egzotičnost i sliku pretnje koja opseda zapadnu misao – u oči upada značaj i vitalnost svetova kojih nema u masovnim medijima.

Zato se kada razmišljamo o budućnosti, neuhvatljivoj koliko i opsesivno predviđanoj, možda ispostavi da ova globalno nevidljiva slika islamskog sveta skriva silu snažniju od negativnih stereotipa i delotvorniju od najpromišljenijih modela strateških komunikacija. Budućnost je, po pravilu, mnogo šokantnija čak i od one sadašnjosti koju – sklupčani u našem medijskom, klasnom i statusnom mehuru – nismo u stanju ni da zamislimo.

Izvor Politika, 26. jun 2016.

 

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u