NOVA GLOBALNA ULOGA NEMAČKE

FRANK-VALTER ŠTAJNMAJER Verovatno ne postoji druga evropska država čija sudbina je tako čvrsto povezana...

FRANK-VALTER ŠTAJNMAJER

Verovatno ne postoji druga evropska država čija sudbina je tako čvrsto povezana sa postojanjem i uspehom EU

Tokom protekle dve decenije globalna uloga Nemačke doživela je veliku transformaciju. Nakon mirnog ujedinjenja 1990. godine, Nemačka je bila na putu da postane ekonomski džin koji ne obraća mnogo pažnje na spoljnu politiku. Danas, međutim, zemlja je velika evropska sila, koja jednako mami kritike i pohvale. Ovo važi kako za nemački odgovor na trenutni porast broja izbeglica – Nemačka je udomila više od milion izbeglica prošle godine – tako i za upravljanje krizom evra.

Kako je nemačka moć rasla, tako je rasla i potreba zemlje da jasnije profiliše svoju spoljnu politiku. Moderna nemačka istorija je ključ za shvatanje njenog pogleda na svoje mesto u svetu. Od 1998 služio sam svojoj zemlji kao član četiri kabineta i kao lider parlamentarne opozicije. Tokom tog vremena Nemačka nije nastojala da izgradi novu ulogu na međunarodnoj pozornici. Pravilnije je reći da se pozicionirala kao centralni igrač time što je ostajala stabilna dok se svet oko nje menjao. Dok su se SAD borile sa posledicama rata u Iraku a EU grcala u seriji kriza, Nemačka je uspevala da održi balans. Izborila se sa ekonomskim teškoćama i sada preuzima obaveze koje pristaju najjačoj ekonomiji Evrope. Nemačka takođe daje diplomatski doprinos mirnom rešavanju velikog broja konflikata širom sveta: najočigledniji primeri su Iran i Ukrajina, ali i Kolumbija, Irak, Libija, Mali, Sirija i Balkan. Takve akcije primoravaju Nemačku da preispita principe kojima se vodila njena spoljna politika tokom proteklih više od pola veka. Ali Nemačka je reflektivna sila (reflective power): čak i kada se prilagodi novoj realnosti, vera u važnost uzdržanosti, obazrivoasti i mirnih rešenja i dalje će biti temeljni princip odnosa Nemačke sa ostatkom sveta.

NAJVEĆA EVROPSKA SILA
Danas se i SAD i Evropa muče sa ulogom globalnog lidera. Invazija na Irak iz 2003. naškodila je imidžu SAD u svetu. Nakon svrgavanja Sadama Huseina, sektaško nasilje je pocepalo Irak, a američka moć u regionu počela je da slabi. Ne samo da administracija Džordža V. Buša nije uspela da uspostavi red u regionu već su politički, ekonomski i troškovi na planu meke moći koje je proizvela ova avantura naštetili generalnoj poziciji Sjedinjenih država. Raspršena je iluzija o unipolarnom svetu.

Kad je američki predsednik Barak Obama preuzeo dužnost 2009, počeo je šire da sagledava američki angažman na Bliskom istoku i u ostatku sveta. Njegovi kritičari navode da je predsednik stvorio vakuum moći, koji su drugi akteri, uključujući Iran i Rusiju, samo čekali da popune. Oni koji su ga podržavali, među koje spadam i ja, navodili su da se Obama mudro postavio u procesu promene svetskog poretka i prirode američke moći. On je prilagodio sredstva i ciljeve američke spoljne politike državnim kapacitetima zemlje i novim izazovima sa kojima se suočio.

obamamerkel09U međuvremenu, EU je prolazila kroz svoje krize. Godine 2004. Unija je prihvatila 10 novih članica, konačno dočekavši ulazak bivših komunističkih zemalja Istočne Evrope. Ali dok se EU širila, izgubila je momentum za izgradnju dubljih temelja političke unije. U isto vreme, Unija je predstavila svojim članicama ambiciozni nacrt Ustava, koji je napravio tim predvođen bivšim francuskim predsednikom Valerijem Žiskarom d’Estenom. Ali, kada su glasači u Francuskoj i Holandiji, državama osnivačima EU, odbili taj dokument, kriza koja je usledila ohrabrila je one Evropljane koji su dovodili u pitanje potrebu za stvaranjem „tešnje povezane Unije“. Ova grupa od tada sve više jača, a dalji integracioni procesi su obustavljeni.

Danas se međunarodni poredak koji su SAD i Evropa stvorile i održavale nakon Drugog svetskog rata – poredak koji je stvorio slobodu, mir i prosperitet u većem delu sveta – nalazi pod velikim pritiskom. Sve veća nestabilnost velikog broja država – i, u nekim slučajevima, potpuni kolapsi – destabilizovali su cele regione, posebno Afriku i Bliski istok, pokrenuli niz nasilnih konflikata i najveći talas masovne migracije. Istovremeno, državni i nedržavni faktori sve više dovode u pitanje pravila multilateralnog međunarodnog sistema, koji je toliko dugo čuvao mir i stabilnost. Uzdizanje Kine i Indije stvorilo je nove centre moći koji menjaju postavku međunarodnih odnosa. Ruska aneksija Krima dovela je do ozbiljnog raskola sa Evropom i SAD. Rivalstvo između Irana i Saudijske Arabije sve se jače oseća na Bliskom istoku dok državni poredak u regionu erodira a Islamska država, ili ISIS, pokušava u potpunosti da obriše granice.

Uprkos svemu ovome, Nemačka je ostala neverovatno stabilna. To nije mali uspeh ako se uzme u obzir pozicija u kojoj je zemlja bila 2003, kada su problemi SAD i EU tek počinjali. U to vreme mnogi su nemačku zvali „bolesnikom Evrope“: nezaposlenost je nadmašila rekornih 12 procenata, ekonomija je stagnirala, socijalni sistem je bio preopterećen a nemačko protivljenje američkom ratu u Iraku stavilo je na test odlučnost nacije i izazvalo revolt Vašingtona. U martu iste godine, nemački kancelar Gerhard Šreder održao je govor u nemačkom parlamentu, Bundestagu, nazvan Hrabrost za mir i hrabrost za promenu, u kojem je pozvao na velike ekonomske reforme. Iako su njegove socijaldemokrate bile dovoljno hrabre da se usprotive ratu u Iraku, nisu bile preterano zainteresovane za promene. Šrederove reforme tržišta rada i sistema socijalne sigurnosti usvojene su u Bundestagu, ali su imale veliku političku cenu za njega samog: poražen je na prevremenim izborima 2005. godine.

Međutim, te reforme postavile su temelj za povratak nemačke ekonomske snage koja traje sve do danas. Nemačka reakcija na finansijsku krizu iz 2008 samo je učvrstila ekonomsku poziciju zemlje. Nemački biznis se okrenuo prednostima sopstvene proizvodnje i ubrzo iskoristio velike mogućnosti tržišta zemalja u razvoju, posebno Kine. Nemački radnici mudro su podržali model izvozno orijentisanog rasta.

srederputinAli Nemci ne bi trebalo da precenjuju napredak koji je njihova zemlja napravila. Nemačka nije postala ekonomska supersila, njen udeo u svetskom izvozu bio je manji 2014. nego 2004 – i niži nego u vreme nemačkog ujedinjenja. Nemačka je prosto u vremenu rastuće konkurencije uspela da održi sopstevene pozicije bolje od većine zemalja.

EVROPSKA MIROLjUBIVA SILA
Nemačka relativna ekonomska moć nedvosmisleno je velika snaga zemlje. Ali neki kritičari vojno uzdržavanje zemlje vide kao njenu slabost. Za vreme Šrederovog mandata Nemačka je vodila dva rata (na Kosovu i Avganistanu) i čvrsto se suprostavila pokretanju trećeg (u Iraku). Vojni angažmani na Kosovu i Avganistanu bili su istorijski korak za naciju koja je pre toga nastojala da potpuno odstrani reč „rat“ iz svog vokabulara. Ipak, Nemačka je reagovala jer je ozbiljno shvatila preuzimanje odgovornosti za stabilnost Evrope i savezništvo sa SAD. Tada, kao i sada, nemački političari delili su duboko ubeđenje da je bezbednost zemlje neraskidivo povezana sa bezbednošću SAD. Ipak, većina njih se protivila invaziji na Irak jer su je videli kao isplanirani rat sumnjivog legitimiteta i sa jasnim potencijalom za pokretanje nove spirale konflikata. U Nemačkoj se taj stav još uvek smatra velikim uspehom – čak i kod nekolicine onih koji su tada podržali američku politiku.

U narednim godinama nemački lideri su pažljivo razmatrali da li da ulaze u konflikte koji su usledili, podvrgavajući te odluke tolikom broju analiza da su one često naše saveznike dovodile do ogročenja. Leta 2006, na primer, pomogao sam da se sklopi primirje u Libanu i okonča rat između Izraela i Hezbolaha. Verovao sam da Nemačka mora podržati taj dogovor, ako treba i vojno, iako sam znao da bi razmeštanje nemačkih trupa na izraelskim granicama bilo posebno osetljivo zbog istorijskog bremena Holokausta. Pre donošenja vojne odluke pozvao sam tri prethodna ministra spoljnih poslova u Berlin na savetovanje. Oni su sa sobom doneli i 31 godinu iskustva rada u kabinetu. Balast nemačke istorije najviše je brinuo najstarijeg među nama Hans-Ditriha Genšera, veterana iz Drugog svetskog rata, koji se usprotivio tom predlogu. Ipak, dvojica mlađih prethodnika složila su se sa mnom, a Izrael do današnjeg dana prihvata i podržava nemačke patrolne brodove u Mediteranu, koji, kao deo misije Ujedinjenih nacija, kontrolišu isporuke oružja Libanu.

Nemački put do većeg vojnog angažmana nije bio linearan i nikad neće ni biti. Nemci ne smatraju da se za okruglim stolovima može rešiti svaki problem, ali ne veruju ni da se problemi rešavaju pucanjem. Mešoviti rezultati spoljnih vojnih intervencija u proteklih 20 godina samo su jedan od razloga za oprez. Inad svega, Nemci dele duboko, istorijski ukorenjeno uvernje da bi njihova zemlja trebalo da koristi političku energiju i resurse da ojača ulogu prava u međunarodnim odnosima. Naše istorijsko iskustvo uništilo je svaku veru u nacionalnu izuzetnost – bilo koje zemlje. Kad god je moguće, mi biramo Recht (pravo) ispred Macht (moći). Kao rezultat toga Nemačka naglašava potrebu za legitimitetom i nadnacionalnim nivoom donošenja odluka i zalaže se za multilateralno odlučivanje pod okriljem UN.

nemackavojska01Svako vojno raspoređivanje nemačkih vojnih snaga sa velikom pažnjom se prati u javnosti i mora biti odobreno od Bundestaga. Nemci su oduvek nastojali da izbalansiraju potrebu da zaštite slabe sa odgovornošću uzdržanog pristupa. Ako nemački partneri i saveznici naprave dodatni korak u potrazi za diplomatskim i sporazumnim rešenjem, Nemci žele da njihova vlada ode i još jedan korak dalje, što se našim partnerima ponekad ne sviđa. To ne znači da je Nemačka preko mere osetljiva na svoju ratničku prošlost, već je pre odraz naše uloge kao reflektivne sile i truda da primenimo lekcije iz prošlosti u izazovima sa kojima se danas suočavamo. Nemačka će nastaviti da gradi svoj međunarodni položaj na učtivim i diplomatskim osnovama, a vojnom angažmanu će pribegavati samo nakon merenja svih rizika i sagledavanja svih mogućih alternativa.

PRIHVATANjE GLOBALNE ULOGE
Nemačka relativna ekonomska snaga i oprez u korišćenju sile opstali su u vremenu kada su regionalno i globalno okruženje pretrpeli radikalne promene. Nemačko partnerstvo sa SAD i njena integracija u EU bili su glavni stubovi njene spoljne politike. Ali dok su SAD i EU počele da posrću, Nemačka je, najvećim delom po difoltu, održala svoje pozicije i iz cele situacije izašla kao velika sila.

U ovoj ulozi, Nemačka je shvatila da ne može izbegavati svoje odgovornosti. Budući da se nalazi u centru Evrope, ni izolacija ni koftrontacija nisu mudre političke strategije. Umesto toga, Nemačka pokušava da okonča konflikte i koristi dijalog i saradnju za promovisanje mira.

Osvrnimo se na novu ulogu Nemačke na Bliskom istoku. Decenijama je arapsko-izraelski konfilt dominirao regionalnim političkim pejzažom. U decenijama nakon Drugog svetskog rata Nemačka je svesno izbegavala da se svrstava na čelo diplomatskog fronta za rešavanje postojećeg spora. Ali danas, kad su se konflikti raširili, Nemačka se više aktivirala u regionu. Od 2003, kada su počeli multilateralni napori da se Iran odvrati od izgradnje nuklearne bombe, Nemačka je igrala centralnu ulogu i bila jedna od potpisnica ugovora koji je postignut 2015. Nemačka je takođe duboko umešana u traženje diplomatskog rešenja za konfilkt u Siriji.

Nemačka ne beži od odgovornosti za doprinos u izgradnji nove bezbednosne arhitekture u regionu – procesa koji je možda otpočet potpisivanjem sporazuma sa Iranom. Evropska istorija nam ovde nudi neke korisne lekcija. Helsinška konferencija 1975. pomogla je da se prevaziđu hladnoratovske podele na kontinentu kroz stvaranje Organizacije za bezbednost i saradnju u Evropi (OEBS). Ako regionalni igrači izaberu da se ugledaju na taj primer, pronaći će neke korisne lekcije koje im mogu biti od pomoći u suočavanju sa trenutnim konfliktima.

minskpregovori07Nekada Nemce drugi treba da podsete na korisne pouke naše sopstvene istorije. Na primer, prošle godine u Saudijskoj Arabiji imao sam inspirativan razgovor sa malom grupom intelektualaca iz Džede. Jedan od njih je rekao: „Treba nam Vestfalski mir u našem regionu“. Sporazum koji su sklopile diplomate iz Minstera i Osnabrika 1648. godine da bi odvojili religiju od vojne moći i danas inspiriše intelektualce na Bliskom istoku. Za prirodnog vestfalca poput mene nije moglo biti boljeg podsetnika o važnosti istorijskih pouka.

SUOČAVANjE SA IZAZOVOM
Bliže nama, ukrajinska kriza testirala je nemačko liderstvo i diplomatsko umeće. Od pada režima Viktora Janukoviča i ruske aneksije Krima početkom 2014. Nemačka i Francuska su predvodile međunarodne napore sračunate na obuzdavanje i rešavanje vojne i političke krize. Budući da se vlada SAD fokusirala na druge izazove, Nemačka i Francuska su preuzele ulogu glavnih sagovornika Rusije o pitanjima evropske bezbednosti i opstanka ukrajinske države.

Nemačka se nije gurala na tu poziciju niti joj je neko drugi rekao da preuzme tu ulogu. Njene dugoročne ekonomske i političke veze sa Rusijom i Ukrajinom učinile su je prirodnim posrednikom za obe strane uprkos jasnoj podršci koju je Berlin uputio žrtvama ruske agresije. Intenzivna politička debata koja se vodila u Nemačkoj o tome kako bi trebalo odgovoriti na taj izazov doprinela je kredibilitetu Berlina time što je pokazala svetu da vlada nije preko noći donela takvu odluku. Minski ugovori o prekidu neprijateljskih dejstava koje su Nemačka i Francuska ispregovarale u februaru 2015. daleko su od savršenih, ali jedna stvar je sigurna: bez njih bi se konflikt odavno oteo kontroli i proširio izvan granica Donbasa i Ukrajine. Nemačka će i ubuduće nastaviti da radi sve što može na sprečavanju da tenzije eskaliraju u novi hladni rat.

U međuvremenu, za vreme krize evra, Nemačka je bila primorana da se suoči sa opasnošću koju je nosio previsok nivo zaduženja nekih mediteranskih EU država. Gotovo sve članice evrozone i Međunarodni monetarni fond podržali su plan koji zahteva da se zemljama poput Grčke uvede budžetska kontrola i teške – ali neizbežne – ekonomske i socijalne reforme, kako bi se na kraju obezbedilo zbližavanje ekonomija evrozone. Ali umesto da odgovornost za takve promene očekuje od nacionalnih elita ovih zemalja, mnogi u Evropi su radije optužili Nemačku da je navodno neke zemlje južne Evrope svesno osiromašila i dovela u podređeni položaj, koji je na kraju rezultovao kolapsom.

Nemčka se suočila sa sličnim kritikama za vreme tekuće izbegličke krize. Prošlog proleća, Nemačka je otvorila granice za izbeglice koje su uglavnom dolazile iz Iraka i Sirije. Vlade Češke Republike, Mađarske i Slovačke zabrinule su se da bi ovaj potez mogao pogoršati krizu time što će ohrabriti još izbeglica da uđu u njihove zemlje u nadi da će na kraju doći do Nemačke. Ipak, te strepnje su se za sada pokazale kao neosnovane.

Ostaje nejasno kako i kada će Evropa rešiti ovu krizu. Ono što je ipak jasno je da čak i relativno jaka zemlja poput Nemačke ne može to da učini sama. Ne možemo pokleknuti pred rastućom željom određenih delova birača da se na ovu krizu odgovori isključivo na nacionalnom nivou, na primer uvođenjem proizvoljnih ograničenja na prihvat izbeglica. Nemačka ne može i neće bazirati svoju spoljnu politiku na potezima koji obećavaju brza rešenja, ali su zapravo kontraproduktiivni, bez obzira da li se radi o podizanju zidova ili vođenju ratova.

Reflektivna spoljna politika zahteva konstantno razmatranje teških odluka. Takođe zahteva fleksibilnost. Uzmite za primer skorašnji ugovor o izbeglicama između EU i Turske, čije potpisivanje je Nemačka podržala. Dogovoreno je da EU vraća u Tursku migrante koji ilegalno pristižu iz Grčke, a da zauzvrat otvori vrata legalnim izbeglicama iz Sirije da u EU stižu direktno iz Turske. Uprkos kontroverznom razvoju događaja u Turskoj, kao što je eskalacija nasilja u turskim regionima i sve veće uznemiravanje medija i opozicije, Nemačka je prepoznala da Turska ima ključnu ulogu u krizi i da bez nje nema održivog napretka u rešavanju tog problema. Niko danas ne može da kaže da li će ovaj novi odnos biti dugoročno održiv. Ali teško da može biti napretka u upravljanju humanitarnom krizom na spoljnim granicama EU ako se evropski lideri ozbiljno ne angažuju sa njihovim turskim partnerima.

putinmerkel007Neki političari, poput bivšeg poljskog ministra spoljnih poslova Radeka Sikorskog, opisali su Nemačku kao evropsku „nezamenjivu naciju“. Nemačka nema aspiracije ka takvom statusu. Ali okolnosti su je primorale da preuzme centralnu ulogu. Verovatno ne postoji druga evropska država čija sudbina je tako čvrsto povezana sa postojanjem i uspehom Evropske unije. Po prvi put u istoriji, Nemačka živi u miru i prijateljstvu sa Francuskom, Poljskom i ostatkom kontinenta. To je dobrim delom ostvareno zbog odricanja od apsolutnog suvereniteta i deljenja resursa koje je EU podsticala gotovo 60 godina. Zbog toga su očuvanje Unije i podela tereta liderske uloge trenutno glavni nemački prioriteti. Dok EU ne bude sposobna da igra veću ulogu na svetskoj pozornici, Nemačka će dati sve od sebe da se, koliko je god moguće, drži pozicija koje će biti u interesu cele Evrope. Nemačka će biti odgovoran, uzdržan i reflektivan lider, vođen pre svega svojim evropskim instiktima.

Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ

Foreign Affairs

Svet
Pratite nas na YouTube-u