DMITRIJ RODIONOV: DA LI ĆE USPETI POKUŠAJ STVARANjA EVROPSKE SUPERDRŽAVE?

Lideri EU nisu tek tako zahtevali od Britanije da odmah napusti Uniju i nije...

Lideri EU nisu tek tako zahtevali od Britanije da odmah napusti Uniju i nije se tek tako brzo pojavio dokument koji predlaže „super-državu“

Početkom ove nedelje poljski novinari zaprepastili su svet neočekivanom vešću: Berlin i Pariz nameravaju da EU pretvore u nekakvu „super-državu“.

Posle uspeha Bregzita, odmah je bilo jasno – da bi se očuvala, EU treba radikalno reformisati, što su njeni lideri izjavili. Ipak, ono što je opisano na 9 stranica dokumenta nisu očekivali ni u zemljama na periferiji Evrope, ni u samoj Nemačkoj i Francuskoj.

Prosudite sami: u skladu sa dokumentom – u obnovljenom Savezu zemlje-učesnice biće lišene prava da vode sopstvenu spoljnu politiku, da imaju sopstvenu armiju, obaveštajne službe, krivični zakon i nacionalnu valutu. Planira se formiranje zajedničkih oružanih snaga, zajedničke obaveštajne službe, poreskog i viznog sistema.

U skladu sa tim predlogom, države koje ulaze u Uniju biće krajnje ograničene u kontroli sopstvenih granica, kao i u prijemu i preseljavanju izbeglica.

Šok i užas! Uostalom, što da ne?

Naravno, to je izvidnica, ali ona jasno pokazuje namere vlasti EU.

Radi se o tome da činjenica izlaska Britanije (ili čak sama činjenica glasanja, možda je još uvek rano govoriti o izlasku) predstavlja presedan: to je u istoriji EU prvi slučaj izlaska iz nje.

Paradoksalno je to što dok mnoge zemlje godinama, decenijama stoje u redu (u nekima se čak dešavaju i građanski ratovi između pristalica i protivnika evro-integracija), jedna od vodećih ekonomija ne samo Evrope, nego i sveta, jedna od najstarijih zemalja Unije, bez koje se jedinstvena Evropa ne može zamisliti – glasa za izlazak iz „jedinstvene“ Evrope.

U stvari, tu nema ničeg paradoksalnog. Radi se o tome što u redu za ulazak stoje države (naravno, ne računajući Tursku) prvo, blago rečeno, ne naročito bogate, drugo, nejasnog ili bez potpunog identiteta. U drugom slučaju radi se o zemljama bivšeg SSSR za koje nije toliko važno priključiti se nečemu, koliko što brže se odvojiti od nečega: odnosno, izlazak iz sfere uticaja Rusije.

Zapravo, one se time bave čitav četvrt veka svog postojanja, ali sam program „istočnog partnerstva“ dao im je mogućnost da to učine ne samo na rečima – nakon što su se odvojile ne samo politički, nego i ekonomski. Jednostavno rečeno – nakon što su promenile „jasle“.

Inače, takozvano peto proširenje EU (kada su uključene Mađarska, Kipar, Letonija, Litvanija, Malta, Poljska, Slovačka, Slovenija, Češka, Estonija) – bilo je priključivanje bivših socijalističkih zemalja krajnje oslabljenih ekonomija koje se nisu ni adaptirale na kapitalistički svet ekonomije. U istoriji EU to je bilo najveće proširenje po pokazateljima ljudi i teritorija, ali najmanje po pokazateljima BDP-a.

Te zemlje imaju dva motiva: politički – što više se izolovati od istočnog suseda (obratite pažnju da su skoro sve te zemlje pre toga ušle u sastav NATO-a) i ekonomski – „priljubiti se uz jasle“. Ako je Zapad prvom motivu mogao samo da aplaudira (što je bez obzira na formalni završetak „hladnog rata“, zapravo, i bio njegov glavni cilj, kurs na maksimalno slabljenje i izolaciju Rusije nije ukinut), drugi je u staroj Evropi izazvao pitanja.

To je u praksi značilo da suverenitet treba da se deli sa onima koji to, iskreno govoreći, ne zaslužuju (odnosno, glas Velike Britanije jednak je glasu Estonije), da se daju popusti radi spasavanja zemalja koje su bankrotirale i da se prinudno primaju migranti iz tih zemalja, jer je Evropa – zajednička kuća.

Ovo poslednje Britanija je takođe osetila veoma opipljivo kada su u magloviti Albion stigle gomile gastarbajtera iz Pribaltika, Poljske i Rumunije, koje u njihovim sopstvenim zemljama jednostavno nisu mogli da hrane.

Problem je u tome što u okvirima postojeće Evropske unije tome ništa nije moglo da se suprotstavi, jer je Evropa zajednička kuća, svi su jednaki i tome slično. Migraciona kriza bila je još strašniji udarac (uzgred, isprovocirana imperijalističkim pogromima koje su otpočeli evropski lideri u svojim bivšim kolonijama), kada je u Evropu pojurila bujica migranata daleka od evropske samosvesti. Pri tom su pokušaji da se bujica zaustavi takođe bili u raskoraku sa ukupnom evropskom ideologijom – ideologijom tolerancije i multikulturalnosti.

Ta ideologija i zakoni koje su Evropljani donosili postali su omča na njihovom vratu. Mnogi su odjednom poželeli da udahnu svež vazduh i uopšte nije čudno da su tu želju najupornije izrazili Britanci.

Britanci su se uvek držali izdvojeno i ne samo u EU, ostrvski mentalitet ispoljavao se tokom čitave istorije evropskog kontinenta. Oni su uvek ratovali sa svom ostalom Evropom, a pri tom je upravo njima pošlo za rukom da stvore najveću imperiju u istoriji.

Na britanska ostrva pogledali su mnogi evropski osvajači. Smatralo se da je moguće imati svet tek posle posedovanja Britanije.

Govoreći terminologijom druge polovine XX veka, Velika Britanija bila je supersila koja je umnogome određivala dnevni red na međunarodnom nivou sve do perioda između dva svetska rata kada je počeo procvat Trećeg rajha, a na Zapadu izašla zvezda njene bivše kolonije koja je umela spretno da iskoristi posledice dva svetska rata u Evropi i da postane jedina supersila zapadnog sveta.

Po završetku Drugog svetskog rata, pred polurazrušenom Evropom odmah se pojavilo nekoliko suštinskih pitanja: konsolidacija radi obnavljanja porušenog, traženje novih tržišta u okolnostima kraha kolonijalnog sistema i određivanje svog mesta u novom svetu podeljenom „hladnim ratom“ između SAD i SSSR-a.

Sve ove zadatke bilo bi moguće rešiti pojavljivanjem treće sile – objedinjene Evrope, što se i desilo. To je u početku bila Zajednica uglja i čelika, zatim šira Evropska ekonomska zajednica.

Treba naglasiti da Britanija i tada, dok je još trpela fantomski bol nedavne vodeće svetske sile, nije žurila da se pridruži tim zajednicama, očigledno osećajući svoju superiornost i nespremnost da postane „jedna od“. Čak je predlagala sopstvene projekte ekonomske integracije – Evropsku asocijaciju slobodne trgovine.

Međutim, krajem 60-tih, sa jačanjem polarizacije sveta, u Londonu su shvatili da se u tom novom svetu ne može pojedinačno preživeti i da treba da se priključe jedinstvenoj Evropi da bi stigli da u njoj postanu jedan od „centara sile“ i ne dopuste joj da se pretvori u „četvrti rajh“ Nemačke zajedno sa Francuskom.

Na kraju je Britanija, ipak, postala član buduće EU i pritom sve do danas sačuvala za sebe povlastice bez presedana u Evropi. U stvari, London je kao učesnik zajedničkog tržišta (ali bez evra), zadržao za sebe maksimum političkog suvereniteta. Inače, to je tada prihvatano ne tako dramatično kao sada, budući da je na samom početku taj savez bio čisto ekonomski.

Krajem 90-tih situacija se naglo promenila. „Hladni rat“ se bližio kraju, socijalistički blok na čelu sa SSSR-om prestao je da postoji, svet je iznenada postao unipolarni. Sem toga, pokazalo se da je tokom godina proteklih od završetka Drugog svetskog rata Zapadna Evropa dospela u ogromnu političku zavisnost od SAD.

U sklopu velikih transformacija sveta transformisala se i Evropa, sada već u neko političko zajedništvo. Proces prenošenja ovlašćenja u jedinstveni centar EU odvijao se svih proteklih godina, ali je upravo 1992. nastala EU kao potpuna politička formacija Zapadne Evrope, koju su zemlje Istočne Evrope shvatale kao realnu alternativu Rusiji i njenim projektima, a SAD kao tampon zonu pored granica sa Rusijom sa nišanom na „ubadanje“ u te granice (kao što se na kraju i desilo), naravno, i kao perspektivno tržište.

Istovremeno sa procesom izgradnje državnosti odvijao se i proces izgradnje zajedničke ideologije, što je logično: država ne može bez ideologije. Ali, zašto su njena osnova postali čuvena tolerancija i multikulturalnost?

Za to ima više razloga: kao prvo, gradnja zajedničke kuće za sve (ili za mnoge)“ podrazumevala je „univerzalne vrednosti“. Drugo, Evropa je bila veoma zaplašena Drugim svetskim ratom i mogućim Trećim i zato je sve što je makar nečim aludiralo ne samo na podsticanje mržnje, nego i na pojavljivanje bilo kakvih nacionalnih, polnih i drugih barijera – odmah odbacivano.

Izgrađivanje „opšteevropske ideologije“ dovelo je do pojave nove generacije „opšteevropljana“ koji svoj život nisu drugačije zamišljali. Kao što je poznato, sve to se kao bumerang vratilo u Evropu, a kada su počeli ozbiljni problemi, pokazalo se da je Evropa bukvalno postala bezuba i apsolutno nespremna da ih rešava.

Ipak, ne čitava Evropa. Dok savremena omladina Nemačke sa punom ozbiljnošću razmišlja o sebi pre svega kao o Evropljanima i ne može da shvati šta se to dešava sa njihovom Evropskom unijom, u isto vreme Englezi nikada nisu zaboravljali da su Englezi i tokom čitave istorije jedinstvene Evrope to su i demonstrirali.

Oni su dugo trpeli, ali kad je situacija postala realno nepodnošljiva, kada je migraciona kriza prerasla u pravu pretnju suverenitetu, kada su spoljnopolitičke avanture evropskih lidera organizovane pod dirigentskom palicom iz Vašingtona dovele do niza ratova koji su pretili da se prenesu na evropski kontinent, Britanci su rekli: „Dosta!“.

Kod nas je veoma rasprostranjeno mišljenje da Britanija nikada neće ići protiv volje Amerike, sem toga ona je svojevrsni namesnik SAD u Evropi. To je i tako i nije baš tako. Neosporno je da je London najdosledniji prenosnik svega što dolazi iz SAD, ali samo zato što je on „mlađi brat“. Oni imaju zajedničke transnacionalne „roditelje“, dakle – zajedničke interese.

Međutim, to uopšte ne znači da političke elite Britanije ne žele veću samostalnost. Naprotiv, Britanci imaju izražen kompleks zbog gubitka statusa najveće imperije i zbog toga što je njihova bivša kolonija sada jedina supersila u svetu, a oni su primorani da je u svemu slede. Anglosaksonci Amerike su – oni isti Anglosaksonci Britanije, ali ovi drugi bi, nesumnjivo, hteli opet da se od mlađeg pretvore u starijeg brata. Pritom su, ponoviću, njihovi interesi zajednički, porodični.

Ovo kažem da bih odagnao iluzije onih koji računaju da je moguće Britaniju otrgnuti od Amerike – u bliskoj budućnosti to nije realno. U suštini, te dve zemlje su dve strane iste medalje.

Ipak, oni su učinili jedan korak u pravcu samostalnosti glasali su za izlazak iz EU koja je u današnjem obliku bila marioneta SAD, kako politički, tako i ekonomski. Naravno, nisu iz tog razloga.

Jednostavno, došlo je vreme da se suverenitet vrati ili da se potpuno ostane bez njega i tako pretvori u prolazno dvorište za migrante i donatore za ekonomski nemoćne koji su Americi potrebni kao „nadraživač“ za Rusiju. Eto, neka ih Amerika i vuče. Ili Berlin i Pariz, ako to žele…

Berlin i Pariz (ipak, u većoj meri Berlin, jer Pariz tu već odavno ima drugostepenu ulogu) našli su se u pat poziciji. Peta ekonomija sveta pobegla je iz Unije kao pacov sa broda koji tone ostavljajući im mogućnost da samostalno rešavaju čitavu hrpu problema.

Nešto drugo je još strašnije. Tim postupkom uništena je „svetost neprikosnovene Unije“ kao nekad svetost SSSR-a, nakon što se neočekivano pokazalo da njegov Ustav dozvoljava izlazak republika i da se to može iskoristiti bez posledica. I Sovjetski Savez se srušio, iznenada, kao kula od karata. Malo ko je još juče verovao da se to može ponoviti u Evropi. Uzalud…

Ipak, treba istaći da lideri EU nisu tek tako zahtevali od Britanije da odmah napusti Uniju (to nije, kako su mnogi pomislili, „dečja uvreda“) i nije se tek tako pojavio tako brzo dokument koji predlaže „super-državu“. Ako se pažljivo pročitaju njegovi paragrafi onda to nije samo – rušenje formiranog poretka u EU, to je rušenje svih njenih prvobitnih osnova.

Apsolutno je jasno da većina evropskih elita neće prihvatiti takav savez jer to više neće biti Jedinstvena Evropa, nego pravi „Četvrti rajh“ (kako su ga novinari već nazvali), u kojem će Berlin postati jedini centar sile koji ostalima nameće pravila igre.

Zapravo, na to se i računa. Koliko god da je paradoksalno, Berlinu je dosadilo da igra po pravilima smišljenim u Vašingtonu. Dosadilo mu je i da vuče one koji „tonu“ iz Istočne Evrope i ne samo Nemačkoj nego i svim zemljama koje su prvobitno formirale „Zajednicu uglja i čelika“. Evropska unija, u onom obliku u kakvom smo navikli na nju, bila je sposobna za život samo u periodu između dva „hladna rata“.

Nakon obnavljanja globalne konfrontacije, Zapadna Evropa je postala svesna da ona treba ponovo da postane Zapadna Evropa, ako ne želi da se potpuno pretvori u nešto amorfno, nešto što će suprotstavljene strane da cepaju na komade.

Zapadna Evropa je –industrijski razvijen region koji je sposoban da bude samostalan igrač. Bez onih koji žive od tuđeg rada i koji, ako ne žele da igraju po novim pravilima, neka se samoopredeljuju kako hoće. One koji ne budu mogli i ne budu hteli da pomažu u izgradnji „super-države“ – odbaciti, samo da ne smetaju.

Forsirana centralizacija u sklopu zahteva za decentralizacijom od strane sve jačih evro-skeptika jeste poziv da se donese odluka: jeste li sa nama ili niste. Pri tom, da se odluka odmah donese. U stvari, super-centralizacija EU je demontaža EU i izgradnja nemačke nad-države.

Ostaje jedno važno pitanje: kako će Amerika reagovati na pojavljivanje te „super-države“ u čijim principima je već označeno pojavljivanje sopstvenih oružanih snaga i slabljenje uloge NATO-a?

Ovde je važno istaći da se u SAD faktički odvija konfrontacija dve grupacije: transnacionalne i nacional-birokratske. Transnacionalna vidi budućnost Evrope kao jedinstvene države i tržišta za SAD u obliku Trans-atlantskog trgovinskog i investicionog partnerstva. Međutim, u Americi odlično shvataju da se epoha globalizma bliži kraju i da EU u sadašnjem obliku sigurno dalje neće moći da postoji.

Sjedinjene Države uvek su sjajno koristile princip „Ne možeš da pobediš – preuzmi rukovođenje“. Oni su upravo to ostvarili na Bliskom Istoku kada je odavno sazrelo „arapsko proleće“ postalo neizbežna realnost. Uprkos uobičajenom mišljenju, to nisu Amerikanci organizovali (iako su, naravno, katalizovali), ali su umeli da ga na vreme usmere u potrebnom pravcu i da maksimalno iskoriste situaciju.

Isto tako u Evropi Amerikanci neće, naravno, sve ometati kočenjem, a neizbežnu transformaciju Starog sveta pokušaće maksimalno da iskoriste.

Krah globalizma i težnja nacionalnih elita ka nezavisnosti očigledni su i neizbežni procesi. A neizbežni raspad EU Vašington će pokušati da iskoristi za jačanje transatlantske integracije. Pitanje je u tome ko će u tom momentu odlučivati u Vašingtonu.

Indikativno je da je Donald Tramp odmah podržao Bregzit, dok su, po svemu sudeći, Obama i Hilari Klinton još u šoku, kao i mnogi evropski lideri. Tramp je – očigledni protivnik globalizma. Njegova pobeda biće simbol spremnosti Amerike da žrtvuje Evropsku uniju da bi ojačala transatlantsku integraciju sa najrazvijenijim zemljama Evrope i ne dopusti im da slobodno plove, tim pre, da, ne daj Bože – sarađuju sa Rusijom.

Američki nacionalista Tramp, dodvoravaće se „nacionalistima“ Evrope u njihovoj navodnoj borbi sa transnacionalistima. Zapravo, to će biti samo pokušaj mimikrije, prilagođavanja na novu realnost radi formiranja nove kvazi-državne tvorevine na ruševinama stare Evropske unije, koja mora biti potčinjena Americi.

Treba istaći da tu nije sve unisono i da koketiranje sa nacionalnim interesima Evropljana može da ima suprotan efekat. Naravno, 172 američke vojne baze u Nemačkoj – ozbiljan su faktor za uzdržanost nemačke elite, međutim, ne treba nimalo sumnjati da će „super-država“ nastojati da izađe iz „očevog starateljstva“.

Naravno, time neće upravljati Angela Merkel, ali i u Beloj kući više neće biti Obama. Ranije ili kasnije konflikt interesa postaće neizbežan, a da li će Amerika moći da ga usmeri u pravcu koji je njoj potreban – zavisi od toga koliko brzo će „trans-nacionalisti“ postati svesni neminovnih promena. Za njih će predsednički izbori biti test.

Naravno, sve gore opisano za sada može da se shvati kao futurologija. Ali, postoji dokument koji su dostavili poljski novinari, a činjenica da ga komentariše ministar MSP Poljske – zemlje koja pretenduje na ulogu lidera Istočne Evrope kao centra EU alternativnog Berlinu i Parizu (Višegradska četvorka), govori da taj projekat postoji.

Očigledno da lideri evropskih država za sada opipavaju puls jedni drugima, odašilju na sveopšte razmatranje klišee i proveravaju reakcije. Ipak, tendencija je označena.

Izvor Fakti, 04. jul 2016.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u