EDVARD P. DžOZEF / SAŠA TOPERIĆ / OGNjEN VANGELOV
Posle Bregzita evropski i američki lideri trebalo bi da naprave novi plan za Evropu
„Kad je pao Berlinski zid, srušio se na Jugoslaviju“. Tako je govorio Haris Silajdžić, nekadašnji član predsedništva Bosne i Hercegovine opisujući kako su događaji u Evropi pokrenuli nasilje na Balkanu. Možda manje nasilne, ali i dalje su opasne posledice Bregzita koje prete da poremete odnose u ovom nemirnom regionu. Izlazak Ujedinjenog Kraljevstva iz EU udaljiće region od članstva u EU, jer su pokazane disfunkcionalnost Brisela i potreba da se EU reformiše. Nacionalisti u Franuskoj, Holandiji i drugim zemljama EU pozivaju na održavanje refenreduma, a sve to umanjuje volju balkanskih država da provedu demokratske promene, posebno ako na kraju ne bude EU u koju bi se mogli učlaniti. A bez verodostojnog evropskog puta, put balkanskih vlada ka političkom progresu mogao bi se usporiti. Na kraju, Bregzit bi mogao da ojača autokrate, koji već koketiraju sa najgorim instinktima balkanskih duboko podeljenih, krhkih i siromašnih društava.
Dok se Brisel oporavlja od šoka izazvanog britanskim referendumom, nemačka kancelarka Angela Merkel, de facto lider Evrope, mora da se uhvati u koštac sa istorijskim izazovom vođenja kontinenta u verovatno najtmurnijim posleratnim vremenima. Planovi za proširenje polako gube na zamahu zbog visokog nivoa korupcije u regionu. Tamošnje političke elite koriste nacionalističku retoriku i iznova otvaraju neisceljene posleratne rane kako bi skrenule pažnju sa optužbi za korupciju. Njima se ne žuri da uvedu zemlje u EU jer bi to značilo porast vladavine prava, kao i efikasnosti i nezavisnosti pravosuđa, u skladu sa pravilima o pristupanju EU.
PREDLOG: PRIMITE IZBEGLICE I ULAZITE U EU
Jasan plan za Balkan neće samo ojačati EU već će i Merkelovoj i njenim kolegama iz Brisela omogućiti da smanje rastuće nezadovoljstvo – kako u Ujedinjenom Kraljevstvu tako i na ostatku kontinenta – povodom migrantske krize. Stotine hiljada migranata stiglo je u kontinentalnu Evropu balkanskom rutom iz Grčke. Budući da se krhki i kontroverzni sporazum sa Turskom – koji u suštini eksternalizuje problem sirijskih izbeglica umesto da ga rešava – sve manje poštuje, jedina šansa za implementaciju zajedničke evropske migracione strategije je usmeravanje jugoistočnog krila kontinenta na evropski put. Na primer, ako se Balkan integriše u EU, Brisel bi mogao da pomogne da se izgrade privremena utočišta za sirijske izbeglice, čiji smeštaj na Balkanu bi olakšao proces njihove registracije i obrade. Štaviše, nesposobnost da se stabilizuje Balkan samo će pogoršati migrantsku krizu. Građani regiona koji tamo ne vide budućnost prosto će se uputiti ka severu. To je već počelo da se događa. Desetine hiljada Kosovara ranije ove godine uputilo se uglavnom ka Mađarskoj i Nemačkoj u nastojanju da pobegnu od korumpirane vlade i urušavajuće ekonomije.
Iako kritičari politike proširenja EU ukazuju na dugotrajni „zamor od proširenja“ u pokušaju da objasne zbog čega se neke države dvoume povodom evropskog puta, istina je da Evropa – od Baltika do Balkana i od Iberije do Skandinavije – pati od mnogo zamornijeg i opasnijeg stanja – zamora od kriza. Još uvek traje i razvija se migrantska kriza, a tu su i ukrajinski građanski rat i kriza evra. Evropa jednostavno sebi ne može da priušti još jednu kataklizmu. A upravo Balkan bi mogao da se uključi u dramu.
MAKEDONIJA: PRETNjA MEĐUETNIČKOG KONFLIKTA
U Makedoniji iste snage koje su gotovo uvukle zemlju u rat i potencijalni raspad pre 15 godina danas su ponovo tu. Zahvaljujući grčkom vetu na makedonsko članstvo u EU i NATO, politički razvoj zemlje suštinski je dospeo u ćorsokak. Premijer Nikola Gruevski hteo je da se dodvori šovinistima pokretanjem projekta koji je nazvao „preporodom nacije“. Radi se o pozivanju na antički identitet Makedonije, koje ne samo da je odbacila albanska manjina već je stvorilo i duboke podele među samim Makedoncima. Režim obeležava protivnike kao izdajnike i strane plaćenike. Takođe je prisutna i unutrašnja podela oko dugogogodišnjeg spora sa Grčkom u vezi sa imenom zemlje – Republike Makedonije. Atina optužuje Makedonce da su ukrali ime epske grčke provincije. Neki Makedonci su spremni na promenu imena, dok se drugi čvrsto protive.
Pored svega toga, vlada se obrušila i na medije, procesuira političke protivnike i preuzima upravljanje državnim institucijama postavljanjem partijskih službenika na ključne pozicije u sudstvu i tužilaštvu. Nedavno su procureli snimci koji otkrivaju korupciju viših vladinih funkcionera, što je Gruevskog nateralo da podnese odstavku u skladu sa sporazumom koji je, uz posredstvo EU, postigao sa opozicijom. Ali do sada on i njegove partijske kolege, među koje spada i predsednik države, nisu pristajali da provedu odredbu ugovora koja poziva na održavanje slobodnih i pravednih izbora i prihvatanje ovlašćenja kabineta specijalnog tužioca, koji bi, po sporazumu, trebaolo da bude sudski organ nadležan za procesuiranje krivičnih dela dokazanih procurelim snimcima. Migraciona kriza dobrodošla je Gruevskom, jer je, u vreme krize koja trese ceo kontinent, dala povod provladinim medijima da okrive EU za ignorisanje Makedonije. U isto vreme, Gruevski je podsticao strah od moguće islamizacije zemlje, koja ima veliku muslimansku populaciju. Postoji ozbiljan potencijal da se unutrašnja makedonska kriza razvije u međuetnički konflikt. Stvaranje jasnog vremenskog okvira za članstvo Makedonije u EU i uklanjanje površnih prepreka (kao što su grčki i bugarski prigovori zbog imena Makedonija) mogli bi da daju neophodni podsticaj za reformski proces i ublaže neke od unutrašnjih raskola na pitanju budućnosti zemlje.
KOSOVO: BEZ EVROPSKE PERSPEKTIVE SLEDI SLOM
Kosovo je još jedna zemlja kojoj je očajnički potrebna šargarepa evropskih integracija da natera njene lidere na provođenje teških ali neophodnih reformi. Baš kao i Makedonija, Kosovo je suočeno sa unutrašnjim etničkim podelama. Srbi kontrolišu sever, a Albanci jug iako i u tom regionu još uvek ima manjih zajednica Srba, koji nelagodno žive u svojim raštrkanim enklavama. EU je posredovala u dogovoru koji je Srbima omogućio veći stepen autonomije, ali je to izazvalo žestoko protivljenje radikalnih albanskih nacionalista.
Opozicioni lideri su ranije ove godine bacali suzavac u parlamentu, čak i tokom zasedanja na kojima je biran novi predsednik zemlje. Dok sukobi traju, cvetaju nezaposlenost i korupcija. Ne iznenađuje što su mnogi razočarani Albanci jednostavno sve napustili i otišli u zemlje EU. Ali bez jasne evropske perspektive kriza će se produbiti, što opet otvara prostor za sukobe u budućnosti.
BIH: DODIK JE PROBLEM
Na kraju, Bosna i Hercegovina je iskusila neke od najbrutalnijih konflikata u regionu. Nakon njih su London i Berlin naporno radili da poprave štetu, pokrećući nove socio-ekonomske reforme i uvodeći zemlju u najkonstruktivniji period u deceniji. Na primer, vlada Federacije Bosne i Hercegovine počela je da reformiše sektor javnih finansija kako bi smanjila deficit i povećala javne prihode. Iako u tranzicionom periodu, vlada je do sada stabilizovala budžet, podigla kratkoročnu i dugoročnu uštećevinu za 534 miliona dolara i smanjila javni dug za 1,4 odsto. Obično podeljene, elite u zemlji takođe su usvojile novi zakon o radu i državnom sektoru, ali tek im predstoji da naprave promene na drugim poljima, kao što su korupcija i policijska zaštita, koje nastavljaju da pritiskaju ekonomiju zemlje, izazvavši masovne nerede pre dve godine.
Povrh toga, Bosna je suočena sa oštrim podelama između Srba, Bošnjaka muslimana i Hrvata, a neke od mlađih građana Islamska država – poznata kao ISIS – namamila je u Siriju. Bregzit je pogoršao ove probleme, budući da, ako Ujedinjeno Kraljevstvo napusti Uniju, više neće biti prisutno na zasedanjima EU. To bi moglo dovesti do prestanka finansijske podrške koju pruža preko svoje ambasade u Sarajevu, što će zavisiti od toga koji stav će London zvanično zauzeti pošto izabere novu vladu, koja možda neće promovisati i ohrabrivati integraciju Balkana u EU.
U međuvremenu, Milorad Dodik, nepredvidivi predsednik srpskog eniteta, Republike Srpske, odbio je da podrži Ugovor o stabilizaciji i pridruživanju zemlje Ebropskoj uniji. Ovaj sporazum je okosnica za dalji proces evropskih integracija. On tvrdi da će sporazum poljoprivrednom sektoru Republike Srpske naneti štetu od 56 miliona dolara. Ali u stvarnosti Dodikovo odbijanje da sarađuje u procesu evropskih integracija više je povezano sa činjenicom da bi ustupanje ovlašćenja Briselu da preuredi zemlju moglo da ga natera da prihvati neke realnosti koje bi voleo da ignoriše. Na primer, nedavno objavljeni rezultati popisa iz 2013. ukazuju na mogući rast bošnjačke populacije. Povrh svega toga, Dodik nastavlja da flertuje sa Moskvom, kao i sa idejom srpske nezavisnosti, koja bi garantovano dovela do obnavljanja sukoba.
Iako je Balkan bio mesto najpogubnijih neuspeha EU, Brisel je počeo da koristi svoje poluge – konkretno članstvo u Uniji – da podstakne podeljene lidere u zemlji na neophodne komprimise. Bregzit preti da poništi plodove tih procesa. U ovim trenucima šoka i neverice evropski lideri, a verovatno i oni u Vašingtonu, trebalo bi da naprave novi plan za Evropu. Proširenje Unije konačnim pružanjem ruke Balkanu bilo bi dobar početak.
Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ
