ODGOVOR M. ĐURKOVIĆU ILI HVALA, UČESTVUJEM!

ŽELjKO CVIJANOVIĆ Ocenjivati kvalitet političke analize prema nivou naše političke saglasnosti s njom, najniži...

ŽELjKO CVIJANOVIĆ

Ocenjivati kvalitet političke analize prema nivou naše političke saglasnosti s njom, najniži je oblik čitanja nekog teksta

Čudo: pišući o problemima političke analize kod nas, Slobodan Antonić i Miša Đurković istim metodom – moralne diskvalifikacije sveta sa kojim dele javni prostor – dolaze do bitno suprotstavljenih zaključaka. Naime, pledirajući za „uspostavljanje pravila“ u objavljivanju političkih analiza, Đurković veruje da bi samo njemu trebalo da bude dopušteno da se bavi tim poslom. Nasuprot njemu, Antonić je dvostruko tolerantniji: on bi da političke analize mogu da pišu samo on – Antonić – i notorni Đorđe Vukadinović.

E sad, prateći tok njegovih misli, Antonić bi da se ta stvar oposli državnim dekretom: da se u „Službenom glasniku“ objavi kako političke analize imaju pisati samo on i Vukadinović i da sledeći „politički analitičar“ može da se pojavi samo pod uslovom da je jedan od njih dvojice opravdano sprečen ili da je, nedajbože, umro. Đurković, sa druge strane, ispaljujući se sa moralnih visina gde vladaju večiti sneg i led, ima još originalniju ideju: da ispod svake političke analize koja nije njegova piše ko je za to platio.

PLODOVI ČARŠIJSKE JAVNOSTI
Uveren da, prema stavovima ljudi koji pišu, „lako možete da pogodite ko ih plaća i zašto iznose takve stavove“, Đurković za mene tvrdi da radim „za izvršni deo vlasti“. I da me ona, shodno tome, plaća. Naravno, Đurković to ne može da „zna“, ali inteligentnom, kakvim ga je Bog dao, nije mu teško da „pogodi“. Problem, međutim, nastaje tamo gde Đurković nema ni toliko intelektualne autorefleksije da olako previđa kako i za stavove koje on u javnosti izlaže itekako ima onih koji bi to i platili i koji to plaćaju. Kad će se naći neko ko će lakoćom jednakom Đurkovićevoj „pogoditi“ ko plaća njegove analize, stvar je efemerija, poput, recimo, takve koliko je trenutno krivo nasađen neko kao Antonić, koji poseduje dar sličan Đurkovićevom.

kijevprotest11Svoju moralnu superiornost Đurković gradi na tome što u običajnom pravu ovdašnje javnosti stoji kako svaka podrška vlasti mora biti plaćena, dok je njeno uskraćivanje, je li, stvar moralnog izbora. Nažalost, istina je malo drugačija: podrška svakoj srpskoj vlasti koja se u nekom momentu suprotstavila volji zapadnih sila – od Miloševićeve, preko Koštuničine, do Vučićeve – više je bila povezana sa karijernim rizicima nego sa dobicima. Suprotnu sliku i onda i sad stvarala je preovlađujuća čaršijska javnost kroz medije pod zapadnom kontrolom, i mnoge su zvezde i druge „brankice“ ovdašnje javnosti rođene na njoj. Samo, žalosno je kad se neko poput Đurkovića nađe na strani tih stereotipa.

Uostalom, sam Đurković u svom tekstu konstatuje da protestima protiv vlasti „Angloameri podižu svoju NVO ekipu“ i kako iza toga stoji Soros. Pošto ne verujem da Đurković zagovara kako „Angloameri“ i Soros pritiskaju vlast da bi od Srbije napravili sređenu i slobodnu državu, očekivao sam da bi on, kao državotvoran intelektualac, mogao da stoji na pozicijama kako podrškom vlasti u takvim okolnostima čuvamo i ono što je Srbima ostalo od države. Ne, umesto toga Đurković na Fejsbuk zidu svoje nevladine organizacije, precizno određujući strane u sukobu, ovako opisuje svoju poziciju: „Hvala, neću da učestvujem!“

IZMEĐU BABUNA I HOTENTOTA
Pritom, naravno, učestvuje. Na jednoj strani, kad prihvata da ga vlada imenuje na čelo Instituta na kome je zaposlen. A učestvuje i na drugoj strani, demagoški šireći veru kako ne postoji drugi motiv osim privilegija da neki novinar bude opredeljen za svoju vladu i državu dok se nalaze pod teškim pritiskom iz inostranstva. „Hvala, neću da učestvujem!“ kao stav u odbrani države među budžetskim intelektualcima uglavnom se – kako je novija istorija pokazala u Rusiji, Srbiji i širom Istočne Evrope – završavao učešćem na drugoj strani. Iako ta stvar u prvom redu ne može imati veze sa moralom, nego sa politikom, građenje moralnog stava od toga da se ne podržavaju sopstvena vlada i država čak ni kad se nađu pred okupacionim pritiscima višedecenijsko je nasleđe intelektualne levice, koje danas demaskira i deo ovdašnje samoproklamovane desnice.

Drugi problem Đurkovićevog ispraznog moralisanja jeste u izbegavanju da svoje argumente suoči sa argumentima onih sa kojima se ne slaže. Otvaranje prilike da na bilo koji i bilo čiji stav reagujete isključivim tumačenjem njegovih motiva i tako što ćete ga optužiti da je za to plaćen, umesto da s njim suočite argumente, jeste promocija intelektualnpog nihilizma i ništa više od toga. Suviše lak posao, ali i suviše mračan.

Zato predlog Đurkovića odiše intelektualnom demagogijom, a ne intelektualnom čestitošću i bistrinom. Zamislimo, na primer, da je nekog od nas život naterao da u nekom momentu radi u izbornoj kampanji Hrvatske demokratske zajednice. Da li bi bilo u redu da ispod svake njegove političke analize piše – „Autor je radio za HDZ“. Da li bi ga to činilo politički manje pismenim? Manje inteligentnim? A analizu manje dobrom? Naravno da ne bi!

kijevprotest13Arbitraža kakvu Đurković predlaže proizvod je intelektualne jalovosti koja vlada ovdašnjom scenom. Naime, ocenjivati kvalitet političke analize prema nivou naše političke saglasnosti s njom, najniži je oblik čitanja nekog teksta. Još gore, vera kako su oni sa čijim se argumentima ne slažemo korumpirani, a oni sa kojima se slažemo nisu – nešto je što na drvetu evolucije više nije proizvod mišljenja babuna, ali još uvek nije ni postalo mišljenje časnog Hotentota.

Kraća verzija teksta objavljena je u „Politici“ 7. jula 2016. godine

Politika
Pratite nas na YouTube-u