ŽELjKO CVIJANOVIĆ
Da je Srbija izgubila „Politiku“ 2000, bio bi to dokaz naše gluposti; ako je izgubi danas, biće bi to dokaz naše jalovosti, koja ne daje nadu
Plodovi srpske tranzicije toliko su gorki da se danas – sa distance od četvrt veka – većim čudom čini to što je „Politika“ uspela da se sačuva u svom tradicionalnom smislu i značenju nego da je nestala u vrtlozima naše lakomislenosti, zajedno sa Narodnim muzejom, Galerijom savremene umetnosti i još mnogo toga što je obeležilo modernu istoriju Srbije.
Nemam za to boljeg objašnjenja osim da se u te poslove umešao neuhvatljivi a sveprisutni Duh Tradicije. (Naravno, Duh Tradicije nije duh prošlosti, već dinamičko prožimanje sećanja i savremenosti, koje, po pravilu, porađa kvalitet.) Jer, kad je padala, „Politici“ se to događalo i sporije i otmenije nego drugima. Razorni uticaji i novi odnosi, koji su razarali srpsku štampu, u „Politici“ su, nailazeći na otpor Duha Tradicije, bili prigušeniji i diskretniji. Kad je propadala, „Politika“ je izgledala „kao neki osiromašio beg, koji nije prodao očevu kuću“, kako je Miloš Crnjanski opisao Aleksu Šantića pred kraj njegovog života.
Kad se uzdizala – a to se događalo u dva mandata Ljiljane Smajlović – „Politika“ je to činila sa merom, znanjem i samopouzdanjem. Visok profesionalni nivo, kultura, pristojnost i otvorenost za različite stavove smeštali su „Politiku“ u zonu otpora duhu vremena višeg reda, koji nije bio politički, već društveni u najširem smislu. Upravo to je protivnike „Politike“ i „tranzicijske predatore“ najčešće ostavljalo bez argumenata, izmeštajući ih iz prostora javne polemike u kuloare i zakulisne poslove, daleko od očiju javnosti.
Već celu deceniju Srbija, sa promenjivim uspehom, traga za svojim novim državotvornim okvirom, poslednjih godina suočavajući se i sa teškim gubicima tranzicije. Dobro je što ga traži (i) u kontinuitetu sa velikim srpskim 19. vekom. Nije, međutim, dobro što u toj potrazi još uvek ne nalazi mesto za „Politiku“, koju je u prvim godinama 20. veka porodio upravo duh prethodnog stoleća oslobađanja, obnove državnosti i opšteg uzdizanja.
Zato od sveg srca podržavam predlog prof. Leona Kojena da je neophodno da država ozakoni status javnog servisa „Politike“, za koji se ona suštinski već izborila. „Politika“ ne bi na taj način samo sačuvala status važnog društvenog orijentira nego bi to bilo i priznanje njenim današnjim urednicima i redakciji što su uspeli da sačuvaju takvu vrednost u godinama kad je mnogo toga propalo. Uostalom, da je Srbija izgubila „Politiku“ u prvim godinama 21. veka, bio bi to samo dokaz naše gluposti; ako je izgubimo danas, dok se suočavamo sa svim posledicama tih godina, bio bi to dokaz naše jalovosti, koja ne daje nadu na bilo kom polju.
