BORIS BEGOVIĆ: KRST NAD KATINOM JAMOM ILI DOGODINE NA JADOVNU!

Ne napuštamo naše pretke! Dogodine na Jadovnu! Sve je počelo u nedelju, na Duhove,...

Ne napuštamo naše pretke! Dogodine na Jadovnu!

Sve je počelo u nedelju, na Duhove, 19. juna ove godine u Molu, u Crkvi Svetog Save, kada je, posle Svete liturgije, osveštan krst koji će hodočasnici izneti do Katine jame, iznad Brušana, podno Velebita.

Ne, nije tada, već je sve počelo u Molu, kada se jula 1884. godine u porodici Trlajić rodilo muško dete kome su nadenuli ime Svetozar. Dete je raslo, Svetozar je postao mladić, završio bogosloviju u Sremskim Karlovcima, pa onda Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu. Odlučio se, međutim, da služi Bogu, ne pravu, i postao vladika, episkop gornjokarlovački – vladika Sava.

Kraj njegovog ovozemaljskog života došao je avgusta 1941. godine, kod već pomenute Katine jame. I neko je mislio da je to zaista kraj? Mnogi bi to voleli, doduše. Kraj vladike Save, i uspomene na njega, i Srba u Hrvatskoj, ali na njihovu veliku žalost – nije.

A mi iz udruženja „Jadovno 1941“ odlučili smo da sedamdeset pet godina od mučeničke smrti vladike Save obeležimo tako što ćemo na mestu njegove smrti postaviti časni krst. Ima li prigodnijeg mesta za osveštanje tog krsta nego što je to Mol, njegovo rodno mesto.

Krst je potom pratio životi put vladike – iz Mola u Bašaid, pa u Krušedol, u Sremske Karlovce, u Beograd, i na kraju u Plaški, gde smo se okupili predveče 1. jula. Na večernjoj službi osveštan je još jedan krst, namenjen Šaranovoj jami.

Posle večernje službe, u lokalnom domu kulture, Dušan Bastašić emotivno recituje poeziju Miroslava Maksimovića, jednog od potomaka žrtava – ne baš Jadovna, ali nisu jame jedino bile na Velebitu. Naslovi pesama su kratki i prilično jasni: „Bol“ i „Sekira“. Potom, počinak. Nekih od nas po kućama ono malo srpskih domaćina što ih je preostalo u Plaškom, a ostalih u spartanski uređenom hotelu u obližnjem Josipdolu.

Subota, 2. jul. Rano buđenje i polazak. Okupljanje podno Velebita. Stigli su i autobusi iz Beograda, što sa onima iz Novog Sada i Banjaluke čini okosnicu našeg voznog parka. Već nas je preko dve stotine.

Počinje vožnja uzbrdo. Uobičajeni „prosvjed“ grupice ljubitelja NDH u potpunosti kontroliše lokalna policija. Stižemo na mesto okupljanja svih jadovničkih hodočasnika – Šaranova jama. Posle službe, postavljamo sinoć osveštani krst na mesto na kome će, ukoliko naše molitve i molbe budu uslišene, biti podignuta jadovnička kapela. Mala, skromna, kamena – prigodna.

Silazimo sa ovog obronka Velebita, pa u koloni sa policijskim vozilom na oba kraja krećemo put Brušana. U tom naselju podno Velebita nema javnih prostora, nema javnih zgrada, osim crkve. Nema čak ni kafića, zajedničkog obeležja svih područja bivše Jugoslavije. Tamo se ljudi ne okupljaju. Izgleda da su toliko nepoverljivi jedni prema drugima da se njihov život svodi na četiri zida, dopunjena manjom ili većom baštom.

Iz Brušana krećemo planinskim putem ka Katinoj jami. Onom istom stazom kojom su pre sedamdeset pet godina na pogubljenje vođeni vladika Sava i njegov narod. Na čelu kolone je jerusalimski krst, a iza njega onaj namenjen obeležavanju Katine jame, osveštan u Molu. Tri metra je visok. Od pune hrastovine. Mnogo kilograma težak. I dok ga nosite oko vas je mnogo mladih i ne toliko mladih koji su nestrpljivi da krst preuzmu, da ga oni ponesu, makar samo par stotina metara. I počinjete da razumete značenje reči čast. I zbog čega je krst koji nosite časni i zbog čega je neizmerna čast nositi ga ovom surovom stazom.

A da li je vladika Sava imao alternativu? Imao je. Ponuđeno mu je, sa najvišeg mesta, da napusti sedište eparhije, da napusti „hrvatski Plaški“, da ode u Srbiju, da spase glavu. Na to je, svedočenja kažu, vladika kratko odgovorio: „Glavu dajem, ali svoj narod ne ostavljam!“ I zajedno je sa svojim narodom otišao u smrt, onom istom stazom kojom mi sada koračamo.

Stižemo do Katine jame. Ne znam reči koje mogu da opišu kako izgleda njeno grotlo i šta osećam dok ga gledam. Mislio sam da je grotlo Šaranove jame nešto najstrašnije što sam video. Prevario sam se.

Grotlo jame je neobezbeđeno, u njegovoj blizini se podiže krst, pa je to posao koga su se prihvatili mlađi i veštiji. Građevinski radovi! Kopanje rupe, dovoljno duboke, obezbeđivanje stabilnosti krsta gomilom kamenja (toga bar tamo ima) oko podnožja. Poslednja provera izvođača radova, pa onda kratka služba. Hodočasnici prilaze da celivaju krst.

Krećemo nizbrdo. I ćutimo. Razmišljam, ne samo o razmerama zločina iz 1941. godine, već o njegovoj sistematičnosti. Treba ukloniti sveštenoslužitelje, treba obezglaviti Srpsku pravoslavnu crkvu i tako obezglaviti srpski narod. Vladike srpske, kad nećete da vas proteramo, moraćemo da vas pobijemo – ne možete da postojite u (nezavisnoj) hrvatskoj državi. I ne može da postoji srpski narod, uz različite metode konačnog rešenja: proterivanje, pokrštavanje i istrebljivanje. A sve tri stvari se lakše rade kada se narod obezglavi. Zato su na Jadovnu stradala sedamdeset dva sveštenoslužitelja naše crkve.

Spuštamo se ka Karlobagu, stajemo na trenutak da sa jadranske padine Velebita osmotrimo Pag i logor smrti Slana na njemu. Tačno je ispred nas. Opet dugo ćutanje, a bol u nogama od mnogo pređenih kilometara još uvek niko ne oseća. Sunce zalazi, vetar ćarlija, sve su to motivi za razglednicu „Pozdrav sa paške rivijere“. A u centru razglednice logor Slana i njegovih 8.000 žrtava.

Naš izbor je upravo ta rivijera. Ne napuštamo naše pretke! Dogodine na Jadovnu!

Profesor Pravnog fakulteta BU, član udruženja „Jadovno 1941”

Izvor Politika, 11. jul 2016.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u