ŠTA JE MOGAO DA PROMENI PORAZ ERDOGANA, A ŠTA MENjA NjEGOVA POBEDA

ANDREJ CVIJANOVIĆ Jedna od najomraženijih figura na globalnoj sceni, kojoj su toliko puta brojani...

ANDREJ CVIJANOVIĆ

Jedna od najomraženijih figura na globalnoj sceni, kojoj su toliko puta brojani poslednji dani, ponovo je preživela. Šta sad?

Kada je u petak uveče plasirana vest da avioni lete nad Istanbulom a vojska blokira saobraćanice, Erdoganov poziv Turcima da izađu na ulice i odupru se vojsci gotovo da je izgledao kao poziv izgubljenog starca koji nasumično okreće brojeve i priča kako je na čelu turske vlade. Ali preokret je došao odgovorom turskog naroda, koji je izašao na crtu vojsci. Kakvu šansu je tada imao čovek koji se sukobio sa Kurdima, elitama, vojskom, lokalnom vlašću, pravosuđem i gotovo svim spoljnim faktorima, videlo se, ali će objašnjenje morati da sačeka analize koje će razjasniti kakav je to zapravo bio vid hibridnog ratovanja. Takođe, dugo će se nagađati o tome gde se svet zapravo nalazio u jednom trenutku u petak uveče, šta je to moglo da znači za Tursku, njene susede i ceo evroazijski kontinent.

ERDOGANOV PAD
Da je pučistički deo vojske očuvao zalet kakav je imao uveče, osetilo bi se od najistočnijih obronaka turkijskih naroda i Centralne Azije, pa sve do Zapadne Evrope. Vojska bi, posle konsolidacije uspešno završenog prevrata, najverovatnije po nalogu SAD i uz podršku zalivskih monarhija, upala u severnu Siriju i ozbiljno narušila kakvu-takvu stabilnost uspostavljenu na frontu. Verovatno se ne bi libili podrške zvaničnim terorističkim organizacijama poput Al Nusra fronta i Islamske države, da se i ne pominju „umereni pobunjenici“ oko Alepa, koje je ne tako davno Ahmat Davutoglu nazvao „braćom“. Upad turske vojske bi od Sirije napravio Gordijev čvor, gde nikome ne bi bilo jasno kako da odblokira taj front. Verovatno ne bi izostali ni napadi na teritiriju Iraka, što bi se odrazilo na ponašanje Irana, njegovu pomoć šiitima, dok bi možda postalo ugroženo i provođenje sporazuma o iranskom nuklearnom programu.

Kako američke službe skoro izvesno stoje iza pučista, ne bi bilo teško naći način da njihova pobeda naudi konstantnoj „pretnji“ NATO – Rusiji. Politički uticaj, kulturološka i verska povezanost Turske sa krimskim Tatarima i turkijskim narodima sve do Kirgizije bili bi upotrebljeni za slabljenje ruske države i na njenoj teritoriji i u postsovjetskim republikama. Posle pada turske vlade, slučaj Rusije i centralnoazijskih republika bi samo pokazao hronološki red hibridnih ratova koji je trebalo da uslede. Na Krimu, najzapadnijoj tački ruske kontrole, Tatari bi ponovo insistirali na ugroženosti verskih i manjinskih prava iako su ona nakon eliminacije Tatarskog medžlisa (koji je važio za ozbiljan proukrajinski element) bila izjednačena sa pravima svih nerusa u Rusiji. Pored svega toga, tek bi se videlo šta bi ostalo od prohodnosti Bosforom za ruske vojne brodove, koji je od velike vrednosti za operacije Moskve u Siriji.

turskavojniudar09Da je Erdogan pao, cela Evropska unija mogla je da proglasi vanredno stanje. Stampedo izbeglica bi, podstaknut činjenicom da su iz ratne zone pobegli u novu, u više „cunamija“ krenuo sa tursko-sirijske granice, priobalja i drugih delova Turske. Pored Arapa, tu bi bilo i ko zna koliko Turaka koji nestrpljivo čekaju bezvizni režim, naravno, pored onih koji bi bili direktno pogođeni posledicama prevrata. Njihov nalet bio bi nezaustavljiv sve do grčko-makedonske granice, koja ne bi izdržala pred takvom epskom kolonom. Bojazan od toga svih na Balkanu bila bi više nego opravdana, budući da ni evropskim članicama ne bi stigla pomoć za tako kratko vreme.

Erdoganov pad bi bio daleko veći problem od Bregzita. Evropljani bi možda potpuno zaboravili na Britance jer bi shvatili da mnogo veća opasnost dolazi sa suprotne strane. Pitanje je koliko bi se brzo osvestili i da li bi se istinski ujedinili.

Dovoljno o ozbiljnosti problema na Centralnom Balkanu govori i hitan sastanak srpskog državnog vrha, koji se održao u noći između petka i subote. Činjenica da su, iako nemamo zajedničku granicu sa Turskom, tamošnji događaji naterali Nebojšu Stefanovića da izjavi kako je „jasno da su brojne strane službe uplele svoje prste u dešavanja u Turskoj“, čime se najbolje pokazao politički odnos Srbije prema puču.

ERDOGAN POBEĐUJE
Sanjajući o bezgraničnoj vlasti, Erdoganu se posle slamanja puča pružila prilika kakvu je sanjao. Proces 13-godišnjeg čišćenja zemlje od „unutrašnjih“ neprijatelja sada može da završi za jednu jedinu noć.

Turska vojska bi nakon konsolidacije (čistke) mogla postati stabilizujući faktor rata u Siriji i neočekivana sila, koja bi se, pored sirijskih kopnenih snaga i ruske avijacije, pojavila kao element koji bi doprineo trajnom rešavanju i normalizaciji ne samo u Siriji već i na celom Bliskom istoku. Tu opciju potkrepljuju raniji navodi da bi ruska ratna avijacija mogla da koristi tursku bazu Indžirlik, gde su, pored američkih, stacionirani i avioni Saudijske Arabije. To sigurno nije bilo slučajno izvlačenje iz konteksta reči turskog ministra spoljnih poslova, već opipavanje pulsa. Reč je, dakako, o ozbiljnom udarcu američkom uticaju, koji je nagovešten već u subotu ujutro, kada je aerodrom blokiran i isključena mu struja pošto se prethodno pokazao kao mesto odakle su uzletali avioni pobunjenika koji su, pored ostalog, bombardovali i Erdoganovu palatu. Ako se dogodi pola od tih nagoveštaja, Erdogan će pokazati da sada igra mnogo veću igru od trgovine s islamistima i šverca cisterni s naftom preko granice. Naravno, pokazaće se i da je do svoje velike igre došao na najteži mogući način.

Odnosi Turske sa Amerikom biće posebna priča. Naravno, oni neće biti zapečaćeni iako je Erdogan već rekao da se pučem upravljalo iz SAD, dok su zvaničnici Amerike početkom udara dali blagu podršku vojci, da bi, kad se videlo da puč propada, Obama podržao Erdogana. Ali još teže je poverovati da će Erdogan ikada pristati na ulogu koja mu je namenjena u Vašingtonu – natovskog čekića u najzapaljivijem regionu sveta, bez obzira na posledice. Koliko je to važno, pokazalo se i po tome da je Obamina ključna izjava sa samita NATO u Varšavi izdržala svega nekoliko dana. Podsećanja radi, on je rekao da su glavne pretnje NATO Islamska država, Rusija i Bregzit (tim redom). Erdoganovim preživljavanjem sve to je palo u vodu: Islamska država može nestati i do početka školske godine, Rusija je ojačala odnose na svojim najkrhkijim jugozapadnim granicama, dok je Bregzit posle Turske bio samo blagi nagoveštaj kraha zapadne superdržave na Bliskom istoku. Pored toga, pobeda Erdoganu obezbeđuje šansu da počne sa ozbiljnim rešavanjem velikih unutrašnjih turskih problema, pre svega onog sa Kurdima. Početak nije loš: Kurdi više nisu najveći problem Ankare, noć 15. jula pokazala je da postoji i veći.

turskavojniudar11I ne najmanje važno, braneći zemlju od predstavnika rukavaca globalnih elita, turski narod je, ni pun mesec posle britanskog, pokazao snagu one tihe većine, za koju su elite odavno verovale da su preparirane. Ako je na Bregzitu bila slučajnost, posle vojnog udara u Turskoj to je trend. Taj trend u mesecima i godinama koje slede itekako će biti potreban i Srbiji. Žute patkice možda ne liče na turske tenkove, ali za upravljačem i jednih i drugih je ista ruka.

Svet
Pratite nas na YouTube-u