JEGOR PUTILOV: TURSKA PARALELNA DRŽAVA ILI GULENOVA GLOBALNA MREŽA

Profesor na univerzitetu u Ankari koji je napisao knjigu „Köstebek“ o Gulenovim vezama sa...

Profesor na univerzitetu u Ankari koji je napisao knjigu „Köstebek“ o Gulenovim vezama sa američkom obaveštajnom službom, ubijen je pre njenog objavljivanja 

Neki turski novinari i istraživači smatraju da znaju odgovor (kuda ide Turska) – potrebno je samo ući u Pokret Fetula.

Pokret Fetula zgodno se pojavio da prigrabi tursku državnost koja klizi iz sve nemoćnijih ruku kemalista. Iako je na vlast formalno došla AKP – umereno islamistička Erdoganova stranka – smatra se da upravo Pokret Fetula stoji iza nje i obezbeđuje joj podršku u strukturama sile.

U Turskoj, sa tradicijom bogatom vojnim prevratima, naziv političkih partija malo znači i uvek se, sa stanovišta glavne pozicije, mogla korigovati pogrešna partija. Armija i strukture sile nastupale su kao nevidljivi moderatori političkog prostora. Uostalom, tako je bilo do nedavno.

Ovaj pokret se pojavio 1966. zahvaljujući jednom čoveku, zapravo, Fetuli Gulenu.

Upravo tada on je prešao u Izmir kada je svoju verziju islama počeo da propoveda u gradskoj džamiji. Njegova biografija puna je nedoslednosti i praznina – samo mesto i godina rođenja postoje najmanje u tri varijante.

Prema najpopularnijoj od njih, ovaj propovednik je rođen 1941. u malom selu Korudžu blizu Erzuruma. Ipak, jedna činjenica je nesumnjiva – Gulen je uspeo da stvori jednu od najuticajnijih organizacija u Turskoj.

Fetulin pokret nije registrovan ni u jednom registru društvenih organizacija ili političkih partija. On je pre tajno društvo osnovano na bazi verskih i političkih Gulenovih ideja.

U Izmiru, tada kosmopolitskom gradu na turskom Sredozemlju, čije se stanovništvo tradicionalno skeptično odnosilo prema verskim fanaticima, Gulen je počeo da izgrađuje sopstveni stil: da propoveda anatolijski islam kao mešavinu jake osnove neoliberalnih ideja i panturkizma.

Azijski deo Turske, Anadolija, uvek je bila poznata po umerenom odnosu prema pitanjima religije, što se odrazilo na koncepciju anadolijskog islama koji u praksi manje zahteva poštovanje obreda, pritom stavljajući akcenat na materijalno blagostanje i ekonomski razvoj.

Takvo tumačenje islama, koje se još naziva i „islamski protestantizam“, bilo je veoma povoljno za tursku buržoaziju, a donacije nije trebalo dugo čekati. Zahvaljujući podršci turske finansijske i ekonomske elite, pokret Fetula počeo je da uzima maha. Načini širenja uticaja i privlačenje pristalica bili su raznoliki – propovedi u džamijama, distribucija štampanih Gulenovih predavanja, aktivan rad pristalica u okruženju i objašnjavanje principa pokreta. Ipak, glavni akcenat je stavljen na sistem obrazovanja, jer je samo on mogao da obezbedi sveobuhvatnost pristupa i da formira lojalne sledbenike Gulena u najranijem uzrastu.

Prva takva škola pojavila se 1982. godine.

Sada, 30 godina kasnije, Fetula predstavlja ogromnu socijalnu strukturu koja uključuje desetine društvenih organizacija, biznis-federaciju TUSKON sa njenih više od 30 hiljada preduzeća sa filijalama u Briselu, Vašingtonu i Moskvi, sistemom škola i univerziteta u čitavom svetu, medijskim holdingom sa sopstvenim televizijskim kanalima i štampanim izdanjima i još mnogo drugog.

Prema nekim procenama, godišnji sivi budžet ove strukture iznosi više od 25 milijardi dolara. Budžet se sakuplja i od članskih priloga koji, prema nekim podacima, iznose 10% od obrta preduzeća uključenog u Fetulu.

Pokret u početku bira sledbenike iz najsiromašnijih slojeva društva, okuplja ih u svojim školama, na potreban način vaspitava i na sebe preuzima troškove. Tako se odrasli učenici upućuju u različite oblasti vlasti i biznisa pod starateljstvom starijih pokrovitelja iz pokreta i postepeno gradeći karijeru i pretvarajući se iz potrošača Fetulinih resursa u njihove donatore sa svoje strane pomažu napredovanje sada već mlađih drugova.

Takva šema pokroviteljstva na prvi pogled izgleda sasvim bezazlena i za azijsku zemlju sasvim tipična varijanta socijalnog uzdizanja, ali, kao i uvek, sliku kvare detalji.

Značajan deo Fetuline ideologije čini panturkizam, i to upravo stvaranje univerzalnog islamskog kalifata potčinjenog Turskoj, tj. obnavljanje Osmanlijske imperije u modernizovanom obliku. Međutim, i pod tim duplim dnom postoji još jedno dno – ekonomska platforma pokreta praktično ponavlja neoliberalne sporazume o slobodnoj trgovini nudeći ukidanje protekcionističkih barijera i otvaranje turskog tržišta za transnacionalne korporacije.

Od 1998. g. sam Fetula Gulen živi u SAD na dobro čuvanoj farmi u Pensilvaniji, zajedno sa nekoliko desetina najbližih saradnika, odakle rukovodi svojom organizacijom.

Jedan zanimljiv detalj: kada je 2006. g. Služba za imigraciju i naturalizaciju SAD pokušala da preko suda deportuje Gulena iz zemlje, postupak je zaustavljen zahvaljujući bivšem ambasadoru SAD u Turskoj, Mortonu Abramovicu, i nizu uticajnih saradnika CIA, koji su garantovali da Gulen ne predstavlja opasnost za nacionalnu bezbednost Sjedinjenih Država.

Organizacija je tajna i opredeljena za očuvanje svojih tajni: profesor istorije na univerzitetu u Ankari, Nesip Hablemitogli, koji je napisao knjigu „Köstebek“ o Fetulinim vezama sa američkom obaveštajnom službom, ubijen je nešto pre objavljivanja knjige 2002. godine, a pre godinu dana uhapšen je poznati turski novinar, Amet Šik. Istovremeno su konfiskovani rukopisi njegove knjige-istrage „Armija Imama“ posvećene Fetuli.

Zbog toga nije čudno kada, govoreći o pokretu, novinari i eksperti smatraju da je bolje da skrivaju svoja imena.

Jedan od njih, koji je dugo vremena radio u najvećim novinama Turske – Cumhuriyet – i ozbiljno se bavio temom Fetule, objašnjava:

„U Turskoj je tokom čitavog 20. veka postojala tradicija države u državi. Činovnici i pripadnici struktura sile bili su lojalni zemlji, ali su prvenstveno bili lojalni svom gazdi. U tom smislu pokret Fetula ništa nije promenio, oni su jednostavno iskoristili sistem koji je za njih stvoren. Nekada su upravo armija i njoj odane birokrate bili garanti svetovnog razvoja Turske – čim bi se desilo odstupanje od Kemalovog puta, ta država sile u državi se pokretala: činjena su politička ubistva ili vojni prevrati ako je stvar već otišla suviše daleko.

–– Sada je situacija potpuno drugačija – armija i specijalne službe prepune su Fetulinih sledbenika. Njihov prodor u strukture sile počeo je pre 30 godina. Rezultat toga je da je svaki pokušaj malobrojnih preostalih kemalista da zemlju vrate u raniji tok osuđen na neuspeh. Na samom početku, jedan za drugim, razotkrivaju se planovi vojnih prevrata. Oni poseduju obaveštajne podatke najviše klase. Uveren sam da im zapadne specijalne službe doturaju informacije, drugačije nije moguće objasniti otkrivanje grupe generala kemalista koja je pripremala prevrat i čije su komunikacije u potpunosti išle preko kanala u Evropi“.

(Napomena: radi se o predmetu „Ergenekon“ – tajnoj mreži koja je po mišljenju turskih vlasti pripremala vojni prevrat u Turskoj. U njenom sastavu bili su najviši predstavnici Generalštaba i raznih struktura sile. Po predmetu „Ergenekon“ od 2010-2012. g. u Turskoj je uhapšeno više od 500 ljudi, uključujući i bivšeg načelnika Generalštaba, generala Ilkera Bazbuga).

S njim se slaže drugi novinar na čiju karijeru je dolazak Erdogana na vlast neposredno uticao, budući da je kao poznat politički novinar određen da vodi sportske novosti.

„Nije čudno da me se plaše, moje ime Devrim na turskom jeziku znači „revolucija“ – kaže u šali. Uostalom, Devrim je određen za sport zbog svoje političke pozicije. On kaže da „Ono što se dešava jeste plod zavere gigantskih, epskih razmera!“

„Fetulin program je pravi trojanski konj: na površini su džamije, žene u zakopčanoj odeći, poštovanje Ramazana za prost narod na ulicama, u stvarnosti – privatizacija, ukidanje sindikata, ukidanje trgovinskih barijera, zeleno svetlo za banke i transnacionalne kompanije. Dok svet bude smatrao da su kod nas na vlast došli islamisti, kod nas će se odvijati neoliberalna revolucija! To je onaj isti islam koji je za Zapad najpogodniji. A u Turskoj ga jednostavno isprobavaju!“.

Devrim ima osnova da tako smatra, jer, posmatrajući geografiju širenja škola pokreta, čini se da Fetula ima planove za svetsku dominaciju. Pokret se prvobitno osnovao kao mreža islamskih škola za sve, uključujući najsiromašnije.

Sada, prema evidenciji samih sledbenika, Fetuline škole postoje u 120 zemalja, računajući i Rusiju. Samo u Tatarstanu postoji 7 tursko-tatarskih liceja koji se smatraju veoma prestižnim obrazovnim ustanovama. Sem toga škole postoje i u većini zemalja Afrike i Azije, uključujući i toliko nestabilne kao što je Somalija.

Đaci u školama uče turski jezik, kulturu i islam u Gulenovom poimanju i vaspitavaju se takođe u duhu panturkizma da bi kasnije bili korisni za neo-Osmansku imperiju.

Škole su samo kockica i prvi stepen selekcije. Najbolji među najboljima dospevaju u Istanbul na univerzitet Fatih – centar obrazovnog sistema Fetule.

Istanbul je brilijantna evropska prestonica Turske, pravi prozor u Evropu: raznobojna elegantna gomila na ulicama, noćni klubovi sa didžejevima iz Holandije i Švedske, butici svetskih brendova.

A istovremeno, kako smatraju mnogi istraživači, upravo ovde se nalazi Fetulin centar pokreta. U istanbulskim južnim reonima, u bezličnim prljavim višespratnicama, žive oni koji čine bazu Fetule, nedavni doseljenici sa sela i siromašnog istoka Turske, slabo obrazovani i najniži socijalni sloj u turskom društvu.

Jedna od malobrojnih mogućnosti socijalnog uzdizanja za njih je učešće u pokretu u zamenu za lojalnost.

Devrim govori skoro sa divljenjem: „Pogledaj njihov nivo planiranja! Već krajem 70-tih ljudi su počeli da se probijaju u policijske i vojne akademije i sada se u svim strukturama sile nalaze diplomci upravo iz tih godina i to na veoma visokim položajima! Ljudi koji su izvedeni iz siromaštva i neznanja i koji sve duguju Fetuli biće mu odani do kraja. Uveren sam da je i Erdogan, koji je svoju političku karijeru počeo upravo u Istanbulu i postao gradonačelnik grada, napravio karijeru zahvaljujući upravo Fetuli“.

Buduća elita Fetulinog projekta panturkizma obučava se na univerzitetu Fatih – zatvorenom, dobro čuvanom kompleksu na periferiji Istanbula.

Uspeo sam da se nađem unutra samo zahvaljujući pomoći jednog studenta koji mi je kao „rođaku“ nabavio propusnicu. U kabinama na ulazu u KPP na zidovima se vidi oružje. „Očekujete li napad?“ – nespretno pokušavam da započnem razgovor sa obezbeđenjem. Oni zauzvrat profesionalno ćute, ali ipak, uzimaju pasoš u zalog – za svaki slučaj.

Prema informatoru fakulteta, ovde se mogu izučavati sve oblasti interesovanja samog Fetule – zato su tu fakultet ekonomije i administrativnih nauka, pedagoški fakultet, pravni i filologija. A tu je i centar bionanotehnologija.

Većina zgrada u nekoj formi sadrži simbol univerziteta Fatih – drvo ančar koje je svojevremeno bilo simbol Otomanske imperije: moćni sistem korena personifikovao je reke koje napajaju imperiju, a razgranata krošnja – njene teritorijalne posede.

Slika drveta promenjena je prema duhu vremena da prikaže globalna stremljenja Fetule: u krošnju su upleteni svi kontinenti, sem – zbog nečega – Antarktika.

Studenti ovog univerzitetskog naselja na prvi pogled ne ostavljaju utisak islamskih ili turskih fanatika i sektaša, iako je na glavama devojaka znatno više marama nego napolju. Grupa ruskih studenata iz Tatarstana i Dagestana – najboljih diplomaca tih istih turskih škola, sa zadovoljstvom razgovara o raznim temama dok ne počne da se govori o Fetuli.

Tada osmesi nestaju: „Pa, oni tamo nešto tako govore… Uzgred, vreme nam je!“ Samo jedna od njih – lepa devojka, Dilja iz Tatarstana, pristaje da još razgovora:

„Pa, sam ne razumeš, ili šta? Ovde ti niko ništa neće govoriti o Fetuli! Ti sam treba da shvatiš – ti si došao na univerzitet. Da, daju nam da čitamo Gulenove knjige – ništa više ne mogu da kažem. Ja ovde živim i imam državljanstvo Turske i uopšte mi nisu potrebni problemi“.

Ipak, glavna obrada studenata odvija se u studentskim domovima koji se nalaze ovde, u univerzitetskom naselju. U njima je smešten deo stranih studenata i deo iz unutrašnjosti, oni koji nemaju novca za komfornije stambene uslove u gradu.

Ovde sam sreo Lasinu, studenta iz Malija (Zapadna Afrika). On priča već običnu istoriju o tome kako je započeo studije u turskoj školi u svojoj zemlji. Posle serije testova i intervjua odabira se nekoliko kandidata kojima se nudi da nastave studije na univerzitetu u Istanbulu.

Lasina je postao jedan od tih srećnika. Fetula mu plaća studije i studentski dom, a u zamenu mu savetuje da svake nedelje posećuje sastanke „Hizmeta“, kako se naziva osnovna Fetulina masovna organizacija, a što u doslovnom prevodu znači „dobro delo“.

Na sastancima im tumače učenje Gilena i pripremaju za misiju za dobrobit pokreta panturkizma u njihovim zemljama u koje će se vratiti po završetku studija. „Oni konstantno ponavljaju – morate da zapamtite ko vam je otvorio životni put i da pomognete onima, koji su vam pomogli“ – kaže Lasina. „Razumeš, ja ih ne volim, ali mi je potrebno obrazovanje“.

Lasina studira na fakultetu za međunarodne odnose i planira da po povratku u Mali postane diplomata.

Devrim je prokomentarisao ono o čemu je govorio Lasina: „Fetuline težnje ne obuhvataju čitav svet ma šta da je nacrtano na grbu njihovog univerziteta. Oni se uglavnom koncentrišu na zemlje Afrike, Centralne Azije i Bliskog Istoka. Oni žele da postanu lideri tog ogromnog projekta. Razume se da se ne radi o obnavljanju Otomanske imperije u ranijem obliku.

Oni žele da obnove turski uticaj kroz monopolsko „pogodno“ tumačenje islama. Objektivni problem svetske ekonomije i Zapada je u tome kako te zemlje uključiti u procese globalizacije i nametnuti im svoj ekonomski model da se u njima ljudi ne bi bez kontrole razmnožavali, živeli u svom gradu i Bogu se molili, već uzimali kredite, trošili i davali svoj udeo svetskoj podeli rada.

Fetula je, zapravo, najambiciozniji pokušaj da postigne da stanovništvo tih zemalja uđe u globalizaciju, čak i ne shvatajući to i smatrajući da su oni pravoverni muslimani, a Zapad je – zlo.

Od dolaska Erdogana na vlast Fetulini ciljevi postali su ciljevi turske države – otuda i te šatl-posete po čitavoj Africi, uključujući posetu čak i Somaliji u kojoj u poslednjih 20 godina nije bio nijedan strani lider, otuda zatezanje u odnosu sa Izraelom i prekid diplomatskih odnosa, „izrazi poštovanja“ arapskim zemljama itd.

Novina „Zaman“ je jedna od najvažnijih u Turskoj i vodeća u Fetulinoj medijskoj imperiji uporedo sa televizijskim kanalom STV, novinskom agencijom Cihan i nedeljnikom Aksiyon.

Redakcija se nalazi u novoj zgradi u „haj-tek“ stilu od zelenog stakla, okružena visokom ogradom i obezbeđenjem. Razgovaram sa urednikom biznis-novosti „Zaman“, Mustafom Julmazom. Za razliku od mojih drugih sagovornika on ne zaklanja lice i ne skriva prezime – samo to dobro govori o tome ko je gazda u današnjoj Turskoj.

Mustafa na britanskom engleskom, očigledno naučenom ne na univerzitetu Fatih, prepričava sadržaj zvaničnih agitacija pokreta – Fetula istupa za dobro, mi smo samo sistem škola, a zašto imamo tako mnogo protivnika, ja čak ni ne znam… Pitam ga zašto je pokret bio zabranjen u Uzbekistanu, a u Rusiji organi za sprovođenje zakona konstantno postavljaju pitanje turskih škola. Standardni odgovor spreman je i za to – bolje je da se za komentar obratite vlastima Uzbekistana i ruskim strukturama sile.

Sedimo u foajeu pored velikog akvarijuma, a okolo u velikoj kancelariji užurbanost. Obraćam pažnju na to da skoro polovina zaposlenih u redakciji očigledno nisu eksponati bliskoistočne spoljašnjosti. „Hvala na odgovorima“.

Na rastanku mi Mustafa poklanja knjigu sa izabranim Gilenovim citatima. Izlazim iz prohladne zgrade i ponovo uranjam u istanbulsko veče u vreme najveće gužve.

Prelistavajući knjigu na putu za hotel nailazim na izvod iz propovednikovog intervjua listu New York Times: “Svetu je potreban nov sistem međunarodnih odnosa da bi odoleo haosu, a njega mogu stvoriti samo vodeće zemlje, kao što su SAD i ugledne organizacije, kao što su NATO i OUN“.

Čitam dalje: „Za mene nije bitno koja će partija pobediti na izborima u Turkoj – realnost je da ogromna masa ljudi u zemlji praktikuje islam. A ta realnost se ne može ignorisati…„

Stojimo u beskrajnoj saobraćajnoj gužvi na putu za centar. Napolju se čuje azan – poziv na večernju molitvu.

U Turskoj postoji 85 hiljada džamija, po jedna na svakih 350 ljudi – a to je najveća koncentracija džamija po glavi stanovnika u svetu.

Izvor Fakti, 25. avgust 2012.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u