IVAN RISTIĆ
Erdogan je oslabljen spolja, ali ojačan iznutra. Da li je to dovoljno da ga održi za kormilom?
Pokušaj vojnog puča iznenadio je i one koji se ubrajaju u dobre poznavaoce turskih prilika. Uprkos nekoliko vojnih udara, više ili manje uspešnih, malo ko je očekivao novi iako su mnogi izazovi za tursku državu prethodnih godina evidentni. Međutim, Erdoganova Partija pravde i razvoja je na vlasti od 2002. godine i od tada je upadljiv trend postepenog opadanja uticaja oružanih snaga u turskom društvu. Sada, kada se slegla prašina i kada su mnoge stvari postale jasnije, pravo je vreme za analizu uzroka i posledica ovog događaja od nesagledivog značaja na srednji i dugi rok.
Ovakvi događaji su idealni za konspirologiju i pretpostavke neutemeljene u argumentima. Zbog toga je navoditi umešanost stranih obaveštajnih službi kao osnovnog faktora nekog krupnog događaja na međunarodnom polju mahom nezahvalan posao. U takvim situacijama je logičan nedostatak validnih dokaza, pa se u cilju diskreditacije nekoga ko takve stavove iznosi upotrebljava CIA konstrukcija o „teorijama zavere“. Međutim, u nekim situacijama nije potrebno upotrebiti ništa više od elementarne logike kako bi suština stvari izašla na čistac.
1.
Pokušaj vojnog puča u Turskoj može se posmatrati kroz tri moguća scenarija. Najmanje verovatno je da je puč je iscenirao sam Erdogan zarad unutrašnjeg političkog obračuna i uspostavljanja još autoritarnijeg poretka. Argumenti koji idu u prilog ovom scenariju su jasan dobitak za Erdogana, koji time ostvaruje u unutrašnjoj politici, kao i činjenica da je gotovo nemoguće da turska obaveštajna služba koja vodi izuzetno složene operacije, trguje naftom sa ISIS, koordiniše pobunjeničke frakcije u Siriji, a nije uspela na vreme da prepozna održavanje puča, ili makar ne samostalno.
Međutim, daleko je realnije da je postojala razrađena taktika za slučaj puča, ili da je Erdogan znao šta se sprema, pa je dopustio da se puč dogodi kako bi ga okrenuo u svoju korist i poentirao na novonastaloj situaciji.
2.
Druga opcija je da je puč pokušan kao posledica delovanja isključivo unutrašnjih sila. Postoje informacije da su pripadnici Gulenovog pokreta očekivali smene u armiji i u njima prepoznali opasnost po svoje oficirske karijere, pa su pučem pokušali da spasu šta se spasti da po svaku cenu. Međutim, opet je malo verovatno da je odbegli imam kome sloboda i život zavise od SAD smeo da pokrene takav drastičan proces bez njihovog znanja i saglasnosti.
3.
Najrealnija opcija je da je puč izveden pod dirigentskom palicom Lenglija. Prema ovom scenariju, Erdogan je shvatio da mu direktna konfrontacija sa Rusijom ne donosi ništa dobro, kao i da ga prazne prodavnice u Istanbulu, očajna turistička sezona i dramatičan pad trgovinske razmene sa Rusijom mogu koštati ne samo ekonomski već i politički. U uporednoj praksi ne bi bilo prvi put da se nezadovoljstvo izazvano padom životnog standarda prelije na ulice i dobije političku konotaciju, a da konce iz pozadine vuku „transatlantski partneri“. Takođe, ne treba zaboraviti ni da Amerikancima ne bi bilo prvi put da direktno stanu na stranu vojske. To je učinjeno u Egiptu kada je vojska pučem preuzela vlast i smenila demokratski izabranog Mohameda Morsija, a vojni režim, uz prećutnu američku podršku, uspešno opstaje i u najvećoj meri sarađuje sa najvernijim američkim saveznicima u severnoj Africi i na Bliskom istoku.
Najrealniji scenario događanja u Turskoj bi bio kombinacija sva tri pomenuta, s tim što prvi treba uzeti sa krajnjom rezervom, dok je drugi najobjektivnije posmatrati kao osnovu za tumačenje. Amerikanci su dakle verovatno iskoristili nezadovoljstvo dela oružanih snaga i Gulenovih pristalica u njima, podstakli ih na pokušaj puča, koji je Erdogan na osnovu obaveštajnih podataka očekivao i za njega imao razrađen scenario. Međutim, pučisti su verovatno u poslednjem trenutku izgubili podršku jednog dela vojske, a kada je postalo jasno da gube, i Vašingtona.
Nedopustive greške i gubljenje važne podrške u odsudnom trenutku koštale su ih vlasti. Vašington, dakle, ne samo da nije kompenzovao sukob sa Rusijom nakon obaranja aviona već je i dodatno podgrevao izolovanost Erdogana na međunarodnoj sceni. To je doprinelo njegovom jasnijem okretanju Rusiji, jer je došao pred zid i nije imao previše izbora.
Poslednje, ali ne i najmanje važno, upadljivo je držanje po strani alfe i omege turske spoljne politike – Ahmeta Davutoglua. On, kao dokazani igrač Vašingtona, deluje kao idealna zamena na čelu države, a njegovo naknadno protokolarno obraćanje javnosti samo dodatno podgreva sumnje.
Novonastala situacija najviše odgovara državama koje su ugrožene turskom spoljnopolitičkom ekspanzijom, i Kurdima u Siriji i samoj Turskoj. Pored neminovnog odražavanja pokušaja puča na funkcionisanje demokratskih institucija turskog društva, postoji daleko realnija bojazan – kako će se pokušaj puča odraziti na lanac komandovanja turske armije i njenu borbenu gotovost. Postoji ogroman potencijal za dalje razbuktavanje konflikta sa PKK, jer će oni vojsku percipirati kao značajnije oslabljenu, dok će vojska revanšizam nakon pokušaja puča tretirati kao pogonsko gorivo za satiranje PKK u turskim istočnim provincijama. Imajući u vidu da su Kurdi jedinstven primer u novom Hladnom ratu da ih podržavaju i Rusi i SAD istovremeno, pitanje je kako će se situacija dalje razvijati.
4.
Pored ojačanih Kurda u Turskoj i na njenim granicama, vojska mora da nadživi i izazove koji će proizaći iz razvaljenog Bliskog istoka, dobrim delom turskom zaslugom. Ona nije samo druga armija NATO po brojnosti već i po moćnom naoružanju. Pored toga, ona je pouzdan lanac komandovanja, strategija i borbeni moral. Bez toga bi pod Dijarbakirom ili eventualno čak i Alepom u budućnosti mogla da prođe kao JNA svojevremeno pred Vukovarom – u najboljem slučaju Pirovom pobedom.
Erdogan je pobedio jer su pučisti pravili kardinalne greške – nisu eliminisali državno rukovodstvo iz lanca odlučivanja, bilo presecanjem komunikacija ili fizičkom eliminacijom, i nisu obezbedili značajniju podršku unutar vojske i makar dela naroda. Oni će zbog toga platiti visoku cenu. Međutim, i Erdogan će skupo platiti projekciju svog uticaja izvan šinjela koji mu je nametnut u Vašingtonu, i realnim uslovima koje diktira aktuelni geopolitički trenutak. Ukoliko ostane na putu radikalnijeg raskida sa SAD, suočiće se sa daljom destabilizacijom preko fundamentalista ISIS, koje je svesrdno podržavao, i PKK. Ukoliko pak ostane na jasnom evroatlantskom putu, biće ostavljen na milost i nemilost inspiratorima puča. Erdogan je oslabljen spolja, ali ojačan iznutra. Videće se da li je to dovoljno da ga održi za kormilom.
