APOKALIPSA SAD ILI GODINA KRIZE, ŠOKOVA I STRAHA OD TERORIZMA

MATJU FON ROR Deluje kao da se nešto formira i kristališe, ali još uvek...

MATJU FON ROR

Deluje kao da se nešto formira i kristališe, ali još uvek ne vidimo šta tačno

Da li je svet skrenuo s uma? To pitanje se ovih dana mnogima vrzma po glavi. Deluje kao da je svet iskočio iz koloseka, da se pred našim očima istovremeno odvija nekoliko kriza, a da je udaljeni svet međunarodne politike na putu da postane opasno personalizovan. Kako da se postavimo prema činjenici da živimo u eri koju izgleda više nismo sposobni ni da razumemo?

„Umoran sam od života u zanimljivim vremenima“, napisao je jedan korisnik Tvitera pre nekoliko dana. Njegove reči su retvitovane više od hiljadu puta. Svakodnevno se ljudi na društvenim mrežama pitaju: „Šta nije u redu sa 2016; kad će se sve završiti; šta nas tek očekuje?“

Ove godine su se međunarodni politički događaji preklopili na uznemirujući način. Deluje kao da se nešto formira i kristališe, ali još uvek ne vidimo šta tačno. Svaki novi događaj nas pogodi za nijansu brže od prethodnog. Možda je počelo sa Arapskim prolećem 2011, ali se nastavilo sa ratovima u Libiji i Siriji, što je dodatno pogoršano ukrajinsko-ruskim konfliktom i poslednjim terorističkim napadima. Svedočimo destabilizaciji sveta kakav poznajemo od 1989. godine.

Kad su pre nedelju dana naši telefoni počeli da vibriraju zbog vesti u vezi sa pučem u Turskoj, još uvek smo bili u stanju šoka zbog terorističkog napada u Nici. Svaki šok brzo splasne zbog onog koji usledi. U nedelju je sirijski izbeglica aktivirao bombu van ograde koncerta na otvorenom u Ansbahu (Nemačka). Prošlog petka 18-godišnji student ubio je devetoro ljudi u Minhenu, od kojih su najveći broj bili tinejdžeri. A samo nekoliko dana pre toga, 17-godišnji tražilac azila iz Vircburga sekirom je nasrnuo na grupu kineskih turista.

Prošlo je tek mesec dana otkad je većina britanskih glasača odlučila da napusti Evropsku uniju. SAD potresaju rasni nemiri, dogodili su se masakr u Orlandu i jačanje republikanskog predsedničkog kandidata Donalda Trampa.

ZAŠTO JE 2016. NAJGORA GODINA?
Uzevši sve to u obzir, 2016. je zaista najgora godina još od 2015, godine velike izbegličke krize. A 2015. je bila najgora godina od 2014, godine rata u Ukrajini.

Živimo u eri šokova i kriza, koji mogu postati traumatični zbog ubrzanog događanja i guste koncentracije, budući da još uvek nije jasno da li se radi o trenutnom trenju ili početku trenda kojem se ne nazire kraj. Naravno, sam broj konflikata ostao je nepromenjen u proteklim godinama. Ali postoji mnogo indicija da smo ušli u novo doba globalne nestabinosti. Najveće geopolitičke priče našeg vremena su destabilizacija Bliskog istoka, evropski bezbednosni poredak i Evropska unija. Pored toga, došlo je do društvenih promena u mnogim zapadnim zemljama: građani su besni na elite jer smatraju da su žrtve globalizacije, ugovora o slobodnoj trgovini i migracija. Taj bes je omogućio određenim političkim pokretima da u roku samo nekoliko godina sa margine dospeju u politički mejnstrim: Donald Tramp, pokret za Bregzit, Nacionalni Front i Alternativa za Nemačku (AfD). Klasična linija podele sve više nestaje jer borbu između političke levice i desnice zamenjuje borba između izolacionista i internacionalista.

minhenterorizam01S vremena na vreme u međunardonoj politici dođu faze u kojima u samo nekoliko nedelja stane više događaja nego u decenije. Da li 2014. i 2016. godina spadaju u tu kategoriju? Nisu uporedive sa najdramatičnijim fazama prošlog veka, u kojem su vođena dva svetska rata. Nisu ni kao 1989, kad je došlo do okončanja Hladnog rata i preuređenja svetskog poretka. Takođe, nije najjasnije da li će se ova godina završiti u istom haotičnom nasilju u kakvom je počela.

Ali veoma je izgledno da će globalna nesigurnost postati novi status quo. Stari stabilniji svet iz 90-tih neće se vratiti. Moramo prihvatiti činjenicu da živimo u teškim vremenima. Mnogo stvari dovedeno je u pitanje: balans moći između SAD i Kine, budućnost EU, istočno krilo NATO, globalni ekonomski poredak, veza između modernosti i političkog islama (da i ne pominjemo demokratiju i ljudska prava na Zapadu).

Pronaći nit koja sve ovo povezuje u jednu celinu je teško. Postoje jasne veze, ali i kauzalni i slučajni efekti, pa stoga često zavisimo od nagađanja. Da li je lakoća sa kojom napadači ubijaju na Zapadu povezana sa užasavajućim slikama koje pristižu iz Sirije? Da li vojni zvaničnici, poput onih u Turskoj, smatraju da je lakše izvesti državni udar u situaciji u kojoj je zemlja okružena nasilnim konfliktima a region potonuo u haos? I da li je Erdogan prepisao taktiku od Putina kad je suspendovao Evropsku konvenciju o ljudskim pravima? Nestabilnost rađa nestabilnost – to je nešto što sad već gledamo na dnevnoj bazi.

KADA JE SVE POČELO?
Teško je reći kada je svet počeo da se destabilizuje. Nepotrebno je ponavljati da 1989. nije donela kraj istorije, kako je tada predviđao politikolog Fransis Fukujama. Kraj Hladnog rata značio je kraj rivalstva između dve supersile, koje je održavalo ostatak sveta u ledenoj neizvesnosti. Nakon kratke faze samostalne američke dominacije i relativnog mira iz 90-tih, istorija je još jednom digla glavu 11. septembra i tokom Iračkog rata, iz kojeg je proizašao veliki deo onog što se danas događa u svetu.

turskaudar11aIrački rat imao je dve posledice. doveo je do raspada iračke države i porasta terorizma u regionu, budući da je samoprozvana Islamska država nastala na ruševinama Sadamove tiranske vladavine. Rat Džordža V. Buša pokazao je prenapregnutost američke vojne moći i doveo do stvaranja nove izolacionističke američke spoljne politike.

Barak Obama je počeo sa povlačenjem američkih snaga sa Bliskog istoka i iz Evrope. Hteo je da se usredsredi na Pacifik, gde je Kina vraćala svoju istorijsku sferu uticaja. On je nastojao da ostavi intervencionizam iza sebe, odbijajući da izvrši invaziju na Siriju i pored priznanja da se situacija u regionu otrgla kontroli.

Kad ni SAD, ni Evropljani, ni bilo koja druga velika sila ne žele da očuvaju poredak, tad se formira geopolitički vakum – i to je ono sa čim se sada suočavamo. Do sada Kina nije bila zainteresovana da vojnim putem preuzme veću globalnu ulogu. Ako Donald Tramp postane predsednik, Amerika će se još više povući iz sveta. To će biti kraj NATO kakvog poznajemo. Scenario u kojem Evropljani popunjavaju prazninu koja ostaje iza SAD nije verovatan zbog njihovih sopstvenih slabosti. Zapadna spoljna politika danas deluje impotentno.

Drugi razlog geopolitičkih trzavica na Bliskom istoku je Arapsko proleće. Javilo se kao posledica nezadovoljstva ekonomskim stanjem u arapskim zemljama, dodatno pogoršanim ubrzanim demografskim rastom. Razjareni mladi ljudi zbacili su sa vlasti svoje onemoćale postkolonijalne vladare. Ali umesto demokratije i prosperiteta, u mnogim gradovima usledili su haos i sektaški sukobi, čime je destabilizovan celi region.

alepoborbeSrušile su se stare državne strukture u Siriji, Libiji i Iraku. Raspale su se i granice, koje su nekad iscrtali kolonijalni vladari. Neki politikolozi su, s obzirom na nemire koji su zahvatili ceo region, povukli paralelu sa Tridesetogodišnjim ratom. Do sada se destabilizacija Bliskog istoka prenela i na Tursku, gde su stare državne strukture dovedene u pitanje. Zemlja je na ivici građanskog rata i – zbog sukoba političkog islama i sekularne tradicije – preti joj cepanje. Što se više Turska bude distancirala od Evrope, to će Evropa jače osećati posledice nemira u regionu, jer će tako kontinent izgubiti važnu tampon-zonu između Istoka i Zapada.

ZAŠTO SE ZAPAD OSEĆA NESIGURNO?
Geopolitička vrenja ne bi imala isti efekat na nas da se Zapad i pre njih nije osećao nesigurno. Šok nas je pogodio tako žestoko jer više nemamo samopouzdanja. Spoljna nestabilnost samo je dodatno učvrstila onu unutrašnju.

Terorizam preti našim svakodnevnim životima, a nacionalistički populizam preti našoj političkoj kulturi. Od finansijske krize iz 2007. u vazduhu visi pitanje da li je kapitalizam i dalje funkcionalan. Mnoge evropske zemlje suočene su sa niskim rastom, visokom nezaposlenošću i rastućom nejednakošću. Pojavila se nova klasa besnih građana, glasači koji se osećaju napušteno, ugroženo i izostavljeno iz sistema političkog odlučivanja. Kriza ide naruku nacionalističkim populistima. Oni simpatišu Putinov autoritarizam, raspiruju plamen antimuslimanske retorike i sanjaju o uništenju EU. Oni se protiv Zapada bore iznutra.

Još jedan zabrinjavajući trend na Zapadu je tendencija da se veruje u sve vrste teorija zavere koje su kružile Fejsbukom i Tviterom u nekim zemljama nakon Arapaskog proleća, zatrovavši tamošnju atmosferu. Čak i u Evropi neki građani su potpuno izgubili uverenje u postojanje realnosti bazirane na proverenim činjenicama. Kredibilitet klasičnih medija i političara dovodi se u sumnju, a preferiraju se tračevi i otvorene laži.

Na početku Arapskog proleća vodila se debata o tome da li bi uopšte došlo do ustanaka u Tunisu, Egiptu i Siriji da nije bilo Fejsbuka i Tvitera. Do njih bi najverovatnije došlo u svakom slučaju, ali demonstranti ne bi bili u mogućnosti da se jednako brzo mobilišu kao što su uspeli uz pomoć interneta.

Isto vredi i danas. Društvene mreže su nam približile svet više nego ikada pre i pomogle nam da ga razumemo. Ali one u isto vreme intenziviraju i šire novi i trajni osećaj nesigurnosti. One pronose reč svakog pojedinačnog šoka, napada ili brutalnosti širom sveta i svima pružaju platformu na kojoj mogu dodatno da iskale svoj bes. Pored toga, one otežavaju održanje perspektive u ovom haotičnom svetu.

nicaterorizamMnogi od nas jednostavno više ne razumeju svet. Verovatno će istoričari budućih generacija precizno ustanoviti sa čim smo se tačno suočili u ovim tranzicionim vremenima. Ovo, i pored toga, nije trenutak da počnemo da paničimo – vreme je da imamo poverenja u naše vrednosti i nastavimo da se borimo za društvo u koje verujemo. Geopolitička trenja se najbolje prevazilaze kada imate jasna uverenja, što u celini važi kako za građane tako i za države. Pre svega, potreban nam je jasan kompas kako bismo preuzeli odgovornost za spoljnu politiku, suprostavili se diktatorima i uhvatili u koštac sa krizama sa kojima se suočavamo.

Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ

Spiegel Online

Svet
Pratite nas na YouTube-u