LjUDI KOJI PRAVE LOŠE STAZE

MILE MILOŠEVIĆ Sa narodima koji imaju civilizacijski deficit prema nama ne može biti dogovora,...

MILE MILOŠEVIĆ

Sa narodima koji imaju civilizacijski deficit prema nama ne može biti dogovora, nego samo svima jasnog stražarskog mira

Najava da je epoha nepotpunih ljudi nastavljena i pored katarze, razotkrivajući da je i ona lažna, pokazale su beogradske ulice. Reč je o zidanju urušavajućih trotoara, nastavku iste mahom nedarovite arhitekture u opštem nakaznom neredu – koji ne razlikuje ni mesta niti prepoznaje okruženje, nego nastaje samo za sebe, obično sprat više od ostalog, do danas neprekinutog zamaha kasapljenja drveća, pretvaranja beogradskog gaja u bezličnu mehaniku modernosti i zdrobljenog života u pulpu, pokazujući svoj život poretka bez oblika. Glasovi se možda ne mogu uhvatiti između šaputanja i obećanja ljudi, medija, ali se ne mogu ne videti predmeti sa kojima se u gradu sudaramo u svoj njihovoj oslepljenoj ružnoći.

Da li je trebalo sačekati da Bogdanovićeva administracija zakrči ulice behatonom da bi se shvatilo da će se za koju godinu saplitati, cepati obuća i lomiti noge duž svih onih beogradskih arterija koje su, bukvalno kao skakvci, privatizovali članovi i prijatelji DS. A pritom sve su to bili studenti pravih fakulteta, kao što su ovi sa lažnih njihovi. Ali odavno većina doktorata nisu vrednosti naučnog doprinosa, čak i kad nisu prepisivani. Pokazujući manjak znanja i tek nešto obaveštenosti, jer Beogradski univerzitet ih odavno ne sprema za pozive dajući im zanimanja od kojih mogu biti samo važna zvanja, dovoljno je ponovo izaći iz kuće i pogledati niz Bulevar i preko puta na Brijin ulepšani deo Ibarske magistrale i pevajuću arapsku fontanu na izobličenom Tašmajdanu novogovora, na kome sad stalno niču samo šatre u našem kafićkom napretku. I to jedino ne staje, jer bi sad neki da podižu fontanu kojoj se ne može prići na Slaviji. A fontane nam nikako ne idu uz sve te igre muziciranja i raznobojnih svetala koji su kao oživljavajući fotošop na leševima. Kako to kičem pokazuje uneređena Tadićeva fontana ispred Predsedništva, kad se ništa ne može ostaviti onako kako je bilo, jer se ne ume napraviti ništa svoje, tako se više baš ništa ne razume vlastitom pameću.

ZAŠTO SE NE MOŽE RACIONALIZOVATI USTAŠTVO
Zato se kod nas ne samo čuje i oseća nego i vidi pomeremećaj jer niko nema snage da mu stane na put. A ovaj traje, bivajući jedini moguć – najbolji od svih svetova.

Iluzija je postala naša duhovna metropola, u kojoj svi vole da razmenjuju obaveštenja, ali se od znanja i iskustva beži. Svi bi samo da se zaogrnu „knjigama od peska“ (Borhes), pa mešaju socijalnu pravdu i znanje – poziv čoveka. Uz to se, bez imalo stida, teleološki preteruje o dostižnosti pravde i priziva Bog da sve uradi za nas iako nismo ni sebi verni. A jedina je činjenica da živimo u poretku bez oblika i da sve manje imamo znanja za njega. Nego smo sve više samo ljudi koji prave loše staze, totalizovani u svojim raspoloženjima, a ne više u bilo čemu što bi ličilo na postojanje. Pri tome pokušavamo da navučemo racionalizujuću koprenu pojavama koje mnogo dublje sežu jer ne bismo da menjamo svoj konfor raspoloženja, da se nosimo ni sa pitanjima sopstvenog dostojanstva. Otud samo ostaje da su sujeta, status, zvanje – naše privilegije, ono što je bitno. Od malog do velikog čoveka u našem zajedničkom danu, tu samo nema mesta za dostojanstvo Srbina kao našeg stvarnog iskustva. A ne bezsadržinski mondijalizovanog u fatamorganama koje tretira kao univerzalnosti. Jer jedino mi kao onaj koji je Srbin možemo biti i sigurni i slobodni, inače smo tek puko roblje anglosaksonskog svetskog društva, kao što smo do juče bilo tursko-muslimanskog, germansko-katoličkog i konačno radničko-internacionalnog. Zbirno, u jednom smo bili anticivilizacijski istrebljivani, u srugom rasistički tretirani, tako da ni sa jednim nemamo pravo da umišljamo da je moguć nov dogovor. Jer toga nema sa onima koji su nas pretvarali u đubrivo za njive, jer oni nemaju civilizovan odnos prema nama. Sa narodima koji imaju civilizacijski deficit prema nama ne može biti dogovora, nego samo svima jasnog stražarskog mira. Sve su to činjenice dugog istorijskog iskustva, koje kao da nemaju dovoljnu reflesivnost kod nas, nego nas uvek nanovo iznenade kad opet započne.

ustasa02Zato nije ni moguće ni dopustivo racionalizovati ustaštvo. Ni po jednom osnovu. Kako ni sad, kao ni juče, nije moguće objasniti raspon ustaških zverstava prema Srbima, ni broj učesnika, ni opštost ustašstva, koje nema svoj tip među njima pa i sad nasrću, kinje i onaj stvarno zanemarljiv broj Srba na teritorijama koje su prisvojili. Samo potvrđuju da, osim što nikad nisu državu imali, već samo državolike zametke, i nisu državno sposobni, jer ne mogu garantovati elementarnu civilizacijsku sigurnost ni na teritorijama koje sami drže u životnom poretku. A to što ih je EU primila kao državu, samo govori o EU, kaošto govori vrlo loš učinak Euleksa o stvarnom dometu vladavine prava u ovoj organizaciji. Sve je očigledniji puki formalistički karakter, koji ne razume ni civilizacijsku sigurnost građana i njihovih životnih krugova, pa bi baš taj bitan element – segment – proglasili za populističku kritiku. Zbog toga sve češće razmišljam da je Šešelj, sa svojim razumevanjem linije razgraničenja, bio u pravu mnogo više nego što se to umelo ili se još uvek razume, jer se civilizovanost ne može uspostaviti na Balkanu dok se ustaštvo konačno ne redukuje i teritorijalno, i možda tad ne nastane možda prvi put i država Hrvata.

OPŠTI „SAMOKOLONIJANI“ TOK SVESTI
Svakako, diskusija o odnosu kulture i prirode je obimna, ali, bez razlike da li su u opoziciji, nema sumnje da je civilizacija posebna kategorija koja proverava sigurnost životnog kruga čoveka u ljudske ruke i da je ona osnovno merilo svakom uređenju, koliko je poredak suštinski ili ne. Kao što se ni u civilizovanost ne mogu učitavati druga ljudska prava, tako se ne može, posebno ekonomski trgovati (dilema ekonomiji između eficijencije i pravde – gde je fundamentalna, civilizacijska sigurnost životnih krugova čoveka, bez čega nema ni civilizacije, nego neke nakarade kao što je današnji globalni svet, gde dominira neolibaralizam, a vetrovi smrti spaljene zemlje dolaze sa izbeglicama, a sve nabujaliji terorizam do centralnih država svetskog sistema. Možda to donekle leži na putu stvaranje svetske vlade, ali će pre dovesti do policijskih država i anarhije.

Mislim da nisam jedini koji je očekivao posle Petog oktobra više posvećenosti, mnogo bolju upotrebu i raspodelu resursa, svest o celini srpstva kao uslova civilizacijske sigurnosti životnih krugova, autoregulativnost slobode i kompetetivnost znanja. A vrlo brzo se tu pokazao pre svega poredak bez oblika, borba za dobiti privilegija od vrha do dna novih hijerarhija, koje su se pretvarale u puke mreže interesa, ignorisanje stvaranja novog Ustava, kao i uspostavljanje političkog sistema koji bi imao društvenu snagu da uredi i odgovori izazovima. Kad sam, kao izborni strateg, tražiom, pa i dobio, 2004. godine da se radikali, kao najmasovnija stranka, prestanu svuda isključivati iz vlasti, ne bi li se politički sistem uspostavio bez veštačke kategorije parija, opet nije došlo do pomaka, ni do samoregulacije političkog sistema. Nije došlo ni do političkog sistema koji bi bio više od interesnih mreža privilegija. Isto je bilo i sa Ustavom, utvrđeni tok stvari nije mogao biti prekinut, kao što ni tri lidera nisu mogli biti dovedeni zajedno u studio, nego su morali da nastupaju sami dan za danom. Tako da su i tad bili u pravu baš svi ti moji oponenti, kao što su i sad, sedeći blizu i ove vlasti da se opšti „samokolonijani“ tok svesti ne može prekinuti, nego će on prema sebi adaptirati svaku pridošlicu, a kao paukova mreža ubiće svakog ko joj se opire, pre ili kasnije.

Ne znam ni za jednu opštinu gde se suprotno odigralo. Pa ni sad, kada su sve stranke osim jedne svedene tek na nukleuse čuvara privilegija bez stvarne moći, medijska javnost zastupa i sve te njihove političe pozicije kao da ti organi nisu amputirani ili su oduvek bili samo privid zadovoljan privilegijama, dok je sama Srbija ispunjavala zacrtani program unutar koga se neće moći podići čak i ako bi i imala potencijala za to. I nikad se nije zajedno pobunio dovoljni broj odlučilaca i stekao snagu da krene nekim drugim putem, nezaplašen pretnjom uništenja Srbije, nepomiren sa privilegijama za sebe. Što je i varijacija večnog Heraklovog raskršća.

kolonijalizam0I da ne dužim: tako nam ostaju pre svega ljudi koji prave loše staze i veruju da se ova naša srpska modernizacija mora vršiti prihvatanjem celog anglosaksonskog paketa po principu uzmi ili ostavi; ili nam ostaju kompromiseri, koji će ubiti sopstveni kompromisi, jer zbog njih su i tu sami onemogućeni da vrednuju i budu privlačni. Ne mogu se baš principi racionalizovati, posebno ne i za malo i za veliko. Kompromis se najčešće pretpostavi principu, i to se i onda mora smatrati racionalnim. I tad je zapravo samo na vlastitu štetu. Očigledno, tad preostaje samo obična igra rečima.

Politika
Pratite nas na YouTube-u