SERGEJ KARAGANOV: NAGLI PAD SNAGE I UTICAJA ZAPADA

Živimo u vreme najbržih promena u istoriji – i manje su se završavale ratovima...

Živimo u vreme najbržih promena u istoriji – i manje su se završavale ratovima

Gost programa Nacionalno pitanje na radiju Komsomolskaja pravda bio je dekan Fakulteta za svetsku ekonomiju i svetsku politiku Visoke škole ekonomije Sergej Karaganov. On je analizirao poslednje zabrinjavajuće događaje na svetskoj sceni.

Pre neki dan ste dali intervju nemačkom listu Špigl, u kojem ste neuobičajeno oštro osudili Zapad zbog njegove politike prema Rusiji. „Mi vam sada verujemo ravno nula odsto“, rekli ste. „Zapad bi trebalo da shvati da smo mi pametniji, jači i odlučniji nego što on misli. Rusija više nikad neće ratovati na svojoj teritoriji. Ako NATO započne agresiju na zemlju koja ima nuklearni arsenal kao naša, Zapad će biti kažnjen“. Zar smo se zaista približili opasnoj liniji iza koje je moguć direktan konflikt?
— Počeli smo da se približavamo toj liniji prilično davno, od 2008. godine, kada su SAD pokušale da uvrste Ukrajinu među članice NATO, skrivajući to čak i od svojih saveznika. Scenario je bio veoma jednostavan: predsednik Ukrajine na zasedanju NATO podnosi zahtev, američki predsednik ga u potpunosti podržava, ostali se dovode u situaciju da samo aminuju odluku.

A da li je Rusija znala za te planove?
— Da, i koliko mi je poznato, oštro smo upozorili zapadne partnere da je za nas takva shema neprihvatljiva, i tada njihov scenario nije prošao. Međutim, sada se čine ponovni pokušaji. Zapad je primoran to da radi, jer svedoci smo najbrže promene odnosa snaga u istoriji čovečanstva – ovako nešto nikada nije viđeno. Čak i manji potresi te vrste su se obično završavali ratom.

Imate u vidu ekonomsko uzdizanje Kine i vraćanje političke i vojne moći Rusije?
— Ono što je najvažnije – a čega mi nismo još u potpunosti svesni – to je ogroman, nagli pad snage i uticaja Zapada. Sve je počelo da se osipa kad su SAD izvršile invaziju na Avganistan i ušle u Irak, pa se tamo zaglibile do guše. Dva veoma teška poraza zaredom obezvredila su američku političku i vojnu dominaciju. A zatim je i kriza koja je došla iz Amerike 2008-2009. godine pokazala da je model koji je predlagan svetu neefikasan. I tu je proradila sujeta Amerike i njenih najbližih saveznika da dokažu da je zapadna demokratija univerzalna i da će svejedno pobediti. I šta je ishod? Čudovišno iseljavanje iz Libije, bezumno pumpanje Arapskog proleća. Oni su hteli bar da održe privid da svet podržava njihovu demokratiju. Ne preterujem, o tome su govorili veoma ozbiljni ljudi. U suštini, to je kompleks niže vrednosti. I neko je na Zapadu smatrao da tu sramotu može da opere samo novi pobednički rat…

Šta se zapravo krije iza pokušaja puča u Turskoj? Zašto je on propao?
turskaudar11— Pre nekih deset godina tursko rukovodstvo je rešilo da je pravi trenutak za nekakvu reinkarnaciju velikog Osmanskog carstva. Oni su počeli da podržavaju ustanke u arapskim zemljama, uključujući Muslimansko bratstvo u Egiptu. Ušli su u Siriju, posvađavši se sa Asadom, nastavili su da pritiskaju iračke Kurde, kojima su pomagale SAD… To je spolja. A iznutra je Turska počela da vraća svoj identitet, postajući religioznija zemlja. Ali, značajan deo stanovništva ne želi da živi u islamskoj državi. Na vlasti, u elitama, taj deo su uvek predstavljali vojnici, koji su, po pravilu, orijentisani ka Zapadu. Kada su potezi političkog rukovodstva prestajali da im odgovaraju, oni su tradicionalno izvodili pučeve. Ali su se ovaj put, po svemu sudeći, loše pripremili (možda nije bilo ni vremena), a pogrešili su i u proceni raspoloženja Erdoganovih pristalica.

Sada se događa ponovno zbližavanje Rusije i Turske. Kod nas su mnogi u nedoumici: da li je to cena pogibije našeg pilota? Da nije Rusija malo požurila da, što se kaže, okrene stranicu?
— Rusija je reagovala veoma oštro na pogibiju svog pilota. I postigla je svoj cilj. To su i sankcije i fleksibilan odnos prema Ankari u svetlu pokušaja vojnog prevrata. Sada bi trebalo pametno ubrati plodove pobede. Nama su u interesu dobri odnosi sa svakom susednom zemljom.

Nova premijerka Velike Britanije Tereza Mej, tek što je došla na funkciju, izjavila je: „Rusija i Severna Koreja predstavljaju ogromnu opasnost po svet“. Zar ona ne vidi prave opasnosti posle košmara u Nici, događaja u Bavarskoj?
— Ona priča svašta, grubo govoreći. Ali oprostićemo joj, ona je neiskusan političar, nikad u životu nije se bavila međunarodnom odnosima. Britanska elita je generalno više od ostalih zainteresovana da prema Rusiji postoji neprijateljski odnos. London veoma plaši mogućnost da u jednom trenutku kontinentalna Evropa ipak počne da se zbližava s Rusijom. Englezi su to uvek pokušavali da spreče, između ostalog insistirajući na ubrzanom razmeštanju snaga NATO u Poljskoj i baltičkim zemljama.

Evo još jednog citata iz vašeg intervjua Špiglu: „Zašto NATO gomila tamo snage? Jer, ako zaista počne otvorena konfrontacija, one će biti uništene prve“.
— Rekao sam istinu. Ja, naravno, umem da koristim diplomatski rečnik, ali mi se čini da je potrebno kazati našim zapadnim partnerima da su se malo zaigrali. I da, možda i ne shvatajući to, vode ka obnavljanju hladnog rata. Ali konfrontacija u baltičkim zemljama i Poljskoj će kvalitativno biti mnogo opasnija, narušiće se strateška stabilnost u Evropi. To jest, verovatnoća izbijanja rata će naglo porasti.

Posle Bregzita, da li EU ima budućnost?
— Evropska unija je dospela u stanje duboke krize, kojoj se ne nazire kraj. Razlog je to što je EU odmakla dalje sa integracijama nego što je bilo moguće i razumno. Drugi suštinski razlog je taj što se ispostavilo da je Evropa sa svojim socijalnim modelom generalno nekonkurentna. Tanji se i čak nestaje srednja klasa – osnova evropskog društva. Nulto poverenje u Brisel tera sadašnju generaciju političara da traže izlaz. Mi im sada predlažemo veliku Evroaziju. Tamo su tržišta, tamo su nove mogućnosti, tamo je nova energija. Da li će to uspeti? Živi bili, pa videli.

Kako će se završiti ukrajinska kriza?
— Ukrajina će se, na moju ogromnu žalost, u narednim godinama raspadati kao država. Moraćemo da živimo s tim…

U intervjuu Špiglu istakli ste da je Rusija uspela da zaustavi proširenje NATO na Ukrajinu. U Kijevu su odmah povikali: Karaganov je priznao da je Rusija umešana u agresiju protiv Ukrajine.
— Da je Ukrajina ušla u NATO, za Rusiju bi to značilo susednu zemlju sa prilično neprijateljskom elitom i dve hiljade i dvesta kilometara nezaštićene granice. I to što je Krim sad ruski, a Donbas neće da bude sa Kijevom znači da NATO neće da se gura u Ukrajinu. Da, mi smo na taj način zaustavili njihovu ekspanziju. I to smatram najvećim dostignućem ruske politike. Odavno nam je vreme da prestanemo da se trudimo da se svima svidimo. Svejedno nas neće ceniti. Naprotiv, trebalo bi uvek i svuda štititi svoje interese, ako treba, i oštrim merama.

Ukraine flag ribbon 021914Na kraju intervjua, Karaganov je prepričao svoj razgovor sa jednim američkim političarem:
— Rekao mi je: „Džingis-kan je osvojio Kinu i njegovi potomci su vladali tamo vekovima, dok se nisu stopili s domaćim stanovništvom. Ali vi ste izbacili potomke Džingis kana. Karlo XII je osvojio pola Evrope, vi ste razbili Karla. Zatim je bio Napoleon, Hitler… Vi uvek pobeđujete“. I zaista, tako je bilo istorijski. Mi smo imali poraze u malim ratovima, ali smo strateški uvek pobeđivali. Sa takvom istorijom ne bi trebalo brinuti, već shvatiti da je to naša konkurentna prednost. I koristiti je.

Fakti

Svet
Pratite nas na YouTube-u