KRATKA ISTORIJA (NE)JEDNAKOSTI

Dž. BREDFORD DELONG Demokratije su sklone populističkim pobunama, posebno kada je nejednakost u usponu...

Dž. BREDFORD DELONG

Demokratije su sklone populističkim pobunama, posebno kada je nejednakost u usponu

Ekonomista sa Berklija Beri Ajhengrin nedavno je u Lisabonu održao govor o nejednakosti kojim je pokazao jednu od vrlina poznavalaca ekonomske istorije. Ajhengrin, kao i ja, uživa u kompleksnostima svake situacije, izbegavajući preterano pojednostavljivanje u potrazi za konceptualnom jasnoćom. Ovakav stav daje podsticaj pokušaju da se svet više objasni nego što bismo možda mogli znati sa samo jednim jednostavnim modelom.

Sa svoje strane, a u vezi sa nejednakošću, Ajhengrin je identifikovao šest procesa prvog reda koji su bili na snazi u poslednjih 250 godina.

Prvi je širenje distribucije dohodaka u Britaniji između 1750. i 1850. kao dobitak koji je od britanske Industrijske revolucije otišao urbanoj i ruralnoj srednjoj klasi, ali ne i urbanim i ruralnim siromašnim slojevima.

Drugo, između 1750. i 1975. takođe se globalno širila distribucija dohotka pošto su neki delovi sveta izvukli korist od industrijskih i postindustrijskih tehnologija, dok drugi nisu. Na primer, američka kupovna moć je 1800. bila duplo veća od kineske; do 1975. bila je 30 puta veća.

Treći proces je poznat kao Prvo doba globalizacije između 1850. i 1914, kada su nivoi životnih standarda i produktivnosti rada konvergirali na globalnom severu. U ovom vremenu je 50 miliona ljudi napustilo prenaseljenu poljoprivrednu Evropu, odlazeći u nova naselja bogata resursima. Sa sobom su poneli svoje institucije, tehnologije i kapital, pa je diferencijal plata između Evrope i ovih novih ekonomija smanjen sa približno 100 odsto na 25 odsto.

NOVO POZLAĆENO DOBA
Ovo je najvećim delom koincidiralo sa Pozlaćenim dobom između 1870. i 1914, kada je domaća nejednakost na globalnom severu porasla sa preduzetništvom, industrijalizacijom i finansijskim manipulacijama, koji su nove dobitke uglavnom doneli najbogatijim porodicama.

Pozlaćeno doba se znatno preokrenulo u periodu socijalne demokratije na globalnom severu između 1930. i 1980, kada su veći porezi bogatima pomogli vladi da finansira nove doprinose i programe. Ali posledični i poslednji stadijum doveo nas je do sadašnjeg trenutka, kada su izbori ekonomske politike ponovo doveli do širenja distribucije dobitaka na globalnom severu, donoseći novo Pozlaćeno doba.

moderntimes01Šest Ajhengrinovih procesa koji utiču na nejednakost su dobra polazna tačka. Ali ja bih otišao dalje i dodao im još šest.

Prvo, postoji uporno opstajanje apsolutnog siromaštva na nekim mestima, uprkos vanrednom sveukupnom smanjenju od 1980. Kako profesorka Ananja Roj sa Univerziteta u Kaliforniji zaključuje, ljudi u apsolutnom siromaštvu lišeni su i mogućnosti i sredstava da promene svoj status. Nedostaje im ono što je filozof Isaija Berlin nazvao „pozitivna sloboda” – moć samoispunjenja – kao i „negativna sloboda”, ili sloboda od prepreka na delatnom putu. U tom kontekstu, nejednakost je neujednačena distribucija ne samo bogatstva već i slobode.

Drugo je ukidanje ropstva u mnogim delovima sveta tokom 19. veka, praćeno – trećim – globalnim labavljenjem tokom vremena ostalih kastinskih ograničenja – rasnih, etničkih, rodnih – koja su čak i neke bogate ljude lišavala mogućnosti da to bogatstvo upotrebe.

Četvrti proces se sastoji iz dve novije generacije visokog rasta u Kini i jedne u Indiji, koje su bile važan faktor iza konvergencije globalnog bogatstva od 1975.

Peto je dinamika sjedinjenog interesa, koja kroz pogodne političke aranžmane bogatima omogućava da profitiraju iz ekonomije, a da zapravo ne stvaraju nikakvo novo bogatstvo. Kako je francuski ekonomista Toma Piketi opazio, ovaj proces je mogao imati neku ulogu u prošlosti, a sigurno će igrati čak i veću u budućnosti.

NIJE SVAKI POPULISTIČKI ODGOVOR RĐAV
Na ovom mestu bi trebalo da bude jasno zašto sam počeo ističući kompleksnost ekonomske istorije. Ova složenost podrazumeva da bi bilo kakvo regulisanje naše političke ekonomije trebalo da bude zasnovano na zdravoj društvenoj nauci i sprovođeno od izabranih lidera koji iskreno rade u interesu naroda.

Naglašavanje složenosti me vodi konačnom faktoru koji utiče na nejednakost – a on je možda najvažniji: populističke mobilizacije. Demokratije su sklone populističkim pobunama, posebno kada je nejednakost u usponu. Ali najviši domet takvih pobuna trebalo bi da nam da predah.

U Francuskoj populističke mobilizacije su donele cara – Napoleona III, koji je sproveo puč 1851. i zbacio demokratski izabrane vlade tokom Treće Republike. U Sjedinjenim Državama one su poduprle diskriminaciju migranata i održavale „Džim Krou” eru legalne rasne segregacije.

U Centralnoj Evropi populističke mobilizacije su pokrenule imperijalna osvajanja pod sloganom proleterskog internacionalizma. U Sovjetskom Savezu one su pomogle Vladimiru Lenjinu da konsoliduje vlast sa užasnim posledicama koje su prevazišli samo užasi nacizma, koji je takođe došao na vlast na populističkom talasu.

Konstruktivni populistički odgovori su malobrojniji, ali bi svakako trebalo da budu pomenuti. U nekim slučajevima populizam je pomogao u širenju prava; uvođenjem progresivnog poreza na dohodak i socijalnim osiguranjem; izgradnjom fizičkog i ljudskog kapitala; otvaranjem ekonomija; postavljanjem pune zaposlenosti kao prioriteta; i ohrabrivanjem migracije.

moderntimes05Istorija nas uči da su ovi poslednji odgovori na nejednakost svet učinili boljim mestom. Nažalost – i uz rizik preteranog pojednostavljivanja – obično propuštamo da se obaziremo na lekcije iz istorije.

Autor je bivši zamenik pomoćnika američkog sekretara za finansije, profesor ekonomije na Univerzitetu Kalifornija i na Berkliju i istraživač saradnik Nacionalnog biroa za ekonomska istraživanja

Project Syndicate/Danas

Ekonomija
Pratite nas na YouTube-u