DA LI EU ZAISTA IZVOZI SAMO STABILNOST I BEZBEDNOST, KAKO TVRDI ŠTAJNMAJER?

NENAD UZELAC, SANDRA DAVIDOVIĆ Da li EU, svojom ulogom u Ukrajini, sankcijama protiv Rusije,...

NENAD UZELAC, SANDRA DAVIDOVIĆ

Da li EU, svojom ulogom u Ukrajini, sankcijama protiv Rusije, povećavanjem vojnih budžeta i gomilanjem trupa i vojne tehnike na istoku, izvozi mir ili nemir?

Bregzit i njegove posledice zadugo će biti neizbežna tema i briga Evropske unije i ne samo nje.

U srpskim medijima nedavno se pojavio tekst ministra spoljnih poslova Nemačke, Franka Valtera Štajnmajera, koji ne krije da ga je Bregzit ,,duboko šokirao“, a da je ,,širom Evrope izazvao žaljenje, nesigurnost, razočarenje“.

Nakon takve sumorne ocene logičan je napor da MIP najuticajnije članice EU iskaže kapacitet za vođstvo, optimizam i otvaranje perspektive. U tom smislu on, pored ostalog, kaže da ,,Evropa izvozi stabilnost i bezbednost, na primer, na Zapadni Balkan“, te da je Evropa, uz angažovanje EU, ostvarila ,,najduži period mira i stabilnosti do sada: 70 godina“.

Nije li, ipak, ministar Štajnmajer napravio neke previde?

Što se tiče izvoza stabilnosti i bezbednosti na Zapadni Balkan, EU i posebno Nemačka, nisu imale tako sjajnu ulogu, kakva se čini ministru Štajnmajeru. Tokom jugoslovenske krize 1991. – 1995. godine, EU i Nemačka su ohrabrivale secesije bivših jugoslovenskih republika.

Činjeno je to posebno preko Badinterove komisije koja je delovala pod okriljem EU i koja je unapred obećavala međunarodno priznavanje svakoj BJR koja bi se otcepila i podnela zahtev za to. Štajnmajerov kolega iz tog doba – Hans Ditrih Genšer – javno je odbio pisano upozorenje tadašnjeg generalnog sekretara UN da se treba uzdržati od prebrzog priznavanja Slovenije i Hrvatske jer bi to moglo dovesti do građanskog rata.

Genšer je, sa konferencije za štampu, odgovorio generalnom sekretaru UN da je Nemačka to (priznanje) već učinila!

Šta je potom usledilo, svima je dobro poznato.

Još 1991. godine iz magacina bivše NDR su, preko Mađarske, liferovani konvoji naoružanja paravojsci Hrvatske.

Nemački istoričar, Erih Šmit Eenbom, objašnjava da je Klaus Derner u ime nemačke Savezne obaveštajne službe održavao kontakte sa političarima ovih država i pripremao secesiju. Niko bolje i preciznije nije formulisao cilj tadašnje nemačke politike prema SFR Jugoslaviji do Genšerovog naslednika, Klausa Kinkela, koji je 14. maja 1992. objasnio: „Moramo Srbiju da nateramo na kolena“.

Pri kraju građanskog rata, članice Unije su sledile SAD u agresiji na Republiku Srpsku i podrškom operaciji „Oluja“ 1995. godine. Na kraju balkanske tragedije, Nemačka i druge članice Evropske unije sledile su SAD u agresiji na Srbiju (SR Jugoslaviju) u kojoj je korišćen niz zabranjenog oružja, kao i osiromašeni uranijum.

U agresiji je ubijeno preko 3500, a ranjeno preko 10 000 ljudi. U pripremi NATO agresije na Srbiju (SR Jugoslaviju) Nemačka i članice Evropske unije, podržavajući SAD, pripremale su i pružale podršku terorističkoj OVK. Zanimljivo je svedočenje Šefa kancelarije OEBS-a na Kosovu i Metohiji, Bila Fokstena, koji je 1998. priznao da je OVK bila uniformisana nemačkim uniformama, a obučavala se u kasarnama NATO kod Tibingena i u blizini Bona i Ninberga.

Kako u svetlosti iznetih činjenica razumeti ocenu Štajnmajera o izvozu bezbednosti i stabilnosti na Zapadni Balkan?

Kako objasniti činjenice da Balkan ni danas nije stabilan, da lideri pojedinih zemalja Zapadnog Balkana iznose javne ambicije za novim prekrajanjima granica, kako objasniti činjenicu da se upravo iz nekih zemalja tog područja regrutuje pozamašan broj boraca Islamske države, a da se neka područja, na primer u Bosni i Hercegovini, nalaze pod apsolutnom kontrolom vehabija?

Uprkos izvozu bezbednosti i stabilnosti iz EU, Kosovo i Metohija je postalo izvoznik vehabista, terorista, i organizovanog međunarodnog kriminala. Jesu li i takve pojave rezultat izvoza stabilnosti i bezbednosti iz EU, ili su sasvim ,,autohtone“?

A što se tiče uloge EU u izvozu mira i stabilnosti u druge delove sveta, utisak je da je Štajnmajer prevideo realne situacije, haos, dezintegraciju, stotine hiljada ubijenih i milione izbeglica iz svih zemalja u kojima je EU, preko NATO-a, sledeći startegiju SAD, vojno intervenisala – od Avganistana, preko Iraka, Somalije, Sirije, do Malija i Libije.

Na kraju, da li EU, svojom ulogom u Ukrajini, sankcijama protiv Rusije, povećavanjem vojnih budžeta i gomilanjem trupa i vojne tehnike na istoku, izvozi mir, ili nemir?

Pomalo zbunjuje i to što gospodin Štajnmajer, govoreći o ,,bregzitu“, sve vreme zapravo govori o celoj Evropi. U tom kontekstu bitna je evropska bezbednost za koju ministar Štajnmajer kaže da je ne treba usko posmatrati, povlačenjem u okvire nacionalnog. Međutim, on sam sužava koncept evropske bezbednosti, vezujući je za okvir Unije.

Posle najnovijih događanja, posebno posle erupcije terorizma na evropskom tlu, neophodan je širi i kompleksniji prilaz evropskoj bezbednosti. Jedini okvir u kojem se najbolje može sagledavati evropska bezbednost jeste evroazijski okvir, od Lisabona do Vladivostoka, a taj okvir podrazumeva i severnu Afriku u koju je Evropa toliko tokom istorije „izvozila mir“.

Ima li gospodin Štajnmajer viziju koja korespondira sa današnjim realnostima ili se on nehotice zatvara, mada sam u tekstu kritikuje suženi prilaz evropskoj bezbednosti?

Događaji u Parizu, Briselu, Minhenu i Nici koji potresaju Evropu ne ulivaju optimizam kojim zrači ministar Štajnmajer. Naprotiv, oni Evropu prožimaju strahom i nesigurnošću, prihodom od ,,izvoza mira“.

Upravo zbog budućnosti Evrope treba biti iskren prema sebi, pa priznati da je evropski projekat mira „okrnjen“, a da je seme nasilja, koje se danas širi Evropom, posejano od strane iste „izvozom mira“ na Balkan devedesetih godina prošlog veka.

Autori su studenti i članovi Beogradskog foruma za svet ravnopravnih

Izvor Fakti, 03. avgust 2016.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u